---

Kako su se mađarska snimateljka i komentator "Politike" našli na istom zadatku, mada različitim sredstvima

Mali Ajlan Kurdi morao je da umre da bi za njega saznao čitav svet; kamo sreće da ga je ta sumorna slava zaobišla. Petra Laslo je živa i zdrava, ali kanda nije mnogo manje globalno poznata, samo što je "slavu" koja ju je zadesila ona sama i skrivila, a Ajlan nije. Petra L. je (bivša) snimateljka jedne mađarske televizije, ona mlada i zgodna plavuša koja je svakome ko je želeo da vidi, i mnogo kome ko nije, pokazala svoj zavidan repertoar iz borilačkih veština, ako se tako može nazvati rad nogu nad nemoćnim protivnikom. Ako se, pak, protivnikom može nazvati neko ljudsko biće koje je Petri Laslo skrivilo samo to što postoji, i to u njenoj zemlji – pa makar samo u prolazu. Jer, sve što su hteli onaj dečak i devojčica, i onaj stariji čovek s detetom u naručju dok su bežali od pogranične rendoršeg i njihove volonterske saradnice Petre, jeste da nekako čim pre protrče kroz njihovu zemlju, sa što manje ožiljaka, telesnih i duševnih, i da se dokopaju mesta gde će im, čini im se, biti bolje. Makar i po tome što tamošnje petre laslo ne mogu tako lako da dođu u situaciju da ih sapliću i šutiraju.

Petra se Laslo posle pravdala i izvinjavala, ali bolje da nije, jer način na koji je to učinila samo je potvrdio da smo videli ono što smo videli i da to znači ono što znači, a ne ono što bi Petra Laslo naknadno da nam protumači, ne verujući ni sebi samoj.

Između svih onih mnogo važnijih stvari, građanka Laslo je prekršila i osnovno pravilo za reportera kao svedoka: umesto izveštavanja o stvarnosti, ona je u stvarnost direktno intervenisala. Ako je to učinila na strani ljudskosti, pomažući slabom i nemoćnom – onda jebeš novinarstvo i njegove principe, neka je. Ali nije, nego je učinila obrnuto, bazično sledeći "etiku" Pavlika Morozova, spoplićući Bližnjeg za račun države i poretka – a ovi ako je se sete, sete. I tako je Petra Laslo, ni najgora ni najkrivlja, nekako postala metafora svega onoga što je nakaradno u orbanlendu, a naročito kada je u pitanju odnos prema izbeglicama. Teško da ćemo je kao takvu zaboraviti, teško da će Petra Laslo u našim životima ikada moći da bude nešto drugo. Ne, nije joj trebala takva slava, ali sama ju je stekla, sad neka sama vidi kako će da je troši.

Aleksandar Apostolovski, srećom, ne radi nogama nego rukama, i ne radi na terenu, nego u redakciji. Tamo je svakako manje opasan, barem fizički. Za one koji ga ne znaju: Apostolovski je redovni zauzimalac novinskog prostora u "Politici", dugogodišnji pretendent na to da bude reska kupaža od 58% Aleksandra Tijanića i 42% Denisa Kuljiša kad poraste – ali, avaj, nikada nije porastao, pa je ostao lavovski deo ničega. Koje uredno zveči. Dobro, shit happens. Narečeni je A. A. u "Politici" od 12. 9. 2015. objavio uvodnik pod zavodljivim naslovom "Ljudskost". Lepa je to osobina, ta ljudskost (to je ono na čemu je Petra Laslo tako bedno i prezira dostojno pala), te su oni koji "pate" od nje u znatnijim količinama zapravo najbolji među nama; između ostalog i zato što se sopstvenom ljudskošću ni slučajno ne razmeću, jer razmetljvost vrline nešto je poput drvenog gvožđa, razmetljivost baš vrlinu u potpunosti poništava, pretvarajući je u odvratan i nizak porok. Toliko valjda znamo bar od Novog zaveta naovamo, ili možda ne?

I ima još nešto važno s tom ljudskošću: ona nikada, baš nikada nije kolektivna – čak ni kad je masovna! I tada je ona tek zbir individualnih ljudskosti. Jer, znate, kad bi postojala kolektivna ljudskost, to jest, ljudskost kao osobina nekog kolektiviteta, onda bi morala postojati i kolektivna neljudskost. Vera u postojanje ove potonje omogućila je sve genocide ovog sveta: teško ćete istrebljivati ljude za koje verujete da su uistinu po svemu ljudi baš kao vi; neophodno je da ih nešto, neko njihovo kolekivno svojstvo, to jest falinka, dehumanizuje. Imaju, što bi se reklo, neki deficit "ljudskosti".

Elem, o čemu blagoglagolja Apostolovski? O "ljudskosti" koja da je ovde, u nas Srba (u tu će svrhu i jedan Albanac, srpski policajac, privremeno prestati da bude Šiptar i postati počasni Srbin), naprosto frca na sve strane, toliko je imamo da ne znamo šta ćemo s njom, pa je štedro delimo sa svakim namernikom, trenutno uglavnom sa srednjoistočnim izbeglicama. Za razliku od nas, svet je "surov", a Evropa je "ledeno hladna", i sve tako. Zapravo, pismeni zadatak Apostolovskog pripada onoj istoj školi narcističkog kiča koja je u "Politici" cvetala poznih osamdesetih i ranih devedesetih, samo su povodi drugačiji, a i stil – njegovi prethodnici barem nisu tako uprazno lepršali, nisu pokušavali da naparfemišu mućak, da mokrim čarapama nafiluju sadržaj šupljine.

Bezbrojne hiljade nesrećnih ljudi prolaze kroz Srbiju u potrazi za mirom i prosperitetom. Divno je da su ovde za sada mahom dobro primljeni, ali ne treba zaboraviti da su oni ovde samo u prolazu; njihov je cilj baš ta "ledeno hladna" Evropa. Ne znam zašto Apostolovski nije pokušao da ih zaustavi i ubedi ih da ostanu ovde, jer ih sunce nemačkog ili švedskog neba neće grejati kao što ovo greje? Inače, ono malo izbeglica i nesrećnika što se malo duže zadržalo ovde imalo je i sasvim drugačijih iskustava sa "nama", valjda se sećamo Bogovađe, Banje Koviljače? Ljudskost je svugde ljudskost, i prilično je pravedno i ravnopravno ovim svetom posejana. A Apostolovski je čovek bazično na istom zadatku kao Petra Laslo, samo su im sredstva različita. Pa hajde, i to je neki napredak za zemlju koja je, ne tako davno, proizvela mnogo izbeglica, a Mađarska nije nijednu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---