Tribina – Šest godina reformi pravosuđa – rezultati i perspektive >

Tapkanje u mestu

Izvršna vlast ima veliki uticaj na sudsku, podela vlasti na tri grane nije adekvatno izražena, a na najvažnija mesta u pravosuđu ne postavljaju se kvalifikovani ljudi. To su neki od razloga što se sa reformom pravosuđa nije daleko stiglo, zaključeno je na tribini nedeljnika "Vreme" i organizacije OEBS, održanoj prošlog četvrtka. Tribinu je moderirala Tatjana Tagirov, novinarka "Vremena"

Iako je reforma pravosuđa u Srbiji zvanično počela pre šest godina, i dalje se nije mnogo odmaklo od početka. Reforme pravosuđa procesi su koji nemaju ni početka ni kraja, već su sastavni deo postojanja svakog društva, smatra Čedomir Backović, pomoćnik ministra pravde. "Pred nama je početak promena koji će dovesti do nivoa razvoja pravosuđa prihvatljivog za učlanjenje u Evropsku uniju (EU). Da su u pravosuđu završene reforme, mi bismo već bili članica EU. Na dobrom smo početku, imamo plan koji se čini sprovodivim i realnim. Mnogo toga treba da se promeni, a promene moraju da izvrše oni koji su deo pravosuđa."

Potpredsednik Društva sudija Srbije Omer Hadžiomerović smatra da nema perspektive ukoliko se ne uoče nedostaci zbog kojih je pravosudni sistem i dalje daleko od standarda. "Mi smo na početku reformi, a 15 godina govorimo o njima. Za to postoje dva odgovora – ili nećemo to da uradimo, ili ne znamo. Moguća je kombinacija oba. U pravosuđu, ali i u svim ostalim sistemima, moraju da postoje ljudi koji umeju da kreiraju sistem. Uticaj politike na pravosudni sistem je poželjan, zabranjen je uticaj na funkcionisanje pravosuđa. To dvoje se često mešaju. Zadatak političara je da uviđaju greške i da kreiraju dobar sistem. Pravosuđe je sistem, on treba da se menja, a mi se često fokusiramo na menjanje ljudi unutar tog sistema, misleći da ćemo menjajući ljude promeniti sistem. Ne, sistem proizvodi ljude i oni kao proizvod tog sistema postaju i deo problema."

JEDINSTVO VLASTI: Sociološkinja Vesna Pešić saglasna je da je uticaj izvršne vlasti na sudsku evidentan. "Kod nas uopšte ne postoji podela na tri grane vlasti. Naša izvršna vlast nema taj nivo kulture da zna da ne sme da se meša u rad i da ne sme da napada medije. Naša izvršna vlast nema nimalo političke kulture, oni nisu svesni toga da nemaju prava."

I advokat Vladimir Gajić smatra da se nije odmaklo mnogo od početka. "Rasprava o reformi pravosuđa traje 20, 30 godina. Ako pogledamo unazad, videćemo da su teme uvek iste i da se nismo pomerili ni za jedan jedini korak napred. Slažem se s tim da smo na samom početku, ali mislim da nismo na dobrom početku. Tapkamo u mestu i za to postoji odgovornost, pre svega kod političke elite. Autoritarno društvo, kome smo skloni, nikada nije prestalo da bude obrazac društvenog uređenja. Imamo jedan narod, jednog vođu i jednu stranku. Ovde nikada faktički nije uspostavljeno demokratsko društvo, nikada nisu izgrađene institucije koje garantuju vladavinu prava, nema slobodne štampe, nema podele vlasti, a pogotovo nema nezavisnog sudstva. Ovde samo izvršna vlast ima kontinuitet."

"Od 1945. godine, kada je uspostavljan sistem tužilaštva i sudova, nije postojalo nešto što bi se moglo nazvati reformom pravosuđa", smatra advokat Srđan Sikimić. "Procesi koje smo tako nazvali bili su samo pokušaji stavljanja sudske vlasti pod kontrolu izvršne vlasti. Akcioni plan o kome se govori zasnovan je na principu jedinstva vlasti, nema podele vlasti i sa takvom polaznom osnovom nije moguće napraviti bilo kakav pomak."

NEKONKURENTNOST: Sudija Apelacionog suda u Beogradu Miodrag Majić smatra da se rešenja za probleme u pravosuđu ne pronalaze zbog toga što nema konkurencije, već je unapred određeno ko će zauzeti koje mesto. Prema njegovim rečima, tu se jasno vidi nestabilnost institucija i sistema u kome politika igra značajnu ulogu. "Ljudi koji su bolji, školovani, mladi, kvalifikovani, kvalitetni, odustaju od pravosuđa shvatajući da je igra unapred dogovorena. Nema konkurentnosti i u pravosuđe ne dolaze ni blizu najbolji. Nikada ne mogu da se ljutim na izvršnu vlast onoliko koliko mogu da se ljutim na sudije, jednako kao što ne mogu da se ljutim na druge države ako gledam u svojoj ono što gledam. Sudije se permanentno ponašaju kao društvance koje očekuje da će neko drugi rešiti njihove probleme. To je pitanje borbe za vlast i zato nam traju ovoliko reforme. Izvršnoj vlasti ne odgovara da se stvari menjaju."

PROFESIJA SA NAJMANJE POVERENJA: Predsednik Upravnog odbora Udruženja tužilaca Srbije Radovan Lazić kaže da je profesija sudije od profesije sa najviše poverenja građana, kakva je bila tokom osamdesetih godina prošlog veka, danas postala jedna od profesija u koje građani najmanje veruju. "Utisak je da svaka nova reforma pravosuđe vraća korak unazad, da dolazimo još u težu poziciju. Da je stanje bilo dobro, reforma nam ne bi ni trebala. Prva nacionalna strategija reforme pravosuđa doneta je 2005. godine. Ona uspostavlja cilj reforme, a to je povratak poverenja građana u pravosuđe, i uspostavlja osnovna načela. Ta načela su nezavisnost, efikasnost, odgovornost i transparentnost. Izostavljeno je tada važno načelo pravičnosti. Kvalitetni ljudi ocenjuju da je sve unapred poznato i ne apliciraju za pravosudne funkcije. Kandidati za članove Državnog veća tužilaca biraju se na opštim izborima; tužioci ih biraju. Pravosuđe se ne oslobađa uticaja politike i izvršne vlasti. Tu moramo tražiti uzrok neuspeha reformi."

Veliki problem za situaciju u pravosuđu jeste i taj što se sudije i tužioci ne bune. Tužilac Lazić smatra da je strah od gubitka posla osnovni razlog za ćutanje.

ZAVISNOST I NESLOBODA: Advokat Slobodan Beljanski smatra da iz jednog osnovnog problema proističu ostali – sudovi nisu nezavisni, a tužilaštva nisu samostalna. "Da ima nezavisnosti i samostalnosti, mogli bismo u pravosuđu očekivati veći moralni integritet; da njega ima, bilo bi i veće stručnosti; da ima stručnosti, bilo bi i efikasnosti. Ove karakteristike u zavisnosti su jedna od druge. Uticaji ne potiču samo od direktnih zahteva koje je teško utvrditi, već od ukupne društvene klime koja se sa političkog trona manifestuje na simboličan ili eksplicitan način, a mi smo joj svakodnevni svedoci.

Ono što obeležava tu klimu nazvao bih pseudoromantičkim zanosom. Politički romantizam treba doživeti kao volju lišenu okova, volju pojedinaca ili organa koji smatraju da se nalaze u misiji jedine ispravne vlasti. Taj romantizam se javlja kada se razum okreće fantaziji. Pri svemu tome, on može biti i lažan, a ovde i jeste jer je sračunat na to da zavodi, pa se prikazuje kao neka vrsta zanosa. Sa naše političke scene rasterani su svi tragovi ionako skromnog prosvetiteljskog nasleđa ili aktuelnog prosvetiteljskog otpora. Na njoj caruje fantazija. Politika u kojoj dominira iracionalno, koja je ili sama iracionalna ili računa sa iracionalnim povođenjem kao osnovnom polugom vladanja ili manipulacije – to je kod nas danas na sceni. Pravosuđe ne može ostati po strani. Kada se ceo javni život zarobljava u borbu za jedan cilj, cilj koji iziskuje ili opravdava trpljenje i žrtve, svaka autonomija, posebnost, samostalnost i nezavisnost nelojalne su i neprijateljske pojave. Razlike između zakonodavne i izvršne vlasti gotovo da su izbrisane, a zajedno potiru sve granice koje od tih vlasti dele sudsku."

Sudija Vrhovnog kasacionog suda Radmila Dragičević Dičić smatra da sistem ne treba da počiva na "sudiji superheroju". Ona kaže i da nezavisnost sudija zavisi pre svega od volje izvršne vlasti da garantuje tu nezavisnost svojim ponašanjem i svojom pravnom kulturom. "Nedopustivo je da predstavnici izvršne vlasti zajedno sa medijima daju saopštenja o suđenjima, da govore o lišenju slobode, odgovornosti... Danas se sudi po novinama, a to je nedopustivo. Krši se princip pretpostavke nevinosti. Nama nedostaje pravna kultura. Neophodno je vaspitati izvršnu vlast, i sve dok predstavnici izvršne vlasti ne shvate da je pravosuđe svetinja, to je igranka bez prestanka. Pitanje odgovornosti sudija takođe je važno, a potrebni su nam pravilnici i procedure koje ćemo da poštujemo".

U poslednjih pet godina gotovo da se nije održao nijedan izbor za pravosudne funkcije a da se naknadno nije utvrdilo da je došlo do povrede Ustava i zakonskih procedura. To je pokazatelj na koji način sistem funkcioniše, smatra predsednik Udruženja sudijskih i tužilačkih pomoćnika Lazar Lazović. "Od 2010. godine mi imamo neustavnu reformu, zatim 2011. proces pokušaja ispravke uočenih nedostataka. I 2010. i 2011. godine Ustavni sud je tim povodom morao da reaguje. Zakon o pravosudnoj akademiji usvojen je 2010. godine, a 2014. Ustavni sud se izjasnio da u njemu ima neustavnih odredbi, što ne govori loše o ljudima koji su konkurisali, nego o tome kako sistem funkcioniše. Ti zakoni prošli su čitavu proceduru – neko ih je predložio, prošli su kroz Narodnu skupštinu vrlo lako. Izvršna i zakonodavna vlast znaju da Ustavnom sudu, kada nešto ovakvo uđe u sam sistem, treba nekoliko godina da reaguje. Vrlo je lako iznova predlagati zakone koji sadrže neustavne odredbe, ali mi ćemo za to biti obavešteni tek nakon nekoliko godina, kada za to bude prekasno. Ovaj modalitet samo pokazuje da imamo sistem koji ide ka tome da pravosuđe i nosioce javnotužilačkih funkcija dovede u situaciju da su njihovi izbori i sve ono što se događa stalno u začaranom krugu, da se u vezi s tim stalno mora kontrolisati njihova ustavnost."

Predstavnica Asocijacije pravosudnih savetnika Srbije Nina Nicović smatra da je problem u tome što postoje dobri principi i zakoni koji se ne primenjuju. "Problem pravosudnog sistema su dve paralelne stvarnosti. Postoje dobri principi, ali i realno stanje koje je drugačije. Jako je tužno kada se u stručnoj javnosti vidi konsenzus o tome šta treba da se radi, a da se to ne primenjuje. Stručni ljudi se koče u obavljanju svog posla."

Članica Saveta za borbu protiv korupcije Jelisaveta Vasilić smatra da sudije jesu najodgovornije. "Strah od nezaposlenja mogu da imaju samo one sudije koje su se tu našle nezasluženo. Borili smo se i niko od nas nikada nije imao strah od gubitka posla. Pravi sudija uvek će naći posao. Mi smo u Savetu napisali tri referata o nezavisnosti sudstva i svega ostalog. Sada pišemo i četvrti na temu dostupnosti pravde – ona građanima nije dostupna."

Predsednica Društva sudija Srbije Dragana Boljević smatra da pravosuđe treba posmatrati u odnosu na idealno pravosuđe, ali i u odnosu na ostale države. U tom smislu, ona smatra da je pravosudni sistem u Srbiji bolji od pravosudnih sistema nekih članica EU. "Naše pravosuđe u odnosu na ostala pravosuđa uopšte nije mnogo gore, ili je i bolje od ostalih. Sudije u drugim državama nisu junaci. Sudije su deo establišmenta svuda u svetu i oni razmišljaju kako razmišljaju njihove vlade. Problem je što mi još pričamo o tome da li će se otvoriti poglavlje, a moglo je da bude otvoreno i prethodnih godina, i ove, ali postoji politička odluka da se ne otvori. EU ima ambivalentan uticaj na stanje u našem pravosuđu. S jedne strane kaže da usvojimo pravila, a sa druge ih ne zanima kakvo je stanje, nije ih briga kako će biti s nama."

Bolje pravosuđe jeste potrebno građanima, a pitanje je koliko su reforme koje se sprovode u interesu građana, kaže Slađanka Milošević, predsednica Sindikata pravosuđa Srbije. "Ja smatram da nisu, jer je svaki korak trebalo da dovede do određenih pomaka, međutim, mi idemo unazad. Ono što zaposlene u pravosuđu boli je to što se kroz medije neguje priča da smo mi loši, da smo neradnici, kako se u nas ulaže, ali mi volimo da nas kritikuju. Pravosuđe nije propala investicija, bez obzira na to što tako žele da nas predstave. Bilo bi dobro da svako ko je na vlasti izađe i kaže šta je uradio da pravosuđe bude bolje. Mi i oni koji ulažu u nas trebalo bi da podelimo odgovornost za to što smo spori, što kasnimo, što smo neefikasni."

LOŠI UČITELJI: Profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu Jasminka Hasanbegović smatra da generacije koje dolaze ne obećavaju mnogo jer imaju loše profesore. "Oni koji obrazuju druge moraju da budu obrazovani, da znaju. Mi ne treba da se poredimo sa gorima od sebe. Treba da znamo da smo bolji, ali to nije nikakva uteha. Mi nismo na dobrom putu i pitanje je da li uopšte na pravi put možemo da izađemo i kako da idemo u tom pravcu. Možemo, a tu je važno pitanje odgovornosti, pa u tom smislu treba videti i činjenicu da aktuelni ministar pravde nema ni pravosudni ispit, nikakvo iskustvo, nikakvo znanje."

Hasanbegović dodaje i da Snežana Malović ne može da bude predstavnica Srbije u skupštini Saveta Evrope s obzirom na njenu prošlost. "To ne može da bude politički dogovor i partijska podela. Takođe, naš predstavnik u Evropskom sudu pravde nema položen pravosudni ispit. Smatra se kompetentnim zato što se interesovao za ljudska prava. On nije kompetentan da sudi ovde, a predstavlja nas u takvoj instituciji. Odgovornost svih nas je da o tome govorimo javno."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---