---

Tribina – Kome sve treba besplatna pravna pomoć >

Obespravljenost najugroženijih

Građanima Srbije pravo na besplatnu pravnu pomoć garantovano je Ustavom iz 2006. godine. Odredbom koja se nalazi u okviru dela koji se odnosi na ljudska prava kaže se da će ona biti propisana posebnim zakonom. Zakona i dalje nema, pa je građanima već devet godina uskraćeno ostvarivanje ovog prava, čije je ostvarivanje predviđeno kao šesnaesti cilj Agende za održivi razvoj Ujedinjenih nacija (UN) do 2030. godine, koju je Srbija potpisala

Agenda za održivi razvoj do 2030. godine koju su zemlje članice UN usvojile na generalnoj skupštini održanoj krajem septembra u Njujorku ima 17 ciljeva. Obavezujućeg je karaktera i zemlje članice moraju da ih poštuju i da svake godine podnose izveštaj o postignutim rezultatima u okviru ciljeva koje su odabrale. Srbija je odabrala cilj 16 – promovisati miroljubiva i inkluzivna društva za održivi razvoj, obezbediti pristup pravdi za sve i izgraditi efikasne, pouzdane i inkluzivne institucije na svim nivoima – kao svoj prioritet. Po ovom cilju, čiji je preduslov besplatna pravna pomoć Srbija je u obavezi da obezbedi jednak pristup pravdi za sve. Zašto je i kome ovakav vid pravne pomoći potreban bila je tema tribine na kojoj su govorili Sandra Orlović iz Fonda za humanitarno pravo (FHP), Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava i Dragan Popović iz Centra za praktičnu politiku. Moderator tribine bila je Jovana Gligorijević, novinarka nedeljnka "Vreme". Tribina je organizovana u petak 11. decembra u saradnji nedeljnika "Vreme" sa Fondacijom za otvoreno društvo Srbije.

Iako je Ustavom garantovano pravo na besplatnu pravnu pomoć, zakon o tome i dalje nije donesen, a bitni preduslovi za ostvarivanje svih prava jesu postojanje pravne države i vladavine prava. Dragan Popović smatra da niko u Srbiji ne bi ocenio da ova dva preduslova postoje i da takva situacija traje dugo. "Pitanje o tome da li pravna država i vladavina prava postoje jedno je od onih na koja se unapred zna odgovor. Bitno je o tome pričati u ovom kontekstu jer je važno da ljudi shvate da je preduslov da se ugroženim kategorijama stanovništva pruži bilo kakva pravna pomoć postojanje pravne države. Mora da postoji sistem. Ako nema nezavisnog sudstva i ukoliko su sudovi produžena ruka izvršne vlasti, koji ispunjavaju naloge piramidalne strukture vlasti, besmisleno je razgovarati o besplatnoj pravnoj pomoći. Ukoliko bi u takvom sistemu čak i postojala besplatna pravna pomoć, pitanje je pred kojim sudom bi ti ljudi dobijali pravdu. Mi iz civilnog sektora stalno pričamo da ovaj period traje predugo, a iz godine u godinu sve je gore, sistem se sve više urušava. Setimo se pokušaja reforme pravosuđa iz 2009. godine koji je ozbiljno naštetio čitavom pravnom sistemu. I tada smo govorili, slali predstavke, molili, radili sve što smo mogli da se to zaustavi, na neki način ispravi. Sa dolaskom nove vlasti postalo je još gore, a normalna reforma pravosuđa koja je neophodna nije sprovedena."

Sve što je prethodnih godina rađeno zasnovano je na modelima Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći koji postoji, smatra Milan Antonijević. On dodaje da su u tom periodu postojale razne kampanje, da je tim povodom osnovano nekoliko radnih grupa koje su radile na nacrtu ovog zakona. "Poslednja radna grupa svoj rad je započela pre tri godine i finalizirala ga krajem 2014. Čitave ove godine predlog koji su dali nije se pojavio pred narodnim poslanicima; Vlada ga još nije uputilo Skupštini. On je prošao test međunarodnih stručnjaka, mislim da je bio i na Venecijanskoj komisiji, i Evropska komisija je dala svoje mišljenje, a danas je u nekoj fioci. Nijednom odredbom Zakona o budžetu za 2016. godinu ne govori se da će Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći biti primenjivan naredne godine. Naravno da zakon koji nije izglasan ne može biti u budžetu, međutim unutar akcionog plana postoje pripremne odredbe koje se moraju raditi. Ništa od tih pripremnih radnji ne nalazi se u budžetu." U tom smislu, Antonijević smatra da ne samo da je izgubljena 2015. godina, kao i prethodnih 15 godina, već da i naredna godina neće biti ona u kojoj će građani videti bilo kakve efekte ovog zakona. "Neće biti mogućnosti da se na širem polju nešto pruži, pa ni oni koji su ugroženi i ispunjavaju uslove neće imati mogućnost besplatne pravne pomoći u narednom periodu."

Kada je u maju ove godine održana konferencija čija je tema bila besplatna pravna pomoć ("Vreme" br. 1275), Milan Antonijević i predstavnica kancelarije Zaštitnika građana imali su ispred sebe nacrte Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći. S obzirom na to da je jedno od njih dvoje nacrt zakona sa sajta odštampalo dan ranije, a drugo onog jutra kada je konferencija održana, imali su različite verzije dokumenta. Antonijević kaže da to nije jedinstven slučaj i da se dopunjene verzije često ažuriraju bez naglašavanja da je reč o takvoj verziji. "Danas je održan razgovor predstavnika Evropske komisije i Ministarstva unutrašnjih poslova oko nacrta Zakona o slobodi okupljanja. Nacrti koji su dve strane imale pred sobom nisu bili identični. Verzija zakona koja je na sajtu nije ona koju predlagač šalje u Skupštinu. Postoje i određene razlike između srpske i engleske verzije i te razlike nisu male. Predlog koji se predaje EK sadrži određene izmene u odnosu na srpsku verziju. Te izmene su faktičke, a ne jezičke. To treba unaprediti i videti ko je odgovoran, da li je u nekom ministarstvu donesena odluka da se na takav način ‘zabašuri’ sve i da se napravi magla oko toga koji je pravi predlog jer ih ima nekoliko. To obesmišljava proces javne rasprave." Situacija u vezi sa Poglavljem 23 u pristupnim pregovorima sa EU bila je nešto drugačija, smatra on i dodaje da je u tom slučaju dobijena poslednja, prilično ažurirana verzija. "Kada je bilo nekih promena, izmenjene verzije su istog dana stavljane na sajt, navodilo se o kojoj po redu je reč i mogao se videti sled. Međutim, ukoliko se samo jedan model nacrta zakona stavi na sajt, bez mogućnosti da se vidi kada je to izrađeno, stručna javnost i oni koji bi hteli da unaprede verziju dovode se u zabludu. Slična je situacija i sa Zakonom o besplatnoj pravnoj pomoći."

NEPRIMENJIVANJE KONVENCIJA: Srbija je prihvatila i ratifikovala većinu konvencija iz oblasti ljudskih prava koje postoje, ali je problem što se osim na deklarativnom nivou, potpisana dokumenta u mnogim slučajevima ne primenjuju, smatra Sandra Orlović: "Često ćete čuti političare, predstavnike institucija sudske i izvršne vlasti da je Srbija dosledna i da poštuje međunarodno preuzete obaveze. Ono što je problem i oko čega ćemo se svi složiti jeste primena tih konvencija u praksi i tu uočavamo mnogo problema. U izveštajima međunarodnih tela koja prate primenu tih međunarodnih konvencija u Srbiji vidi se niz vrlo ozbiljnih kritika koje se upućuju vlastima kada je reč o primeni tih dokumenata. Poslednji objavljeni izveštaj je izveštaj Komiteta UN za prisilne nestanke koji je po prvi put razmatrao primenu konvencije za sprečavanje i kažnjavanje prisilnih nestanaka u Srbiji. U tom izveštaju naveden je niz vrlo ozbiljnih primedbi na to kako se Srbija odnosi prema kažnjavanju i istragama prisilnih nestanaka, takođe i kako se odnosi prema porodicama prisilno nestalih osoba. Na to se nastavlja i priča oko priznavanja statusa civilnih žrtava rata."

ZAVISNO SUDSTVO: Dva su problema koja ispunjavaju pravosudni sistem u Srbiji, kaže Dragan Popović. Prvi problem, prema njegovim rečima, jeste nestručnost, kao posledica negativne selekcije. "Nestručnost sudija je na nivou nestručnosti hirurga. I jedan i drugi odlučuju o nečijem životu. Sudije mogu da vam oduzmu najbazičnija ljudska prava i ukoliko su oni nestručni, konkretne posledice se osećaju. Drugi problem je taj što sudstvo nikada nije shvatilo da je nezavisno. Pored nestručnih sudija ima i onih koji su politički podanici. Ne znam koliko će vremena biti potrebno da se to ispravi, ako ikada iko počne da ispravlja. Sudije su same navikle da nisu nezavisne i ne shvataju da treba da budu nezavisne, pa banalizuju i osluškuju šta će da kaže neko sa vrha. Takve poruke im se i šalju." Kao primer toga Popović je naveo sudija Vučinića koji je Miroslavu Miškoviću dozvolio da ima pasoš. Kako kaže, to je bila katastrofa, pa je i premijer izrazio zabrinutost zbog takve odluke, a sudija nije reizabran. "To je jasna poruka svakom sudiji. Vlast više ne mora ni da zove. Svaki sudija sad ima u glavi kako je prošao Vučinić, i razmišlja da je bolje da radi nešto što će se svideti nekom u vlasti nego da čačka, ko zna šta može da mu se desi. Suština demokratije je podela vlasti koju mi nemamo. Bez podele vlasti nema ni demokratije, ni pravne države." On je podsetio da je premijer Aleksandar Vučić svoj mandat započeo porukom poslanicima da će raditi mnogo i da neće da izlaze iz skupštinske sale, što je otvoreni pokazatelj nepoštovanja vlasti koja u teoriji može da smeni premijera. "To što se predstavnik izvršne vlasti na taj način obraća zakonodavnom organu kome su birači dali suverenitet i niko od predstavnika skupštinske većine ne reaguje, samo je po sebi dokaz da su i oni digli ruke od toga da budu posebna grana vlasti. To je ubedljivo najveći problem ove zemlje čak i kada uzmemo u obzir katastrofalnu ekonomsku i socijalnu situaciju. Nemoguće je da bilo šta drugo rešimo, ako prvo ne napravimo državu."

Rad sudova u mnogim situacijama direktno se odražava na živote građana, a dobar primer za to je broj dana neosnovanog pritvora izrečenog u toku protekle godine, smatra Antonijević. "Ukoliko znamo koliki je broj takvih dana, znamo i da je količina novca koju država plaća izuzetno visoka. To sve se odražava i na kvalitet života. Novac koji je u tom smislu izgubljen, odraziće se na druge oblasti. Uzima se iz jedne oblasti da se vrati u drugu. Takođe, većina presuda koja će kasnije biti predmet ispitivanja ili Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, vraćaće se kao bumerang zemlji i osetićemo i posledice nestručnog rada i na tom planu."

Osim Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći čiji nacrt postoji, ima i zakona koji su usvojeni, pojavili su se, pa nestali, i nijedna radnja nije preduzeta, dodaje Antonijević. "Takav je Zakon o lustraciji koji je trebalo da donese neke promene. Takvih primera ima, ali mislim da je ovo jedinstven primer da je takav zakon okrenut ka građanima i njihovim pravima. Nijedna zemlja u regionu nema ovakvu situaciju, sve imaju uređenu besplatnu pravnu pomoć. Hrvatska ima sistem koji je pre dve godine izmenjen tako da više odgovara građanima, njihovim interesima. Samo donošenje zakona ne znači da će građani imati odmah sve mogućnosti. Biće mnogo problema, pa je zato neophodno vršiti sve pripreme da oni koji budu odobravali prijave lica koja smatraju da su ugrožena kategorija i imaju pravo na besplatnu pomoć, budu sposobni da procene situaciju, odobre besplatnu pravnu pomoć i da onda podnosioci zahteva idu kod onih koji pružaju pomoć. Neophodno je, naravno, na kraju vršiti i kontrolu kvaliteta toga što građani dobiju."

Univerzalne vrednosti zbog niza postupanja Vlade i drugih institucija ne dopiru do građana, smatra Sandra Orlović, i kao primer za to navodi Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja koji je od međunarodne organizacije koja se bavi pristupom informacijama od javnog značaja proglašen najboljim zakonom na svetu. Bez obzira na to, institucije su u praksi stvorile niz mehanizama kojima izbegavaju primenu tog zakona i čak pojedine institucije pristaju da plaćaju kaznu zbog nepoštovanja tog zakona. "Može im se, na budžetu su, njihovo nepoštovanje zakona platiće građani. Mislim da nema institucije koja nije prekršila taj zakon. Nije samo reč o tome da se zakon ne primenjuje već i da se nezavisne institucije koje su zadužene za zaštitu i unapređenje ljudskih prava u državi otvoreno podrivaju, diskredituju, urušavaju."

FHP često prema Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja traži dokumenta od Ministarstva odbrane ili Ministarstva unutrašnjih poslova o tome na kojoj je poziciji određena osoba bila angažovana tokom oružanog sukoba u Bosni i Hercegovini, u Hrvatskoj ili na Kosovu i Metohiji, ili određeni dokument o angažovanju pojedinih jedinica. Odgovori koje dobijaju uglavnom su uniformni – da je dokumentacija izgorela ili da je ne poseduju. Kako bi proverili da li im te institucije šalju pravi odgovor, tražili su informacije koje su već slali Haškom tribunalu. Odgovor je bio isti – da informacija nema. "Uhvatili smo ih u laži. Međutim, ti sistemi su toliko veliki da im mi ne možemo ništa", kaže Orlović.

OŠTEĆEN, NE ŽRTVA: U domaćem zakonodavstvu porodice nestalih su kategorija koja nije priznata kao žrtva rata, a da bi to postala svoje nestale mora da proglasi mrtvima. Postoji i niz kategorija koje su na globalnom nivou odavno priznate kao žrtve kršenja ljudskih prava, a da ovde nisu, smatra Sandra Orlović. "Nezamislivo je i protivno svakoj konvenciji koja se bavi ljudskim pravima ne priznati porodice prisilno nestalih osoba kao žrtve rata. Žrtve seksualnog zlostavljanja prema postojećem zakonskom okviru, ali i prema novom nacrtu zakona koji bi uskoro trebalo da se nađe pred Vladom, nisu i neće biti priznate kao civilne žrtve rata. U zakonskoj definiciji stoji da su civilne žrtve rata samo one koje pate od određenog stepena fizičke povrede. Žrtve seksualnog nasilja najčešće trpe posledice psihičke prirode." Ta odredba predstavlja kršenje Istanbulske konvencije koju je država ratifikovala i kasni sa njenom primenom. Osim ove konvencije Republika Srbija je pre dve godine potpisala i globalnu konvenciju koja nije pravno obavezujuća, a tiče se sprečavanja seksualnog nasilja u ratu. "Srbija je na tu konvenciju stavila svoj potpis i u okviru nje jedan od osnovnih principa jeste podrška seksualnim žrtvama u ratu. To je licemerje vlasti koja na međunarodnom nivou hoće da potpiše sve, da se pokaže kao država kojoj je stalo do globalnih trendova zaštite ljudskih prava, dok se u državi, prema ljudima na koje bi ta konvencija trebalo da se odnosi, ponaša prilično surovo i besprizorno. Mi pripremamo izveštaj o tome šta ljudi koji su pretrpeli nasilje u ratu doživljavaju pred institucijama. Pre godinu dana zastupali smo jedan bračni par iz Gračanice koji je tokom NATO bombardovanja izgubio dvoje dece od četiri i pet godina kada je bombardovan autobus na mostu u selu Lužani. Mi smo u kontaktu sa njima shvatili da bi prema sadašnjem zakonskom okviru imali pravo da budu priznati kao civilne žrtve rata i hteli smo da im pomognemo. Kada smo krenuli da prikupljamo dokumentaciju, čuli smo kako se predstavnici institucija obraćaju i ophode prema tim ljudima. Tražili su im da predaju policijski izveštaj o tom događaju iako su predali zapisnik o istrazi koji je sproveo sudija, a izveštaj sudije je jači pravni akt od policijskog izveštaja. To maltretiranje da bi bili priznati kao žrtve rata trajalo je tri godine i poniženje je koje niko nije zaslužio. Izgubili su dvoje maloletne dece u bombardovanju. Sa stanovišta zvanične politike nema ničeg spornog."

FHP zastupa žrtve kršenja ljudskih prava u prošlosti u ostvarivanju prava na reparacije, bilo sudskim bilo administrativnim putem (videti okvir). Sudski postupci za naknadu štete vode se pred sudovima u Srbiji, na Kosovu i Metohiji i u Crnoj Gori, a upravni postupci se vode pred opštinskim, pokrajinskim i državnim organima Republike Srbije, radi priznavanja statusa civilne žrtve rata, prema odredbama važećeg Zakona o pravima civilnih invalida rata. Pred sudovima u Srbiji, FHP trenutno zastupa 143 žrtve, u predmetima povodom nekoliko kategorija kršenja ljudskih prava: nezakonit pritvor Albanaca sa Kosova, ratni zločini protiv civila na Kosovu, ubistva i proterivanja Bošnjaka iz Sandžaka, policijska tortura pripadnika manjinskih grupa, logori na teritoriji zapadne Srbije za prebegle Bošnjake 1995. godine. Ova organizacija pruža besplatnu pravnu pomoć od svog osnivanja 1992. godine. Ovaj vid pomoći nije regulisan, a ne postoji ni bilo kakav pravilnik. FHP ima praksu iz koje uči i sarađuje sa advokatima koji svoj posao obavljaju prema pravilima struke. "Troškove rada tih advokata snosimo mi u fondaciji. Besplatna pravna pomoć je jedna vrsta socijalne mere da se pomogne građanima koji su u socijalno gorem položaju od ostalih", kaže Orlović. "Sve mere koje se donose za takve slučajeve najavljuju se gromoglasno, ali kada počne njihovo ostvarivanje nalažu mnogo teško ostvarivih uslova."

Položaj oštećenog u domaćem krivično-procesnom pravu je potpuno zanemaren u odnosu na druge učesnike u postupku i ostavljen je na brisanom prostoru ukoliko tužilaštvo nema dovoljno jasne naznake da će raditi u nekim pravcima, kaže Antonijević. "Oštećeni nemaju status žrtve. Kod nadoknade nematerijalne štete novcem imali smo i neke slučajeve koji govore o tome da postoji osećaj da se taj novac čuva od građana koji pokušavaju da ga uzmu. Kod donosilaca odluka ne postoji pojam o tome na koji način preuzimaju moralnu procenu da sprečavaju nekog ko je civilna žrtva rata da dođe do obeštećenja koje je zasnovano na zakonu. Mi smo imali slučajeve s početka devedesetih kada je otac dvoje dece od pet i šest godina sa redovnog sastava preveden u vanredne jedinice i posle dva dana izgubio život. Oni pravo na invalidninu i na penziju iza njega nisu uspeli da ostvare do 2014. godine. Sve do 2011. pokušavali su da dokažu nešto pred državnim organima. Mi smo se tada uključili i tek 2014. isplaćena im je naknada za oca koji je poginuo u sukobima. Ja znam kako su izgledali ti pregovori sa državnim organima; kao da su tražili nešto što je njihovo, ne računajući uopšte da je neko sa pet godina izgubio oca i da je na taj način sigurno bio u izuzetno neravnopravnom položaju i da je ta invalidnina i penzija nešto što su morali da dobijaju sve te godine."

Pre dva meseca u Beogradu dogodio se napad na dečka zbog drugačije seksualne orijentacije. Policija je učinila sve da pronađe napadače koje on nije video. U takvim slučajevima kada oštećeni nije video napadače, potreban je mnogo veći rad policije. Upoređivali su neke podatke i našli dvojicu počinilaca, dodaje Antonijević. "Pre desetak dana dobili smo obaveštenje od tužilaštva da je neko ko je naneo te telesne povrede izvršio sve naloge tužilaštva i da se postupak neće ni voditi. Po sadašnjem zakonodavstvu tužilac ima pravo da donese takve procene. S druge strane, postavlja se pitanje na osnovu čega je neko doneo takve procene. U konkretnom slučaju zločina iz mržnje nakon dve nedelje je ponovljen. Svi ti ljudi, da nema besplatne pravne pomoći, ne bi imali zaštitu. Ko bi se borio sa sistemom od 1992. do 2014. da neke stvari dokaže. U takvim slučajevima dobro je da postoji sistem pravne pomoći koji čine organizacije, pravna komora, advokatska komora..."

Jedan od razloga zbog kojih je Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći bio u blokadi je taj što su advokati kao struka insistirali da budu jedini pružaoci pravne pomoći. Antonijević smatra da je to navodno neslaganje izgovor države. "Jedini koji su oštećeni ovim postupkom jesu građani koji već 15 godina ne dobijaju besplatnu pravnu pomoć. Model zakona jasno predviđa ko su pružaoci, u kojim situacijama, postoje i odredbe u kojim slučajevima oštećenog mora da zastupa advokat, a kada ne. Obuhvaćeni su i upravni postupci. Postoji i iskustvo organizacija koje su to pružale, zatim iskustvo advokatskih komora u zastupanjima i pravne klinike. Interes građana kojima su prava uskraćena važniji je od bilo čega drugog."

O socijalnoj pravdi, jednakosti, ravnopravnosti u Srbiji se govori decenijama, a najugroženije kategorije su i dalje potpuno obespravljene, misli Popović: "Najugroženiji građani su oni nad kojima institucije mogu da se iživljavaju. Njima se seče struja, šalju se kod izvršitelja, dok sa druge strane svakog meseca izlazi spisak Poreske uprave sa dužnicima na kome se nalaze najbogatiji ljudi ove zemlje. Čitav sistem je postavljen tako da je javašluk pretvoren u pravdu. Najugroženije kategorije su najčešće i društveno nepoželjne i prema njima se sa vrha i iz medija pumpa mržnja, stvaraju predrasude... Ja očekujem državnu politiku i jasan stav da je nemoguće slati takve poruke ugroženima. Ono što mi možemo da uradimo je da pritiskamo državu, da podsećamo, da javno zagovaramo neka rešenja za koja mislimo da su u interesu građana."

Izgradnja vladavine prava i institucija odgovornih prema građanima osnovni je uslov za ostvarivanje svih prava, saglasni su sagovornici. Prema rečima Sandre Orlović, to je generacijski proces u Srbiji. "Mi smo u situaciji kojoj predstoji generacijski rad na uspostavljanju demokratske kulture, kulture ljudskih prava, odgovornih institucija... Ako naša generacija to pitanje shvati kao generacijsko i shvati da je u tom smislu izgubljena, neka naredna generacija će moći da uživa vladavinu prava. Postavlja se pitanje da li mi idemo tim smerom. Ja se bojim da ovo društvo ne ide u smeru u kom će za nekoliko generacija vladavina prava i institucije postojati. Promena tog pravca i smera desiće se kada se shvati da bilo kakvog razvoja nema ukoliko se ne uspostavi vladavina prava i demokratska kultura. Jedno bez drugog ne mogu. I to će biti tačka kada će se sve vratiti na nultu priču o uspostavljanju demokratskih institucija."

Agenda za održivi razvoj UN obavezujućeg je karaktera i po njoj bi država trebalo da postupi. S druge strane, mora da postoji zahtev građana ka državi i to je jedini način da osvešćivanjem građani shvate da imaju prava da nešto zahtevaju od države i da ona mora to da isporuči, zaključili su sagovornici. To je jedini put kojim treba ići. Preduslov toga, da bi građani imali informacije, jeste sloboda medija. Sloboda interneta i informatička pismenost umnogome će pomoći. Sve su to mali koraci koji pokazuju da vredi biti uporan i biti na strani građana, složili su se učesnici tribine.

Prema ovoj agendi, države su u obavezi da svake godine dostavljaju izveštaj o postignutim rezultatima. Hoće li cilj broj 16 biti ostvaren i u kom roku, ostaje da vidimo.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---