Raspust

kosa pakuševskij

Volim grlice. Znače leto. Zovu u baštu, a tamo dospele višnje. Sa Dujom i Tomkom, drugaricama, takmičim se u jedenju višanja. Musave smo kao Hak Fin, prljave nam ruke, lice, odeća. Mame nas ne grde. Leto je, a domaći sapun čuda čini. Čuda činimo i mi, deca iz ulice. Složena slama, formirana za budući veliki stog, gubi formu jer je igranje tu čarobno. Moba je. Kad sledeća tura stigne iz njiva, vinovnici učinjene štete su daleko, na nekom drugom poligonu. Možda na pašnjaku, iako tog dana njima nije letnji radni zadatak čuvanje krava. Ali, tamo je deo društva, tamo se igra kauboja i indijanaca... Noć postane dramatična. Oštra, jasna i glasna je grdnja. "Kakva su ovo djeca, kakve batine ovo mogu popraviti, slamu za igranje biraju, krave čuvaju, a kravama široko polje...", ulični savet pretresa učinak. Za batine nema vremena, njive čekaju. Vaspitno. Da malo vidimo kako je njiva duga, a motika, kako kome. Ima nas, a svi srednjoškolci, pa nekako ispalo da nas je najviše budućih prosvetara i zdravstvenjaka. Poskidali se u kupaće i nabacujemo boju za more.

Kad stigne ručak od kuće, divota neopisiva! Tamani se brzom brzinom pita i uz nju kiselo mleko iz velikog lonca. Tata uči brata Miću, iz fiskulturne škole, kako se slaninom sapunjarom najlakše i najbolje peru ruke na njivi i to mu demonstrira, a usput ga pita "koja ono ljepotica sinoć ulicom prominu sa tobom?", i vreme prođe začas. Krećemo na more. Pola naše ulice ide. Stariji zaduženi za mlađe. Peku se pilići, prave se medenjaci (mogu da stoje, što duže, to lepši), pakuju se domaće rakije. U vozu smo bučni i nestrpljivi, da se samo odmaknemo od kuće. Nazdravljaju stariji, nude saputnike, i međunarodni žiri zaključi da je baba Sajina dudara najbolja rakija na svetu. Ponosni joj sin Mirko, a svi ga znamo samo kao Ćiru, zbunjuje jednu Zagrepčanku i poklanja joj fraklić rakije dudovače. "To je tak lijepo, gospon, bum to dala svom noni na Hvaru."

Pričaju se vicevi, a pomenuta dama najslađe priča viceve o policajcima Bosancima, pa zaključi: "Kak su oni glupi, kaj ne?" Rokvić mali, a blizu dva metra, bacio oku na gospodičnu, kćer dotične, posle kratke stanke, reče: "Mi smo poreklom Bosanci." Nimalo zbunjena, devojka reče: "Pa, možda vi i niste." Najslađe se smeje Pera, naš Sremac. More! U znaku bezbrižnosti, smeha, avantura, takmičenja u kartanju, jedenju sladoleda, brzini nameštanja šatora. Neki mrze spremanje šatora, nude sladoleda do mile volje onima ko ih reši te napasti, naravno da smo mi najmlađi dobitnici, šator je laka šala, uživamo u sladoledu, navijamo za muške dok plivaju ka jednom ostrvcetu i dok igraju protiv Beograđana mali fudbal. Kao krdo smo, uvek zajedno, uvek aktivni. Uveče se provodimo, pevamo Matijinu i Arsenovu "Veru Pavladoljsku" sluteći snagu ljubavi. Roditeljima šaljemo razglednicu, sa kašnjenjem, računajući sa tim da će stići pre nas. Kad jednog jutra stignemo kući, ispraznimo džepove i za sve pare pojedemo sladoled kod našeg Ljutfija i pretresemo sve što je za nezaborav, smišljajući kuda i kako dogodine.

A dogodine, neki više nemaju raspust. Brat i društvo se zaposlili, zarobile ih devojke, a mi formiramo nove grupe, šipčimo za Beograd, guramo se na jednom od fakulteta i rezervišemo more. Opet nas je dvadesetak, opet smo tim, opet nam je lepo. Ako neko nije mogao na put, znatiželjno nas čeka i sluša pažljivo. Samo čujemo kako pita: "Zar baš Arsen i Gabi, lažeš, ma nemoj, Boba Stefanović, sad ću umreti, moj Boba, a ja nisam bila!?" Reče veliki lirik Mika Antić "Prošla su bezazlena leta". Nestale grupe i igre. Dok se držimo za ruke i pevušimo "Zvezdu koja pada uhvati u letu...", nas dvoje smo svet.

Sanjamo buduća leta. Stižu. Na Jadranu naše dete zbunjeno traži svoj krevetić, posle se svađamo sa njim dok nam iz vode pomodrelih usana upućuje: "Samo još pet minuta, molim vas!", a prijatelj naš mu kaže: "Sveca mu, Vlado, tebi ceo dan pet minuta!", a jednog leta borimo se sa alergijom na neku travu, onda oslobađamo mlađeg sina fobije od peska, pa se radujemo njihovim plivačkim veštinama. Vodimo ih u Dubrovnik, na Hvaru im pričamo o gosparu Hektoroviću, od Cetinja do Njegoša o pojmu gorostas ih obaveštavamo, sa njima svice hvatamo... Porodica. Još nije bilo mobilnih, a skajpovi i vajberi čučali su u vijugama izumitelja kad su naša deca krenula da putuju bez nas. Preživeli smo. Ovog raspusta ne mrdam iz stana, a celim svetom putujem. Eh! Deca mi šalju fotografije, prijatelji poruke, pa se sita nagledam i Krita i Sicilije, i turskih prelepih oaza i znam da je u Švedskoj osamnaest stepeni, a u Letoniji deset. Kod nas prži. Nagledala sam se zvezda padalica sa rukom u ruci. Čekam nečija nova bezazlena leta i raspuste. Želje se hvataju u letu. Biću baka! Znam da će i deka znati. Šapnuće mu zvezde.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST