---

Godišnjice >

Osveta za izgubljene snove

U trenutku najvećeg ekonomskog razvoja, kada se savršenstvo demokratije ogleda u brzom smenjivanju vlada, italijansko društvo se s nelagodom priseća najpoznatijeg Italijana dvadesetog veka, svoje najveće zablude, i njegovog tragičnog kraja

Beživotno Dučeovo telo bačeno je na pločnik benzinske pumpe na velikom milanskom trgu Pjaca Loreto, na istom mestu gde je godinu dana ranije streljano petnaest pripadnika Otpora (La Resistenza). Iživljavanje histerične mase nad leševima Benita Musolinija, njegove ljubavnice Klare Petaći i nekoliko visokih pripadnika režima doživelo je vrhunac kada je mrtvi Duče okačen za noge o nadstrešnicu pumpe.

Tog 28. aprila 1945. desetak hiljada ljudi, u erupciji oduševljenja i gneva, najzad je gledalo svog tiranina, unakažene lobanje i obešenog naglavačke. Prisutni američki oficiri, pošto su kamerama ovekovečili "rađanje" italijanske demokratije, uklonili su tela s Pjace Loreto, izvršili obdukciju i veći deo Musolinijevog mozga odneli u Ameriku.

Pokušaj bekstva Dučea, u koloni nemačkih vojnika u povlačenju ka Švajcarskoj i kamufliranog u pocepani šinjel nemačkog redova, osujetili su pripadnici Otpora koji, napadom na konvoj, nisu ni slutili da će svog diktatora prepoznati po luksuznim i izglancanim čizmama. Izostanak suđenja Musoliniju, na brzinu pročitana smrtna "presuda" od strane jednog anonimnog otporaša, egzekucija u jednom selu pored Koma i na kraju morbidno iživljavanje nad beživotnim telom ostavili su neizbrisiv trag u italijanskoj istoriji.

"ZLATO OTADŽBINI": Iživljavanje na Pjaci Loreto bilo je u stvari osveta za izgubljene ratove, nacionalno razočaranje, represiju nad neistomišljenicima i za politička ubistva i glad. Krajnji ishod velike Musolonijive avanture bili su bombardovanjem razrušeni italijanski gradovi, jad i beda: na severozapadu zemlje, u oblasti Torina koja je pokrivena poljima pirinča, deo stanovništva se hranio čak i žabama dok je milanska gospoda kilogram svežeg mesa zemljoradnicima plaćala Leonardovim slikama.

Izmučeni ratom a pre toga višegodišnjim sankcijama međunarodne zajednice, koje su tridesetih samo ojačale Musolinijevu vlast, Italijani su nestrpljivo čekali da se osvete režimu. Nekoliko poluprinudnih zajmova za obnovu ojadilo je građanstvo: u velikoj akciji "Dajte zlato otadžbini" stari ratnici su državi poklonili svoje ordenje, senatori identifikacione zlatne medalje a udate žene svoje burme da bi za uzvrat dobile prstenje od olova (među njima se istakla i italijanska kraljica Jelena, nekad crnogorska princeza). Naravno prikupljenih 300 kilograma zlata nestalo je i do današnjeg dana nije pronađeno, iako mnogi putevi vode ka ženevskim bankama. Štednja građana je opljačkana zahvaljujući jednom Musolinijevom pulenu i sistemu koji se u današnjem "bankarstvu", prema imenu ovog izumitelja , zove "šema Ponzi". Sastoji se u obećanju ogromnih kamata štedišama koje bi bankaru poverile svoje uloge; prvi depoziti bivaju zaista višestruko nagrađeni, ali novcem novih "klijenata". Time se krug eksponencijalno širi ali se biznis završava begom bankara u neku od zemalja Južne Amerike čime oni s kraja lanca, tj. većina, ostaju kratkih rukava. U Ponzijevom slučaju bila je to Argentina.

Višegodišnje ispiranje mozgova usled koga su Italijani umislili da mogu da obnove Rimsko carstvo donelo je svoje prve traumatične posledice istog trenutka kada ih je Musolini poveo u rat. Tragikomični porazi špageti-vojske i iskrcavanje američkih trupa na jug Italije označili su kraj dvadesetogodišnje zablude i pad Dučeovog mita.

Inače, do poslednjeg dana je Musolini potpisivao beznačajne uredbe ("o kriterijumima za imenovanja učitelja"), čekao da mu Hitler pošalje dugo obećavano a nepostojeće tajno oružje i primao ambasadore imaginarnih azijskih državica.

SVE I SUPROTNOST SVEGA: Kada je završio učiteljsku školu, mladi Musolini je pobegao u Švajcarsku da ne bi služio vojsku; gladovao je i spavao ispod mostova u Lozani dok nije zbog prosjačenja deportovan nazad u Italiju. Prvu slavu stekao je kao briljantan novinar, da bi vremenom postao spretan manipulant komunističkim masama. Odmah na početku političke karijere Musolini je postao lider revolucionarnog socijalizma (robijao godinu dana noseći medaljon s Marksovim likom), a samo nekoliko godina kasnije surovi antiboljševik i tvorac fašizma. Bio je malo republikanac, malo monarhista.

I Musolinijev odnos prema crkvi bio je kontroverzan: u ranoj mladosti se isticao kao ortodoksni antiklerikalac, a kada je došao na vlast postao je miljenik pape kome je 1929. čak poklonio čitav deo glavnog grada, sadašnji Vatikan.

Istovremeno je bio porodičan čovek, ali i zavodnik koji je održavao dvadesetogodišnju vanbračnu vezu s Jevrejkom (iako je doneo antisemitske zakone). Do pred sam rat, bez znanja Hitlera, održavao je sadržajne odnose s engleskom i francuskom vladom sve dok ga tokom konflikta one nisu proglasile za ratnog zločinca.

Sve to sa samo jednim ciljem, tvrde bibliografi: vlast.

Da bi je očuvao streljao je 1944. svog zeta Grofa Ćana, tadašnjeg ministra inostranih poslova koji ga je bezuspešno pozivao da podnese ostavku.

OSNIVAČ FESTIVALA U VENECIJI: Čim je ušao u skupštinu 1922, naredio je kidnapovanje svog bivšeg partijskog druga Đakoma Mateotija čiji je leš pronađen nakon par meseci u jednoj rimskoj šumi, i to samo zato što ga je Mateoti javno optužio za krađu na izborima i represiju nad opozicijom. Kada su mandate opozicije, koja je napustila parlament, preuzeli njegovi crnokošuljaši, lako je bilo izmeniti izborni zakon, uvesti taksu za neženje (u cilju povećanja nataliteta), kažnjavati urednike medija na osnovu mračnih uredbi o informisanju, zabraniti svaku vrstu organizovanja građana (pod izgovorom borbe protiv masona). Osnovu propagande činili su brojni projekti poput isušivanja močvara, gradnje brzih pruga, osnivanja budućih javnih objekata, uručenja ključeva stanova. Na vrhuncu slave Musolini je neumorno obilazio fabrike, slavio razne godišnjice i delio ordenje zaslužnim borcima. Svestan moći medija, a naročito kinematografije, naložio je izgradnju studija Ćinećita u Rimu i osnivanje filmskog festivala u Veneciji ističući da je sve, pa čak i kamere, urađeno od domaćih sirovina.

Tokom vladavine Musolini je stvorio stanje psihodrame i opsesiju svetskom zaverom protiv Italijana. Njegova pretorijanska garda sprečila je, navodno, čak tri atentata između 1925. i 1927, i to redom: snajperista s krova, irski špijun i bombaš. Svaki od ovih neuspelih atentata dao je povod režimu da pooštri represiju zbog koje se veći deo opozicionih lidera sklonio u inostranstvo.

Ovaj veliki kockar i improvizator hipnotisao je italijanske mase kao niko do tada. Bio je otelotvorenje rimskih imperatora, egocentrični čovek-imidž koji je stalno povećavajući ulog završio kao žrtva onoga što je stvorio, one iste rulje koja mu je klicala na milionskim skupovima.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---