---

Ekonomske (ne)jednačine >

Riba na dve rate

Svako može biti nezavisan onoliko koliko može da plati, pa bi ispalo da su Slovenci nezavisniji od Srba najmanje osam puta (mada se oni time ne hvale)

Proganja me stalno natpis sa jedne ribarnice na pijaci u Novom Sadu: "Riba na dve rate". Godinama pišem o osiromašenju ljudi u ovoj zemlji, mnogo puta sam preturao po podacima koji pokazuju "raspored siromaštva" i zagledao u kruškolike dijagrame u kojima se lepo vidi da je većina naroda negde pri "apsolutnom dnu" životnog standarda – ali se uvek lecnem kada ugledam simbole te bede uživo. Jer, kad dođe do kupovine preduskršnjeg šarana na kredit – onda je lako odgovoriti na pitanje zašto ovu privredu muči recesija. Osim za hranu, uglavnom nema dovoljno tražnje, rekli bi ekonomisti.

Boraveći prošle sedmice u Sloveniji bio sam gotovo zapanjen kada sam od kolege čuo da se sve može kupiti na kredit i da on nov auto, visoke srednje klase, otplaćuje sa 200 maraka mesečno (a prihodi nešto pismenijih novinara su između 5000 i 15.000 maraka mesečno, dok je prosečna plata u državi 1100 maraka). Naravno da se državljanin SRJ iznenadi kada vidi da ono što je u celom svetu sasvim normalno postoji i tu negde u okolini – tamo gde su pobedile "separatističke snage". Tako je i meni svanula "velika ideja" da se u Srbiji sve može rešiti pokretanjem potrošnje, to jest kreditiranja i da nova vlast ne sme više oklevati sa sanacijom, bolje reći privatizacijom bankarskog sektora.

No, u novčanom sektoru nešto je izgleda zapelo, jer poletni guverner Mlađan Dinkić, koji je gotovo sam "vukao" reformska očekivanja celog naroda tokom protekle jeseni, nikako da razveže bankarsko pitanje. Nije, naravno, reč o nekoj njegovoj neodlučnosti, kao što ni prolećni dolazak samo jedne strane banke (spremne da kreditira male preduzetnike) ne znači da svetski bankarski giganti nisu zainteresovani da kupe Beogradsku ili Vojvođansku banku, na primer. Ima tu mnogo krupnih prethodnih problema – a glavni problem je dubina bunara u koji je u Miloševićevo doba pao ceo naš bankarski sektor.

Kao što je poznato već nekoliko meseci, Narodna banka Jugoslavije je pod novim vođstvom uradila prvu reviziju bankarskih bilansa i utvrdila da su ukupne dubioze stotinak poslovnih banaka na nivou od oko 5,3 milijarde dolara. To znači da su jugoslovenske banke potrošile ne samo ukupan sopstveni kapital – nego i da su zabeležile gubitak tuđeg kapitala u vrednosti od oko četiri milijarde dolara. Taj balast gubitaka može se delimično relaksirati "uređivanjem" naših spoljnih dugovanja prema Pariskom i Londonskom klubu.

Eto, baš smo pre neki dan čuli da je Miroljub Labus, potpredsednik savezne vlade, u Londonu (gde učestvuje na skupštini Evropske banke za obnovu i razvoj) izjavio da je koeficijent zaduženosti SRJ prema bruto domaćem proizvodu 150 odsto i da je cilj naše zemlje da joj se otpiše dve trećine (67 odsto) potraživanja Pariskog kluba, koja ukupno iznose 6,4 milijardi dolara (savezni ministar finansija Pešić je, istina, nedavno spomenuo da je naš dug prema Pariskom klubu 4,6 milijardi dolara – pa, ili je reč o lapsusu Rojtersa, ili je Labus zbrojio još nešto iz ukupnog duga od 12,2 milijardi dolara). Trebalo bi, dakle, pre sanacije našeg bankarskog sektora dobiti otpis većeg dela duga u Parizu, pa potom zatražiti i znatan otpis dugova kod Londonskog kluba (2,8 milijarde dolara), pa reprogramirati preostale dugove prema stranim državama, bankama i Svetskoj banci. Ne lipši magare do zelene trave!

Bez obzira na celu ovu komplikovanu priču – čiji se početak ovde navodi samo da se čitaocu naznači da nije jednostavno dati na doboš neku veliku jugoslovensku banku – mislim da bi, uprkos tome, bar trebalo početi udarati po tom dobošu – pošto ne delim mišljenje jugoslovenskih bankara da bi sanacija realnog sektora naše privrede automatski "ozdravila" i naše banke. Jeste da su gore spomenuti Slovenci izbegli prodaju svojih banaka strancima a da opet ima akumulacije za kreditiranje potrošnje, ali oni su druga priča. Ne može se Jugoslavija, sa tekućim godišnjim izvozom od oko dve milijarde dolara, porediti sa "bečkim konjušarima" koji godišnje na svetskom tržištu obrnu 15 do 16 milijardi dolara. Kako reče jedan kolega, svako može biti nezavisan onoliko koliko može da plati, pa bi ispalo da su Slovenci nezavisniji od Srba najmanje osam puta (mada se oni time ne hvale). U stvari – četrdeset puta, kad se u igru uvede odnos broja stanovnika.

Pošto je naš slučaj daleko bliži onom hrvatskom, treba zapaziti da je od ukupnih stranih vlasničkih ulaganja u Hrvatsku prošle godine, od oko 600 miliona dolara, oko 420 miliona dolara otišlo u bankarski sektor, te da su stranci u proteklih sedam godina u deonice hrvatskih banaka uložili ukupno oko 720 miliona dolara. Pola od toga spada na Amerikance i Nemce. I tamo ima kredita, mada Hrvate boli glava od ekonomskih problema.

Sve ovo pišem samo zbog toga što mi se iz nekog razloga čini da se i kreatori ekonomske strategije DOS-a počinju uljuljkivati u iluziju da se naša zemlja može spasavati normalnim, postepenim putem, uz očuvanje ključnih nacionalnih resursa i infrastrukturnih preduzeća, pa i glavnih kontrolora svake nacionalne ekonomije – banaka. A trebalo bi da imaju na umu da za normalan put nema vremena i da nema spasa dok se riba kupuje na dve rate.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---