VILINSKI DIMNJACI KAPADOKIJE

Zemlja ljudi – Kapadokija, Turska >

Začarana zemlja prelepih konja

Od Vilinskih dimnjaka, preko Crne crkve, crkve Svetog Vasilija, crkve Svete Varvare i crkve Svetog Jovana, do derviškog plesa i podzemnih gradova, Kapadokija je začaran svet u koji treba skrenuti sa utabanih ruta masovnog turizma

Moram da priznam da su moji stavovi od pre par decenija o putovanjima po Orijentu pretrpeli korenite promene. Živcirala me je sama pomisao na eventualnu kupovinu robe koja nigde nema deklarisanu cenu, gde ti se trgovci nametljivo obraćaju, vuku te za rukav, pitaju koliko bi ti dao, uguravaju te u radnju, posađuju te da sedneš i trpaju ti čaj u ruke, raspituju se odakle si, čime se baviš...

Pored ovih očiglednih, taktilnih razloga za moju nervozu, u osnovi je bila vrlo snažna ideološka predrasuda, proizašla iz mog evropocentrističkog stava, koji sam bahato izražavao rečenicom: "Sve što je istočno od Milana, daleki je istok"! Za mene je istok označavao despotije i neslobodu, a sve demokratsko i slobodno bilo je na zapadu. E, onda je moja supruga počela sa velikim entuzijazmom da rasklimava temelje moje gordosti i predrasuda. Naravno, prvo sam pao na priču (koja je bila istinita) o čarima i izuzetnosti Istanbula, Carigrada, Konstantinopolja... Bio sam očaran gradom na Bosforu. Kasnije sam putovao i u Afriku i Aziju, a ponavljala su se i proširivala putovanja po Turskoj: Izmir, Efes, Ankara, a Kapadokija je bila u planu, što se ostvarilo tek jesenas, početkom oktobra. Ispostavilo se da je to bilo najlepše vreme za putovanje.

DINAMIČNO DRUŠTVO: Sa svakim turističkim putovanjem lako se mogu povezati pomodarstvo i snobizam, a mogu se naglasiti socijalne razlike, neki putuju, neki ne putuju, ali je svakako ogromno zadovoljstvo zbog viđenog i doživljenog. Slike sa putovanja su neizbežne, jer, u suprotnom, kao da nije ni bilo putovanja. Ipak, putovanja su povezana sa kulturnim prestižom, a ne samo sa razbibrigom i razonodom. Mnoge nacije su ponosne na svoje znamenitosti (kao mi na "našu rimsku istoriju") i spomenike, raskošne vidike, planine, banje i prelepe plaže (ko ih ima) ili bar priobalja sa splavovima, a o preglasnom muziciranju, piću, slasnoj i masnoj hrani da i ne govorimo.

Nacionalne vlade su prirodno zainteresovane za prihode od turizma (setimo se samo letošnje akcije: letuješ u Srbiji, dobiješ vaučer). I razvoj Turske, pored ostalog, zasnovan je na turizmu, sa ambicioznim i preciznim projekcijama, čime promovišu zemlju, zaštitu i negovanje kulture, prirodnih lepota, načina života i starih zanata…

Naše predstave o modernoj državi Turskoj često mogu biti stereotipne, ili istorijski uslovljene, ili politički odbojne ili nekritički privlačne živopisne slike, kakvu nam Turska i sama nameće. Istina je da je u poslednjih par decenija Turska zabeležila impresivan ekonomski rast, vidljiv kroz razvijanje građevinarstva, svih vidova proizvodnje i usluga uz gigantske infrastrukturne projekte. Dinamično društvo broji skoro 80 miliona stanovnika, od kojih je 60 odsto mlađe od 35 godina. Nivo BDP-a porastao je više od tri puta od prethodne decenije. Turska je postala sedma ekonomija u Evropi i 16. u svetu po BDP-u, mereno paritetom kupovne moći. Neskriveno se ističe da im je plan da 2023. godine uđu u društvo 10 privredno najrazvijenijih zemalja sveta. Turska je članica NATO-a, zatim Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OESB), kao i Grupe 20 (G-20) najrazvijenijih i velikih privreda u brzom usponu. Turska na prvom mestu ima svoj nacionalni interes, a na političkom planu ne igra ulogu "klijent-države".

OD ANTALIJE DO KAPADOKIJE: Na put smo krenuli avionom, od Beograda do Antalije sa presedanjem u Istanbulu.

U Antaliji su nas iznenadili večernja toplota, velika vlaga u vazduhu i opojni miris Mediterana koji je početkom oktobra zamaman, a obilje svežih, zrelih plodova samo je dodavalo čar. Hotel, smeštaj i večera bili su prvoklasni, a već sutra ujutru čekao nas je put za Kapadokiju.

Nekada su o ruti odlučivali kvalitet i sigurnost puteva, snabdevanje hranom i vodom i sigurnost i garancije koje su nudili hanovi, karavan-saraji. Mi smo jezdili prema Anadoliji novim, besprekornim autoputem, a nije manjkalo ni dobro snabdevenih odmorišta. Na putu prema Kapadokiji posetismo karavan-saraj Obrukhan i mogli smo makar da zamislimo kako je živelo i pulsiralo to utvrđeno svratište na putu svile. Država inače daje privatnicima da obnove karavan-saraje i da ubiru prihod od njih u idućih 99 godina. Odmah pored hana nalazi se veliki izvor vode, čudnovato veštačko jezero, kao zajednički rad tla i klime.

Putovanje mini-autobusom bi bilo naporno da se nije odvijalo kroz uzbudljivi najduži planinski venac Taurus (ili Tavor) koji dominira u južnoj Turskoj, a proteže se od jezera Egirdir na zapadu do Eufrata i Tigra na istoku, odakle se te reke slivaju u Siriju i Irak. Taurus je impozantan, najzapadniji venac Himalajskih planina, smešten između Sredozemlja i Anadolijske visoravni. Mi smo išli putem koji je još u antičko vreme kroz planinske prevoje spajao visoravan Anadolije sa primorjem istočnog Mediterana. Uživali smo u pogledu na bogate šume, naročito zanimljivih kedrova i crnog bora koji prekrivaju brojne vrhove visoke do 3700 metara.

VILINSKI DIMNJACI: Kapadokija se nalazi u centralnoistočnoj Anadoliji, oko 200 km jugoistočno od Ankare, a mi smo dospeli u tu oblast sa mediteranske strane.

Na staropersijskom, Kapadokija znači zemlja prelepih konja. Tu su živele drevne civilizacije: helenska, rimska, hrišćanska i islamska. Za svu mistiku i način života ove regije zaslužna je geološka struktura vulkanskog porekla. Čitava oblast je prekrivena fantastičnim formacijama reljefa koje je oblikovao beli vulkanski pepeo, tuff, koji je milionima godina erodirao u nešto što sada predstavlja zaštitni znak oblasti i pravi unikat čuda prirode koji se često nazivaju "vilinski dimnjaci", a mnoge formacije podsećaju na različite fantazmagorične oblike.

Najpoznatija mesta Kapadokije smeštena su u trouglu između sela, odnosno gradova: Nevšehir, Avanos i Urgup. Pored čarobne igre reljefa, zadivili su nas otvoreni muzej Goreme (Korama), kamene crkve i manastiri.

Kapadokija je kroz istoriju bila trgovinsko središte, pa je zato bila podložna čestim upadima, provalama i pljačkama. Zbog takvih strepnji i zahvaljujući mekim vulkanskim stenama, stanovnici su gradili sisteme naselja za život ili za zbegove u stenama čiji su ulazi bili skriveni, a imali su ventilaciju, sigurnosne sisteme za zatvaranje i bekstvo, sopstvene izvore vode, hrane, ostave, vinarije i hramove. Pored raznih naroda, kultura i civilizacija koji su se smenjivali u Kapadokiji (Hetiti, Frigijci, Persijanci, Rimljani, Vizantinci, Seldžuci i Osmanlije), poslednji koji su je napustili 1923. godine bili su Grci, nakon građanskog rata i grčko-turskog ugovora o razmeni stanovništva.

TRAGOM PRAVOSLAVLJA: Kompleks muzeja Goreme, na oko 10 km od Nevšehira, od izuzetne je važnosti za prezentovanje prirodne lepote i pravoslavne sakralne istorije Kapadokije. To je kompleks čije crkve sadrže najlepše očuvane freske iz ranovizantinajskog perioda, a postoje i jasna, očuvana svedočanstva (u crkvi Svetog Vasilija) iz perioda ikonoborstva (ikonoklastije), koji je okončan tokom VIII i IX veka, čime su ikone i relikvije vraćene kao predmet poštovanja. U okviru kompleksa crkava najposećenije su: Crna crkva, crkva Svetog Vasilija, crkva Svete Varvare, crkva Svetog Jovana, a neke se popularno nazivaju crkva Jabuka ili Izvijena crkva. Freske koje smo videli u ovim crkvama bitno se razlikuju od drugih po svom koloritu i izvesnoj detinjoj naivnosti koja iz njih zrači kao neposredno osećanje vere. U Kapadokiji se nalaze ostaci više stotina pravoslavnih crkava, ali nisu sve sačuvane i zaštićene. Zahvaljujući rusko-turskoj saradnji u oblasti Kapadokije, tri crkve su trenutno u molitvenoj funkciji.

Kapadokija je iznedrila trojicu velikih otaca hrišćanstva: Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova i Grigorija Nisijskog, koji su proslavili njeno ime. Oni predstavljaju glavni oslonac celokupnog pravoslavlja i nepresušan izvor bogoslovske mudrosti, po navodima najozbiljnijih pravoslavnih teologa. Njihova molitvena mesta i ostaci crkava u Kesarijskoj Kapadokiji dobro su očuvana, iako nemaju molitvenu funkciju, već uživaju status muzeja.

Kad je u pitanju razgledanje čuvenih kapadokijskih pejzaža, turiste zanima jedna od popularnijih aktivnosti u tom kraju, tj. ekskurzija balonom. Slike rasutih šarenih balona iznad kapadokijskih čuda od reljefa, naprosto su opšte mesto (razglednice, suveniri, majice, torbe, knjige, diskovi). Te ture obično počinju sa izlaskom sunca i traju od 45 minuta do sat vremena. Ali predivan pogled ne manjka i ako se ne uzdignete balonom i ne popijete čuveni šampanjac kojim obavezno časte putnike. U vreme naše posete let balonom je organizovan prilično rano ujutru, oko šest sati, po oblačnom vremenu, bez obzira što je kasnije bio vrlo topao i blistav dan. Ja poleteo nisam.

PODZEMNI GRADOVI: U okviru razgledanja naseobina i gradića izdvaja se Urgup, živahno mesto koje se prilagođava brojnim potrebama turista. Urgup nije posebno jeftiniji nego ostala mesta u Turskoj, ali trgovci sa istoka obično preko ovog gradića startuju ka ostalim gradovima, pa je izbor robe raznovrsniji. Tu su smešteni neobični hoteli, izgrađeni unutar pećina i kamenih formacija.

Kapadokija takođe ima dosta podzemnih gradova. Najpoznatiji su Derinkuyu i Kaymakli koje su rani hrišćani koristili kao skrovišta od brojnih neprijatelja. Pored mnogih čudesnih dolina koje smo posetili: dolina dimnjaka, dolina deva, dolina golubova, dolina zaljubljenih, izdvaja se Ihlara, kanjon dug 16 kilometara, usečen u vulkanske stene, gde je rođen Sveti Đorđe. Ihlara je prvobitno bila ispunjena bazaltnom lavom iz obližnjeg vulkana, a kasnija erozija je na kraju izdubila čitav prostor tako da je dolina danas duboka oko 100 metara. Tu su se naseljavali prvi hrišćani bežeći od rimske vojske. Dolina Ihlara je popularna zbog vizantijskih crkava, manastira, kapela, kojih ima šezdesetak. Interesantan je podatak da su ovde snimani neki kadrovi iz filma Star Wars.

ČUDESNI ROGAČ: Na ovom putovanju smo se častili raznovrsnom, obilnom i ukusnom hranom, a na odmorištima se okrepljivali ceđenim sokom od nara, koji je tipičan za ovu oblast pored suvih kajsija i grožđa. Isprobavali smo razna tradicionalna jela i žitarice, zatim manti (vrsta raviola sa mesom servirana uz jogurt i sos od luka), pastirmali kuru fasulye (beli grašak sa ljuto začinjenim mesom), dugun corbasi (čorba), sag tava (jegnjeće meso sa paradajzom i lukom spremljeno u voku), a u jednom podzemnom restoranu probali smo ukrčkanu jagnjetinu u glinenom loncu sa povrćem, koja je zapečena sa hlebom kao poklopcem, ispod sača.

Lokalna vina sa vulkanskog tla, po kojima je Kapadokija poznata, probao sam u vinariji koja je takođe ukopana u stenu. Kupio sam samo jedno, i to kao kuriozitet, da bi ga probao moj prijatelj koji ima sopstvenu vinariju nadomak Beograda. Cena kapadokijskog vina je u proseku oko 15 evra a pakuju ga u bogzna kako luksuznu kutiju. Nisam sklon dugim pričama o lepotama vina, preplitanju voćnih i začinskih mediteranskih mirisa, o trpkosti, punoći, slasti ili taninima, ali stvarno mi se učinilo da može da se oseti pun i trajan ukus višnje i rogača.

Kad smo kod rogača, iznenadio sam se da je rogač tamo kultna biljka. Čak sam (pored nezaobilaznog balzamika od nara) kupio neki sirup od rogača, nešto poput retkog džema, odličan, kažu, za kašalj.

Rogač se koristi u ishrani više od 4000 godina. Najverovatnije je upravo rogač bio hrana iz biblijskih vremena. Smatra se da se njime hranio Jovan Krstitelj. U antičko doba semenke rogača su služile kao jedinica za merenje zlata. Semenke rogača, bez obzira na veličinu i čuvanje, uvek imaju jednaku masu od 0,18 grama. Jedna semenka označavala je 1 karat (zrno rogača, grč. keration).

Rogačev plod u terapijske svrhe su koristili još i stari Egipćan: lepljiva svojstva rogača u mumificiranju, a u grobnicama su nađene mahune i semenke. Starim Grcima i Rimljanima kao lek su služili nezreli plodovi. U beleškama Starih Grka rogač se spominje kao "egipatska smokva", dok su Rimljani jeli zelene i sveže mahune zbog njihove prirodne slatkoće.

(Letos na Mljetu gledao sam izobilje rogača, ali ga tamo ne skupljaju. Izdašnije im je da se bave turistima, a to sve bi bilo idealno kad bi im ti turisti samo poslali novac, bez potrebe da se maltretiraju skupim i dugim putovanjem do njih.)

ZLATAN PRSTEN: Taj rogač se, dakle, još jednom pojavio u priči, tj. njegova semenka, koja je služila kao prvobitna mera za zlato, usred najluksuznije fabrike nakita, gde vas vode da gledate majstore zlatare na delu, a spretni slatkorečivi menadžeri, često gospođe iz naših krajeva, pričaju vam priče (na svim jezicima koje posetioci razumeju), skidaju prstenje sa svojih ruku, daju vam da osetite zlato, da bolje vidite i opipate čarobni kamen sultanit koji menja boje, uvlačeći vas u stanje zavisnosti i, kao da ste začarani, dobijate neodoljivu potrebu za posedovanjem tog komada nakita, po paprenoj ceni. Odvešće vas u specijalnu luksuznu sobicu, počastiće vas, dati sertifikate.

Video sam da neke gospođe nisu odolele, a meni su pokazali muško prstenje, verovatno za šeike, bar sudeći po ceni. Ali ja sam ionako na ovo putovanje krenuo sa namerom da ostvarim deo sopstvenih naklapanja iz mladosti, da ću staviti zlatan zub ili bar kupiti prsten pečatnjak sa Kenedijem, kao što su nosili šoferi iz "Gavrilovića".

Stvarno sam svojski tragao za muškim zlatnim prstenom, nagledao se raznih pretencioznih, nakinđurenih modela, ne znam ko to može uopšte da nosi, a cene su takođe samo za odlikaše. Svoj prsten sam ugledao u jednoj nenametljivoj, osrednjoj zlatari u Antaliji, stari zlatar je znao i makedonski, spustio je cenu, ali ja sam otišao da još malo razgledam jer me je samo u toj ulici, sjakteći se, iščekivao ceo niz zlatarskih radnji. Kad sam se vratio kod starog majstora, povećao je cenu za 10 evra, nije hteo ni da čuje o prethodno dogovaranoj ceni i mirno je otišao da sedne na svoje mesto, pokazujući ravnodušnost prema mom prisustvu. Tako sam dobio još jednu lekciju iz "psihologije trgovine".

Inače, naš vodič, doktorand sa istanbulskog univerziteta, pričao je kako se u trgovanju i pružanju usluga poštuje tradicija. On, na primer, redovno putuje oko 60 kilometara do svog brice i kaže kako to nije ništa neobično. Veli, ako neko kupuje maslinovo ulje, obavezno ga kupuje tamo gde je kupovao njegov deda ili otac. Tradicionalizam se i na ovaj način pokazuje kao osnova sveukupnog života u modernoj Turskoj.

MEVLANA DŽELALUDIN RUMI: Povratak na Sredozemlje kroz okolinu Konje vodio je kroz nepreglednu ravnicu, žitnicu, načičkanu najmodernijim mlinovima i silosima. U Konji, dvomilionskom gradu, niz Mevlaninu čaršiju krcatu hodočasničkim hotelima nalazi se jedinstven muzej – mauzolej Mevlane Dželaludina Rumija, jednog od najvećih persijskih sufijskih mudraca i pesnika, zbog koga se derviši širom Bliskog istoka i dan-danas vrte ukrug. U tom gradu, staroj seldžučkoj prestonici, postoji čak i derviški stadion gde se izvode ceremonije derviša.

Rumi je rođen u Balhu (današnji Avganisatan, nekada Persija) 1207. godine. Otac mu je bio veoma učen i za to doba liberalan. Pošto je kritikovao shvatanja sultana, morao je sa porodicom da beži preko Samarkanda, Bagdada, Meke, Medine, Jerusalima, Damaska, Alepa, Ezirkana i Karamana, da bi se nakon 16 godina skrasili u Konji.

Rumi je studirao u Alepu i Damasku i počeo da ponire u tajne sufizma. Po povratku u Konju postao je omiljen u narodu i cenjen kao mudrac. On potpuno ponire u tajne i spoznaje "univerzum ljubavi", udaljavajući se od svakodnevnog života. Mevlana je u osami napisao Mesneviju, jedno od najznačajnijih dela persijske i sufijske književnosti (u bukvalnom prevodu "Duhovni distisi"), od 27.000 stihova.

Dobro slušaj o čemu nej kazuje,
zbog rastanka on cvili i tuguje
Od kad sam iz trstenika otrgnut,
mojim bolom čitav svet je zapljusnut.
Tražim srce slomljeno zbog rastanka
da o čežnji pričamo bez prestanka.
Od korena svog ko bude odvojen,
žudi da mu opet bude pripojen.
S kim god da sam, ja patim i žalujem,
i sa sretnim i nesretnim drugujem.

Dervišku kuću smo posetili u jednoj tekiji, ukopanoj u stenu, u Kapadokiji, gde smo prisustvovali obredu derviša.

DERVIŠKI PLES: Derviški ples počinje zvukom neja, pri čemu derviši zbacuju svoje crne odore (koje simbolizuju materijalni svet) i u blistavobelim haljinama izvode obred sjedinjavanja sa Bogom. Mistična, simbolička ceremonija derviša, ili sema, počinje hafizovom (čovek koji zna Kuran napamet) molitvom za Mevlanu i stihovima iz Kurana, nakon čega se derviši međusobno pozdravljaju da bi zatim zbacili crne ogrtače (simbolični pokrov ili materijalni svet) i uz naklon hafizu i zvuke neja otpočinju rotaciju u kojoj postepeno uzdižu ruke ka nebesima, pod budnim okom šejha i uz pratnju derviškog orkestra. Sema je deo inspiracije Melvane, tradicije, istorije i turske kulture. Smatraju da se svaki deo materije kreće, tj. okreće, kao čestice u elektronima. Okrećući se prema istini, povećava se ljubav, napušta se sopstveni ego, te se dolazi do istine i savršenstva. Oni dočaravaju kako se čovek vraća kao zreo sa svog spiritualnog puta, kao onaj koji je dosegnuo savršenstvo, sposobnost da voli, da bude svakome koristan, bez obzira na veru, rasu, koncept, jezik, nacionalnost. Njihove visoke kape predstavljaju grobni kamen iznad materijalnih užitaka, a bele haljine su velovi njihovih želja. Na početku obreda, derviš prekrsti ruke na grudima što predstavlja broj jedan, tj. jedinstvo s Bogom. Dok se vrti, ruke su raširene, desna je podignuta prema nebu, a leva prema zemlji. Vrte se zdesna nalevo, u smeru srca, što predstavlja dervišev zagrljaj upućen svim bićima sveta.

Primetio sam da su svi derviši neobično visoki, mladi i vitki. Doticalo nas je strujanje vazduha od njihovih haljina. Zaista mističan doživljaj. Nismo ih prekidali škljocanjem fotoaparata niti aplauzom na kraju (tako su nas zamolili organizatori). Za fotografisanje su posebno izašla dvojica derviša i zavrteli se. Nakon plesa, počastili su nas biljnim čajevima.

POVRATAK U MASOVNI TURIZAM: Posle uzbudljivih doživljaja u Kapadokiji, opet smo se prizemljili i ukotvili na Sredozemlju, obilazeći lepote i znamenitosti Antalije i Alanje. To je izgledalo kao povratak iz začaranog sveta u turističko-potrošački raj, sa bisernim obalama, velelepnim hotelima, blistavim prodavnicama.

U Alanji smo videli Kale (a mislim, nije Kalemegdan), otomansku citadelu, koju smatraju najlepšim delom grada, prošaranu uskim uličicama, starim kućama, privatnim baštama, kamenim lukovima. Postoji više ulaza u ovu četvrt ali najlepše je ući kroz Hadrijanovu kapiju. Stara luka (Yat Limani) sada je domaćin modernim jahtama. U Arheološkom muzeju se nalaze unikatne kolekcije rimskih skulptura od mermera, artefakti iz bronzanog doba i kolekcija srebra rane Vizantijske crkve. Kao gotovo svugde u Turskoj, i u ovom raju za turiste može vas zbuniti preobilje istorije.

U okolini Antalije nalazi se mnoštvo istorijskih spomenika i ruševina, mostovi, kule, akvadukt. Među njima se posebno ističe svojom velelepnošću i očuvanošću drevni rimski amfiteatar Aspendos u kome se i danas održavaju muzički festivali budući da amfiteatar može da primi i više od 20.000 ljudi.

Okolina Antalije, koju godišnje poseti preko 17 miliona turista, proizvodi hranu koju im servira. Idealna je za gajenje nara, banana, pomorandži i limuna. Ono što smo pored toga videli, bili su staklenici za gajenje povrća i nepregledne plantaže voća, maslina, zasadi pamuka, snopovi sa kojih se bere susam, razbacane zrele rumene tikve od kojih uzimaju samo seme i iz njega cede ulje.

Ovo putovanje još više je unapredilo moju evoluciju u shvatanju i viđenju Orijenta, tj. Turske. Nisam ostao ni žedan ni gladan, a najvažnije, bila mi je puna duša i zadovoljene radoznale oči.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---