Intervju – Maja Trifunović, književnica >

Glas dovoljno prodoran i jasan

"I u okruženju kakvo je naše, kvalitet nalazi puta, koliko god to prozaično zvučalo – potrebno je samo odreći se letargije i s malo više rešenosti prionuti na posao umesto večito kenjkati kako živimo u zemlji od koje gore na planeti nema i gde nam lošiji zaklanjaju sunce i ne dopuštaju da zablistamo svojim punim, neprevaziđenim sjajem"

Maja Trifunović je diplomirala arapski jezik i književnost, radi kao slobodni prevodilac, simultani i književni, prevela je dve knjige sa arapskog i više sa engleskog jezika. Prvu knjigu objavila je pre tri godine, roman Trkači na duge pruge, prošle godine roman Savršenstvo i nedavno – Povratak. Sva tri romana objavila je "Laguna" i sva tri govore o – ljubavi.

"VREME": Povratak je roman o ljubavi, baš kao i vaše prethodne dve knjige. Ako izuzmemo romane koji bi odgovarali nekadašnjim ljubićima, ima se utisak da kod nas ipak retko ko piše o ljubavi. Koji je vaš razlog?

MAJA TRIFUNOVIĆ: Povratak, između ostalog, jeste i roman o ljubavi – onoj postojanoj i onoj izneverenoj, uzvraćenoj i neuzvraćenoj, ljubavi između roditelja i dece, braće i sestara, prijatelja, partnera, pa i o ljubavi prema sebi samom. No ako bih pokušala da sadržaj sažmem u jednu rečenicu, pre bih rekla da je Povratak priča o nastojanju jedne mlade žene da, sazrevajući, dostigne meru koja joj pripada i da ne odraste u sitniju i uplašeniju verziju sebe same, osujećena slabostima koje nije voljna da prevaziđe i okolnostima koje joj nisu uvek naklonjene. Ljudi često na prelasku iz mladosti u zrelo doba kao da zabasaju u sopstveni život, napreduju gledajući samo pred sebe, u strahu da ne upadnu u neku rupu, a posle kad dignu pogled i malo se presaberu, nemaju pojma kako su se našli tu gde su. Ko ima sreće, uspe da se presliša i vrati – ne kroz vreme, nego sebi samom.

Pišete o snažnim, životno presudnim emocijama, sa distancom koja je često ironična. Pokazivanje emocija, naročito bolnih, smatra se nepoželjnim i u životu i u romanu.

Od snažnih emocija, posebno ako su bolne, uputno je napraviti ironičnu distancu. Određena autoironija delotvoran je štit od nasrtaja samosažaljenja i melanholije, kao i od povređenosti što nam život udara packe, iako se, po sopstvenom uverenju, vladamo savršeno primerno. Ruku podruku uz ironiju ide humor, za kojim posežem i u životu i u knjigama koje pišem, a koji nam kad se smrkne pomaže da se lecnemo, osvrnemo oko sebe i napravimo prvi korak ne bismo li se iskoprcali iz neke nepovoljne životne situacije.

Što se tiče konstatacije da se pokazivanje emocija smatra nepoželjnim, moj je utisak upravo suprotan. Čim otvorite novine ili uključite televizor, natrčaćete na neku javnu ili kvazijavnu ličnost koja vam otvara srce i ispovrće dušu zanimalo vas ili ne šta ima da kaže. A i ako ste odustali od te-vea i štampe, svejedno ćete već prešavši ovlaš pogledom po naslovima u novinarnici saznati ko se s kim sastao i rastao i kakve je to silne duševne muke izazvalo. Dakle, emocije vrcaju na sve strane, i bezbolne i bolne, a koliko su autentične, to je druga priča.

Junaci vaših knjiga su, kako ste sami izjavili, obični ljudi. Smatra se da je vreme "običnog" davno iza nas, i da publika hoće još nikad viđenu senzaciju.

Zavisi od publike, zavisi od raspoloženja. Poneko je izrazito žanrovski opredeljen, a poneko jednog dana ima potrebu da se izmesti iz stvarnosti, pa čita epsku ili naučnu fantastiku, ili neki krvav triler, a sutra bi radije čitao o takozvanim običnim ljudima, sebi sličnim. U svakom slučaju, dobar je osećaj kad vam pisac pomogne da doreknete sopstvenu nedorečenu misao i postane sagovornik u čijem se društvu ne dosađujete. To je nekako kao da pronalazite srodnu dušu tu, na papiru. Dobra knjiga o običnim ljudima često je, zapravo, knjiga o superherojima. Realno je teže iskobeljati se iz nekog životnog zemljotresa nego staviti crnu masku s ušicama i leteti nad gradom velikom brzinom ili sunuti paučinu iz prstiju i verati se po zgradama. Uvek se malo lecnem kad mi kažu, pišete o malim ljudima. Obični ljudi nisu nužno mali, naprotiv. A u ovo vreme čestih i naglih promena u kojima mnogi gube kompas i loše se snalaze, sve je teže naći nekog običnog, uzemljenog, dobro postavljenog. Obično je novo neobično.

Povratak ima osnovne osobine takozvanog "ženskog romana", što je odrednica koja često ima pežorativne asocijacije.

Pošto ne postoji kategorija muški roman, ne vidim ni zašto bi postojao ženski, osim u kontekstu ženskih studija, gde se izučavaju dela nepravedno zapostavljenih autorki koje od svojih privilegovanih kolega u prošlosti nisu stizale na red za sticanje priznanja. Ako se podrazumeva da muški autori ne pišu samo za muškarce, zašto bi se onda podrazumevalo da je literatura pisana ženskim perom namenjena ženama? Jedan moj drug me je, kada je čuo da mi je objavljena prva knjiga, pitao: "Hoću da je kupim, ali reci mi, jel nije mnogo ženska?" Istina je da je književnost koju pišu žene ovde shvaćena kao neko inferiorno, šepavo, slinavo i suzno nahoče istinske književnosti. Loši romani pisani muškom rukom ostaju loši romani, bez rodne odrednice, čime pisac ipak čuva malo dostojanstva, uz mogućnost da će njegov sledeći spisalački pokušaj biti vredan hvale. A ženski romani su ženski romani i taj ih pridev prati kao loša sreća, malo ko će im od kritičara, ako se uopšte zabune pa ih pročitaju, bez uzdržanosti dati šansu.

Mnoge domaće knjige imaju visoke tiraže ne zbog kvaliteta onoga što piše između njihovih korica, već zbog estradne popularnosti njihovih autora. Ko je kriv za širenje neukusa? Izdavači, urednici ili takozvani zakoni tržišta?

Visoki tiraži nekvalitetne literature i širenje neukusa nisu domaći fenomen, ali nama više padaju u oči jer je alternativna ponuda izuzetno sužena. No i u okruženju kakvo je naše kvalitet nalazi puta, koliko god to prozaično zvučalo – potrebno je samo odreći se letargije i s malo više rešenosti prionuti na posao umesto večito kenjkati kako živimo u zemlji od koje gore na planeti nema i gde nam lošiji zaklanjaju sunce i ne dopuštaju da zablistamo svojim punim, neprevaziđenim sjajem.

Preveli ste knjige dve bliskoistočne autorke – Ženu na nultoj tački Egipćanke Naval el Sadavi i Snove o zabranjenom voću nedavno preminule Marokanke Fatime Marnisi. Zašto baš njih dve?

Položaj žene u islamu je ono što me je posebno zanimalo. Naval el Sadavi na veoma ogoljen i ogorčen, a Fatima Marnisi na vedar ali kritički način piše o svakodnevnoj borbi žena za prava koja su u zapadnoj civilizaciji odavno stečena. S engleskog sam prevela Arundati Roj, Tarika Alija, Lajonel Šajver, Margaret Atvud... Imala sam sreću da prevodim knjige po sopstvenom izboru, što mi je služilo kao kreativni ventil, uz simultano prevođenje kojim se inače bavim i koje zahteva hitniji, manje zaobilazan pristup jeziku.

Pored ostalog, Povratak promoviše klasičnu priču, pričanje priče, kategorije potisnute novim tehnologijama i vidovima komunikacije.

Redovi na bioskopskim blagajnama za nove Ratove zvezda svedoče da ništa ne može nadigrati dobru priču. U tim redovima stoje predstavnici generacije navikle na kratke forme, na tvitove i spotifaj filmiće, i strpljivo čekaju nastavak ove sage kao deca priču pred spavanje. Isto važi i za knjige. Ja se nadam da mi je glas dovoljno prodoran i jasan da onaj ko čita ostane zainteresovan do poslednje stranice. Onda može da uslika koricu za instagram, ili pijukne o Povratku u tvitu, za svoje sledbenike.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---