TRADICIONALNA DOBRODIŠLICA: Jen Stoltenberg, generalni sekretar NATO-a i Aleksandar Vučić, premijer Srbije

Odnosi Srbija – NATO >

Polje visokog pritiska

U trenutku nastanka ovog teksta stiže vest da je Turska, inače članica NATO-a, 24. novembra oborila ruski vojni avion. Dok Ankara navodi da je suhoj 24 povredio turski vazdušni prostor, rusko ministarstvo odbrane tvrdi da je njena kontrola leta u Homsu uočila da su zapravo turski lovci ušli u sirijski vazdušni prostor. Predsednik Rusije Vladimir Putin je izjavio da je to nož u leđa od saučesnika terorista i da će biti posledica po rusko-turske odnose... Može li Srbija biti neutralna ili se mora uhvatiti u ludo kolo

Jens Stoltenberg (1959), došao je u Beograd u kome je proveo rano detinjstvo od 1960. do 1963. i gde je, sada kao generalni sekretar ovde omrznutog vojnog saveza NATO, po dužnosti, morao u kući obešenog ipak da pomene konopac: rekao je kako intervencija NATO-a 1999. nije bila usmerena protiv srpskog naroda, već na zaustavljanje krvoprolića na Kosovu i da žali civilne žrtve te intervencije. Jednom je to rekao u intervjuu koji je dao u zgradi RTS-a bombardovanoj 23. aprila 1999. u 2.06, kada je ubijeno 16 novinara, šminkera i tehničara. To je ipak rekao elegantnije nego ona nekadašnja gošća-stanovnica Beograda, koju je baka zvala Madlenka, ćerka češkog diplomate koji je iz Beograda emigrirao u SAD, a po kojoj su neki kritički opredeljeni publicisti bombardovanje SR Jugoslavije 1999. nazvali "mali rat Medlin Olbrajt".

Jens Stoltenberg je očito dobro obavešten o činjenici da NATO, čiji je generalni sekretar, u ovdašnjem javnom mnjenju uopšte ne stoji dobro. U istraživanju NSPM oktobra 2015, protiv toga da se Srbija priključi NATO-u izjašnjava se 80 odsto ispitanika, samo 8,7 odsto građana izjavljuje da Srbija treba da se priključi Alijansi.

Biografija Jensa Stoltenberga sugeriše da možda lično razume ponešto od duha ovdašnjeg javnog otpora prema imperijalnim brutalnostima. Kažu da je Jens u mladosti, pod uticajem svoje sestre Kamile, članice marksističko-lenjinističke grupe Crvena mladost, učestvovao u demonstracijama protiv američkog bombardovanja vijetnamske luke Hai Fong, kada su prozori američke ambasade u Oslu bili razlupani kamenicama. Sada predsedava vojnoj organizaciji čiji se glavni igrač ovog puta zaglibio na Bliskom istoku – pogubnije nego onda u delti Mekonga. Stoltenberg je inače bio norveški premijer kao pripadnik desnog krila norveške Radničke partije, koja liči na britanske laburiste Tonija Blera. Teško je ne uočiti krivudanje putanja evropskih levičara, eto uzmimo za primer nekadašnjeg nemačkog šezdesetosmaša Jošku Fišera i njegove petljavine u vreme NATO intervencije.

POŠTOVANA NEUTRALNOSTI…: Generalni sekretar NATO-a je sin norveškog ambasadora u SFRJ Torvalda Stoltenberga, koji je u maju 1993. bio kopredsednik Međunarodne konferencije za bivšu Jugoslaviju u Ženevi, a kasnije, kao visoki predstavnik generalnog sekretara UN, jedan od posrednika u potpisivanju tzv. Erdutskog sporazuma o mirnoj reintegraciji Istočne Slavonije i Zapadnog Srema u Hrvatsku. Za našu temu može biti zanimljivo i to da je Torvald bio ambasador u Beogradu u vreme kada je SFRJ bila lider nesvrstane politike, koja je 1961. ustanovljena tzv. Beogradskim samitom nesvrstanih. Da li zahvaljujući očevom predznanju, nekako su uverljivo delovale izjave Jensa Stoltenberga da poštuje neutralnost Srbije. Uostalom, Norveška (koja je bila neutralna od 1839. do 1940) sada je članica NATO-a, a nije članica EU, jer su tako odlučili glasači na referendumu.

Na taj zarazni primer nesvrstanosti oba hladnoratovska bloka su gledala sa podozrenjem, možda većim na Istoku, pošto je Mađarska, na primer, tokom pobune 1956. ispoljavala želju da postane neutralna. I s druge strane gvozdene zavese govorilo se sarkastično o "finlandizovanim državama" pod sovjetskim uticajem. Finska je, naime, posle Drugog svetskog rata potpisivanjem Sporazuma o prijateljstvu sa SSSR iz 1948. uspela da do 1955. ukine vojnu bazu SSSR, a odbila je i pomoć Maršalovog plana, pa je proglasila neutralnost. Njen model američki diplomatski bard Henri Kisindžer je predlagao za Ukrajinu, koja je do krize 2014. bila neutralna.

Nakon sloma SSSR, dok su bivša sovjetska braća složno hrlila u zagrljaj zapadnog vojnog saveza (Višegradska grupa – Poljska, Češka, Mađarska, pa baltičke zemlje, pa Rumunija i Bugarska), Ukrajina se od 1993. do 2014. deklarisala kao neutralna, a onda se okrenula prema NATO- -u i zapala u stanje građanskog rata. Moldavija je takođe proglasila neutralnost, kažu da bi inicirala odlazak ruskih trupa iz Pridnjestrovlja, a u sporazumu o njenom priključenju Partnerstvu za mir neutralnost se pominje dva puta. Bivše jugoslovenske države Slovenija i Hrvatska su se učlanile u NATO, Crna Gora čeka poziv, a s Makedonijom i Bosnom je to nešto komplikovanije.

NEUTRALNI "PARTNERI": Zagovornici evroatlantskih integracija u Beogradu govore da nema učlanjenja u EU bez učlanjenja u NATO, zbog zajedničke odbrambene politike. Događaji na terenu, međutim, legitimnim čine pitanje šta je ta zajednička bezbednosna politika EU.

Na primer, u kampanji u Libiji Amerikancima su se pridružili samo Francuzi i Britanci, ostali su gledali kako se tamo proizvodi katastrofa, a onda, kada su u Evropu pohrlile izbeglice, nastale su beskrajne rasprave povodom poziva da se posledice haosa u evropskom susedstvu solidarno saniraju. U tim konfuznim odnosima u okviru Evropske unije koncept vojne neutralnosti se ipak održava, mada izgleda komplikovano.

Građani Irske su, recimo, odbili novi Ugovor o EU iz Lisabona na referendumu 2008. godine, prvenstveno zbog percepcije da će time biti obesmišljen status irske trajne neutralnosti, koje se Irska držala i tokom Drugog svetskog rata, iako je bila članica Komonvelta. Tek posle dodatnih tumačenja i zvaničnih garancija datih kroz Deklaraciju Saveta EU iz 2009. godine koja je postala integralni protokol Lisabonskog ugovora, građani Irske su na referendumu prihvatili Lisabonski sporazum. Austrija, koja je bila neutralna posle sloma Austrougraske imperije sve do "anšlusa", neutralnost posle Drugog svetskog rata je izborila zahvaljujući sporazumu sa silama pobednicama posle Staljinove smrti. Posebnim memorandumom, potpisanim sa SSSR, obavezala se da proglasi status stalne neutralnosti posebnim zakonom, dok bi joj suverenitet i teritorijalni integritet garantovale okupacione sile preko Državnog sporazuma iz 1955.

Opštepoznatom se čini i neutralnost Švedske koja traje još od 1814. Tokom Drugog svetskog rata Šveđani su održali neutralnost i tako što su više puta prekršili odredbe Haške konvencije iz 1907. o neutralnosti, izvozeći strateški bitne proizvode za ratnu industriju, čak dozvoljavajući i prelaz nemačkih trupa preko svoje teritorije. Međutim, zbog humanitarnih aktivnosti tokom rata, pružanje utočišta izbeglicama i logorašima, kao i zbog pomoći danskim i norveškim borcima, kršenje ovih odredbi nije imalo prevelike posledice na posleratni status Švedske.

U okviru evropskog sistema bezbednosti, Švedska je kao članica EU našla rešenje u učešću u Partnerstvu za mir. Učestvovala je u dve mirovne misije UN pod rukovodstvom NATO-a: KFOR (u jednom trenutku je imala čak 700 vojnika raspoređenih na Kosovu), ISAF u Avganistanu i u još devet misija u svetu. To je slučaj i sa drugim članicama EU koje su proglasile neutralnost. Primer neutralnosti je, naravno, i Švajcarska, kojoj je priznat status neutralne države još na Bečkom kongresu 1815.

OD HLADNOG DO PRAVOG RATA: Sa NATO-om je Beograd imao komplikovane i promenljive odnose još od vremena formiranja ove alijanse 1949. godine. U našoj publicistici se često ponavlja da je preko Trećeg balkanskog pakta, ili Ankarskog ugovora, potpisanog 28. februara 1953. sa Grčkom i Turskom, koje su 1952. pristupile NATO-u, SFRJ faktički ušla u NATO. U to vreme još su trajali pravi diverzioni rat na istočnim granicama SFRJ i kriza oko Trsta (1945–1954). Pre toga, Jugoslavija je pomagala grčke partizane u severnoj Grčkoj.

Doktor Ivan Vujačić, bivši ambasador u Vašingtonu, u "Vremenu" 2010. ukazao je na to da je taj Balkanski pakt bio mrtav čim je potpisan: malo je bilo verovatno da bi članica NATO-a (Grčka, Turska) zbog eventualne tršćanske krize napala drugu članicu (Italiju). U toku pregovora o pomoći, Amerikanci su tada nagoveštavali da ne bi poslali svoje avione ni u slučaju napada Sovjetskog Saveza na Jugoslaviju – ako se sukob ne bi proširio van lokalnih okvira… Turski predlog o direktnom učlanjenje SFRJ u NATO Tito je tada odbio. Amerikanci su dali pomoć Jugoslaviji, ali u pregovorima su pokušavali da uklope pomoć Jugoslovenima sa odbrambenim planovima NATO-a u zoni tzv. Ljubljanskih vrata.

U toku raspada SFRJ odnosi sa zapadnom alijansom su bili komplikovaniji nego tokom hladnog rata. Zvanična propaganda u Beogradu je u devedesetim godinama prošlog veka na NATO gledala kao na neprijateljsku vojsku, ali su ipak potpisivani razni aranžmani o snagama za održavanje mira s mandatom UN, uz glavnu reč NATO-a: UNPROFOR (1992/95), UNCRO (1995/96), UNTAES (1996/98), UNCPSG (1998) i UNMOP (1996/2002), SFOR (1996/2004). Te snage su povremeno sprečavale konflikte, a u nekim momentima su samo gledale, kao u Srebrenici 1995. i u Republici Srpskoj Krajini u vreme "Oluje". Iz nekih razloga, kad god negde zabrljaju diljem zemljinog šara, zapadni, pogotovu američki političari, stalno pominju kako je njihova misija ovde bila uspešna…

Posle mirovnog ugovora potpisanog u Parizu 21. novembra 1995. a sklapanog od 1. do 21. novembra u bazi Rajt u Dejtonu, Ohajo, do tada optuživani "butcher of Balkans" postao je "major factor of peace", ali stvari su se ubrzo iskomplikovale ustankom kosovskih Albanaca i nastojanjem vojnih i policijskih snaga SRJ da taj ustanak uguše silom.

Kriza krajem 1998. u kojoj je NATO pretio da će intervenisati vazdušnim snagama je nakratko zaleđena, američki posrednik Ričard Holbruk i srpski predsednik Slobodan Milošević su večerali jagnjetinu u restoranu "Sinđelić", ali sukobi nisu smireni, albanski ustanak se nastavljao, kao i intervencija jugoslovenskih snaga, koje su u izveštajima uvek nazivane srpskim. Posle dramatizacije posledica obračuna u selu Račak (penzionisani američki general Voker), usledili su uzaludni pregovori u Rambujeu na čijem kraju tadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović izjavljuje pred kamerama: "Que sera, sera… Šta će biti biće…"

Od 24. marta do 10. juna 1999. trajala je 78-dnevna vazdušna kampanja NATO- -a nad SR Jugoslavijom, da bi dva dana nakon potpisivanja primirja (Kumanovski vojnotehnički sporazum) trupe pod komandom NATO-a koje su nosile naziv KFOR ušle na Kosovo, a do 20. juna 1999. sve srpske snage su se povukle.

CRISIS-MANAGEMENT: KFOR je u početku sačinjavalo oko 50.000 vojnika iz država članica NATO-a, partnerskih i ne-NATO zemalja, pod jedinstvenom komandom. Te snage su na Kosovu nadgledale izgradnju institucija u koje su ušli pripadnici OVK (koju je inače pre intervencije jedan od američkih posrednika, Robert Gelbart, nazvao terorističkom organizacijom, a drugi, buldožer diplomata Ričard Holbruk, izuven je razgovarao s njihovim vođama), koje su posle prefarbavali u civilne političare, a OVK u vojsku pod drugim nazivom.

Neposredno pre nego što je 17. marta 2004. izbila erupcija nasilja u kojoj je stradalo mnogo crkava, istorijskih spomenika i privatnih kuća, komandant KFOR-a u Prizrenu je procenjivao situaciju u ovom gradu kao "stabilnu". Nemački general Holger Kamerhof insistirao je na smanjenju snaga KFOR-a i raspuštanju kontrolnih punktova. KFOR se držao konfuzno sve dok jednog trenutka nije prekipelo Amerikancima, pa su i zapucali. Hitno je dovedeno pojačanje od oko 2500 vojnika.

Nakon izborno-revolucionarne promene režima u Beogradu 5. oktobra 2000. godine, nova vlada SR Jugoslavije je 2001. sarađivala sa NATO-om u gušenju jedne po obimu manje pobune u opštinama Preševo i Bujanovac, što se zvalo crisis-management.

Krajem aprila 2002. Savezna vlada SRJ je usvojila preporuku Vrhovnog saveta odbrane o pokretanju procesa pristupanja Programu "Partnerstvo za mir", koji inače postoji od 1994. kao program praktične bilateralne saradnje na dobrovoljnoj, fleksibilnoj i transparentnoj osnovi između NATO-a i pojedinačnih država radi očuvanja mira i bezbednosti. Kada je SRJ transformisana u Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, NATO je, 30. juna 2003. godine, pokrenuo takozvani Prilagođeni program saradnje (učešće na kursevima u NATO školi u Oberamergau, seminarima i konferencijama, na određenom broju vojnih vežbi Programa "Partnerstvo za mir").

Godine 2005. SCG i NATO potpisuju ugovor o tranzitu koji garantuje imunitet vojnika KFOR-a pri njihovom prolasku preko državne teritorije. U martu 2005. godine, pokrenut je Poverilački fond NATO-a od 1,7 miliona evra koje je doniralo 12 država, namenjen za realizaciju projekta uništavanja viška od 28.000 komada lakog oružja, a kasnije se finansira uništavanje 1,4 miliona pešadijskih mina, municije; NATO daje nešto para za prekvalifikaciju bivših pripadnika oružanih snaga...

PREAMBULA NA NATO PUTU: Republika Srbija pozvana je da pristupi Programu "Partnerstvo za mir" na NATO samitu u Rigi 29. novembra 2006. godine, zajedno sa Bosnom i Hercegovinom i Crnom Gorom. Predsednik Republike Srbije Boris Tadić potpisao je Okvirni dokument 14. decembra 2006. godine u Briselu, čime je Srbija i formalno postala učesnica Programa "Partnerstvo za mir". NATO u Beogradu otvara kancelariju za vezu (Military Liaison Office), koja je smeštena baš u onom delu zgrade srpskog generalštaba koji nije srušen bombardovanjem 1999, što je kao metod negovanja kulture sećanja bar u delu čaršije bilo efektno.

Te godine u Srbiji je na referendumu usvojen novi Ustav Srbije u čijoj se preambuli o Kosovu govori kao o neotuđivom delu Srbije. Faktički, Srbija nije imala uticaj na Kosovu, sem na teritoriji severno od Ibra, koju će u narednim godinama zapadni akteri tretirati kao bezmalo jedini problem Kosova i pritiskaće Srbiju da demontira "paralelne strukture". Oni koji su vodili Kosovo kao protektorat UN mnogo manje su obraćali pažnju na položaj 250.000 civila srpske i romske nacionalnosti, koji su se 1999. sklonili u Srbiju ili u srpske enklave na severu Kosova. General Džonson je 1999. ubeđivao Srbe iz Kosova Polja da ostanu, ali se u mešovitim sredinama zadržalo vrlo malo Srba, koji su morali da istrpe teško nasilje.

Zategnutost s Beogradom je u trenutku priznanja nezavisnosti Kosova porasla. U Beogradu dolazi do izborne smene vlasti i povlačenja Vojislava Koštunice, koji se zbog zapadnjačkog priznanja Kosova udaljava od EU. Na vlast dolaze demokrate Borisa Tadića u čijem se mandatu intenzivira saradnja u okviru mnogobrojnih projekata, kao što je Proces planiranja i nadgledanja i slično. Godine 2008. većina članica NATO-a priznaje nezavisnost Kosova koju je proglasila Skupština Kosova. Godine 2015. većina podržava učlanjenje Kosova u UNESCO, kao da će tako biti bolje zaštićene crkve koje nije zaštitio ni KFOR…

Onaj dokument iz Kumanova iz 1999, koji je zapravo dokument o primirju, nije međutim zamenjen nekim pristojnim ugovorom o miru. Što kaže dosetka, možda će nas i primiti u svoje redove, ali ugovor o miru s nama zaključiti neće.

NOVO DOBA: Severnoatlantska alijansa 2011. prihvata srpski Individualni partnerski plan s NATO-om (Individual Partnership Action Plan – IPAP), pa onda taj dokument 20. decembra 2014. usvaja Vlada Republike Srbije, a Severnoatlantski savet usvaja ga 15. januara 2015. Osnovu tog plana čini tzv. Meni partnerske saradnje koji sadrži listu oko 1500 aktivnosti, od čega oružane snage biraju od 102 do 160. U propagandi i zvaničnim dokumentima to se naziva partnerstvom za izgradnju institucija odbrane… U to spada centar za zajedničku obuku za hemijsku, radiološku, biološku i antinuklearnu zaštitu u Kruševcu, u novije vreme i trening centar za zajedničke mirotvorne akcije u Crepotini… Otvaranje baze ruskog ministarstva za vanredne situacije u zapadnim medijima opisuje se kao srpsko okretanje prema Rusiji… U septembru 2014. na samitu lidera NATO zemalja u Velsu ponavlja se podrška integraciji zemalja Zapadnog Balkana u Alijansu i hvali se napredovanje Srbije u jačanju partnerstva.

S vojnicima KFOR-a (NATO) na Kosovu srpska vojska je počela da sarađuje 1999. "preko nišana", iz nužde a na osnovu Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244 i Vojnotehničkog sporazuma, i to je nastavila bez većih incidenata, uz uspostavljanje linija komunikacije na svim nivoima.

Stoltenberg je dolazeći u Beograd ovog novembra 2015. doneo mali poklon – relaksiranje zone zabrane letenja od 25 kilometara od administrativne linije, koja je u međuvremenu dobijala oblik granice. Načelnik Generalštaba Ljubiša Diković je u Prištini potpisao vojni sporazum s kforovcima. Političari na vlasti su se naravno glasno pohvalili (Vučić je rekao kako se u proteklih 16 godina na radarima nisu videli Leskovac ni Vranje).

NEUTRALNOST I KAKO JE SAČUVATI: Sve te promene odnosa između Beograda i NATO-a odvijale su se u međunarodnim odnosima koji su se u toku dve decenije ćudljivo menjali – od sloma komunizma i trijumfalizma unipolarizma s američkom dominacijom, do faze u kojoj se u ukrajinskom i bliskoistočnom teatru ratnog haosa pokazuje da unipolarizam proizvodi više kriza nego što ih rešava. Može li se od tog avanturizma pobeći u neutralnost?

Ima mnogo istorijskih primera da velike sile ignorišu neutralnost neke zemlje: nacistička Nemačka je 1940. napala Belgiju i Holandiju (neutralnu od 1839. do 1940); SSSR je 1939. primorao Litvaniju i Letoniju da mu se "priključe"; Britanija je 1801. i 1807. napala Dansku – zato što je tokom tzv. napoleonskih ratova bila neutralna, a strateški važan Island zauzela je 1940…

Ponekad se to nije isplatilo. Kada je nemački Kajzer ignorisao međunarodno garantovanu neutralnost Belgije (1839–1914), Velika Britanija je ušla u Veliki rat, za koji pre toga nije bila zainteresovana, a britanski mediji iz tog vremena govore o "silovanoj neutralnoj Belgiji".

Rusi, koji su 1999. požurili da pre KFOR-a stignu na prištinski aerodrom, a ratoborni američki general Klark bio rešen da zapuca, posle su mirovnjake povukli. Srbiji su oko Kosova davali podršku u Savetu bezbednosti UN, da bi u trenutku kada je Ruskoj Federaciji priključen Krim, sedište Crnomorske flote, upotrebljavali iste one izraze koje su koristili zapadni saveznici u slučaju Kosova.

Na zapadni lament da je Ruska Federacija izvršila aneksiju Krima, ruski ministar odgovara pitanjem: "Da li je Zapadna Nemačka anektirala Istočnu Nemačku?" Ujedinjenje Nemačke nakon pada Berlinskog zida izvršeno je na osnovu takozvanog ugovora "dva plus četiri" (dve nemačke države i četiri sile pobednice u Drugom svetskom ratu), po kome je teritorija Demokratske Republike Nemačke trebalo da bude zona bez atomskog naoružanja i bez prisustva stranih trupa. To je jedini u javnosti poznati pisani trag onoga što Rusi pominju kao zapadno lažno obećanje da se neće širiti na istok, što ponavlja i tada izigrani Gorbačov. Na širenje NATO-a na istok Rusi su reagovali svaki put žešće i to je komplikovalo odnose, što će i dovesti do nečega što podseća na obnovu hladnog rata.

Srbija kojoj je zapalo predsedavanje OEBS-om u toku ukrajinske krize je polagala test izdržljivosti tog svog neutralnog pokušaja i testirala može li se biti neutralan ili se mora uhvatiti u ludo kolo.

U toku nastanka ovog teksta stiže vest o novim komplikacijama koja govori da je Turska 24. novembra oborila ruski vojni avion jer je, kako Ankara tvrdi, ruska letelica koja interveniše na ratištu u Siriji povredila turski vazdušni prostor. Rusko ministarstvo odbrane pak tvrdi da je njena kontrola leta u Homsu uočila da su zapravo turski avioni ušli u sirijski vazdušni prostor. Rusko ministarstvo odbrane javilo je da je u akciji spasavanja poginuo jedan ruski mornarički pešadinac. Na pilota su pucali turkmenski pobunjenici protiv Bašara el Asada koje, kako izgleda, pomaže Turska. Ruski predsednik Vladimir Putin je ubrzo potom izjavio: "Naš avion je oboren na teritoriji Sirije…" Dodao je da je obaranje Su-24 "nož u leđa od strane saučesnika terorista" i da će biti posledica po rusko-turske odnose. Rusko ministarstvo odbrane saopštava da će krstarica "Moskva" uništiti svakoga ko ugrožava rusku avijaciju.

Međunarodna situacija se intenzivira.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---