Iz predstave Duh koji hoda

Pozorište – Duh koji hoda >

Pucanj u srce kojeg nema

Izvanredan novi komad Dukovskog, koji je Popovski besprekorno postavio, s inspirisanim ansamblom SNP bez slabog mesta: da je bolje, ne bi valjalo

Pozorišne sezone nam nekako počinju s Bitefom, ali ova je počela neki dan pre Bitefa, a bogme i mnogo bolje od velike većine onoga što smo gledali na njegovom glavnom programu... U Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu (u koprodukciji s Centrom za razvoj vizuelne kulture) praizveden je komad Duh koji hoda (ili Prometejev put) Dejana Dukovskog, a u režiji Aleksandra Popovskog.

Gle, gle, Džeger i Ričards makedonske drame i pozorišta, pa još ekskluzivno u našem sokaku? Šalu na stranu, više je puta dokazano da se njih dvojica sjajno razumeju, ili tačnije, da Popovski, kao malo ko, ima ključ za bezbedan ulaz u neretko zamršene svetove junaka Dejana Dukovskog, pisca kojem je kanda nekako dosadno da piše "konvencionalne" pozorišne komade, a još dosadnije mu je da se bavi akademskim neoavangardisanjem ili, da ne čuje zlo, nekim "postdramskim" kerefekama, nego umesto svega toga stvara začudne dramske melanže impulsivne i impresivne jezičke energije, ali ponekad i tako zakučasto strukturirane da se manje vešt – ili naprosto, manje upućen – reditelj u njima lako izgubi, a onda u bespuće povede i celu predstavu...

Kako god, Duh koji hoda je – pomalo iznenađujuće, možda – jedan nešto "disciplinovaniji" Dukovski od onog razbarušenog ludiste na kojeg smo navikli, to je komad s centralnom fabulativnom linijom koju dosledno prati, što bi se reklo "s glavom i repom", ali ta je uslovno rečeno promena ostvarena unutar vrlo prepoznatljive poetike zaigranog Skopljanca koji je devedesetih u post-YU dramaturgiju uveo jedno novo, snažno, do danas zapravo retko i dragoceno samopoimanje balkanskog bureta baruta nekad i sad: dovoljno udaljeno i od autokolonizujućeg samoprezira "nedovoljno evropskog" Balkana, ali i od autoegzotizujućeg samoobožavanja kodifikovane balkanske "drugosti" shvaćene kao kvazikulturološki izgovor za svakovrsnu neodgovornost prema sebi i drugima.

Protagonista Duha koji hoda, Aleksandar zvan Mara, dramaturg je, čak šekspirolog, dakle bavi se "neprofitabilnim zanimanjem", kako to lepo definiše njegov bankar, objašnjavajući mu da će – ništa lično, no hard feelings! – banka morati da mu oduzme kuću. Bankar je, megjutoa, i sam rascepljena ličnost, opslužuje sistem koji duboko prezire: prepoznajući u Mari buntovnika, daje mu pištolj kojim će ovaj – u hamletovskoj potrazi za Krivcem – posmicati redom razne negativce, sve više i više pozicionirane točkiće u mehanizmu sistemski organizovane pljačke koje je i sam žrtva, ali pri tome neće dospeti do srca Sistema niti do vrha Piramide: pitanje je, uostalom, je li to baš piramida i ima li Sistem centar ili srce, može li se on naprosto uništiti, ili je toliko apstraktan i sveobuhvatan da je i usled toga i neranjiv, nezavisan od sudbine izvršilaca...

Pitanje dovoljno obespokojavajuće, ali ima i gore: sve i da postigne željeno u "stvaranju boljeg sveta" za svoje dete, šta će to značiti tom istom detetu, koje suštinski gubi oca? Na to nema dobrog odgovora, i to je Marina tragedija, mada će on dati sve od sebe da odbaci i to iskušenje.

Ovo je, dakako, samo strela koju sam hitnuo kroz okosni motiv komada, a oko njega se roji izvanredna galerija likova koji su zapravo njegovo sočno meso: oko Mare (pouzdani Nenad Pećinar) njegova je devastirana porodica, roditelji (Dušan Jakišić i Gordana Đurđević Dimić) koji žale za izgubljenim boljim i humanijim svetom, rezignirana žena (Jovana Stipić) koja ga voli i koja ga gubi, napuš(t)ena kćer (Danica Grubački, zapažen entry!) koja se večitom odrvenjenošću od gandže-smejalice brani od grubosti sveta, pogubljeni brat (Strahinja Bojović)... Na drugoj strani, tu su podzemni i nadzemni lupeži, akteri koruptivnog kartela – koji, sam po sebi, nije aberacija sistema nego sistem sam – i prateća im menažerija, od dežurne sponzoruše (besprekorno ugođeno seksi Višnja Obradović) pa do popa (Igor Pavlović), koji ni sam, kao ni institucija koju predstavlja, nije bolji od sponzoruše, samo je bolje zaštićen...

Popovski je – kako je i red za pra- izvedbu, a posle kako bude! – sledio komad bez osobitih intervencija, ali i činio sve što je potrebno da ovi izazovni likovi zažive: rezultat je snažna, moćna predstava koja od prvog do poslednjeg prizora "radi" kao švajcarska vekerica, sa ansamblom u kojem nema slabog mesta. Ipak, noseći stub ove predstave je izvanredni Radoje Čupić, briljantan u ulozi nekolikih negativaca i u još nekim minijaturama, jednoj boljoj od druge; kako je samo divno gledati vanserijskog glumca u rukama reditelja koji i zna i ume!

I šta još? Svedena a funkcionalna scenografija s kojom se glumci gombaju na neopterećujući način, kostimi koji rade za predstavu a ne mimo nje, takođe i muzika... Duh koji hoda je duhovito, razigrano i suštinski ozbiljno pozorište kakvo voli gledalac kojem je dosta i "tradicionalističkog" i "post-neo" etc., prenemaganja, ono koje nas se duboko tiče i koje na besprekornom i neupitnom "zanatu" gradi i priziva, te na koncu bogme i stvori ono nešto što se zove visoka, snažna umetnička ekspresija, istinski teatarski doživljaj. A sve to na osnovu jednog od najboljih, te po mnogo čemu najzrelijeg teksta Dejana Dukovskog, tog ozbiljnog dramskog mislioca pod samozaštitnom maskom lucprdastog rokenrol anarhiste.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---