---

Kako bi se čovek još običniji od mene, koji nema ni kolumnu, koga ni za kolumnu ne može ker da ujede, mogao na bogougodan tj. nenasilan način suprotstaviti samovolji, rasipničkoj inerciji i srbovanju vlastele

Već sam se zbog iste stvari zamerio Tadić Borisu, i Tadić Boris meni, otvorio je, u svoje zlatno, a u moje nezlatno doba, školu na Palama, imenjakinju novootvorene osmoljetke u Šamcu ("Srbija"; sve škole koje budu sagrađene novcem iz Srbije nosiće ime svoje dobrotvorke i zaštitnice: biće to lanac škola, kao "Mekdonalds"), obe su škole dakle u inostranstvu. Prva je građane Srbije koštala dva miliona evra, ova nova petsto hiljada evra, ali šta ako neko ne odobrava ovo dobročinjenje? Kao što ja nijedno od pomenuta dva ktitorska poduhvata ne podržavam, evo i zašto ne:

1. Mi smo siromašni i tako treba i da živimo.

2. Čak i da nismo propali, čak i kad bi nam preticalo, trebalo bi da na javnoj raspravi vidimo koliki deo našeg enormnog viška (novca, industrijskih proizvoda, patenata, sirovina, hrane, aviona, podmornica etc.) želimo da poklonimo onima koji oskudevaju.

3. Kad se oko toga dogovorimo, a svaki naš građanin bude zbrinut da zbrinutiji ne može biti, neka počnu naše dedamrazovske slatke muke – koga, kako i čime obradovati. Uzmimo mapu svetskog siromaštva i mapu zaostajanja, pa gradimo škole po Africi, Aziji, Latinskoj Americi, svuda gde nam naši brojni naučnici sa terena javljaju da je potrebno! Ili možemo odlučiti da počnemo od najbližih suseda, pa da širimo krugove, dok ne stignemo i do poslednjeg ostrvceta koje je opustošio cunami?

4. Ako smo graditelji bez granica, koji zidaju škole gde god na hiljadu stanovnika ne postoji osmoljetka, možemo početi i od Bugarske, Makedonije, Albanije, zašto zidamo samo u Bosni i Hercegovini? Zar ne dovodimo sva druga inostranstva u neravnopravan položaj? (Daj, čoveče, pomažemo našima u Republici Srpskoj, nemoj reći da to nije lepo, umesto da se ponosiš time i da žališ što ne možemo celu Srpsku da prekrijemo novim školama zvanim "Srbija", ti praviš pitanje oko dva-tri miliona evra!)

5. Čak ni po našem Ustavu, čiji mi se početak, moram to reći, nimalo ne dopada (više mi se sviđala država kad je pripadala svim njenim građanima i radnim ljudima, kako je bilo čak i kod Miloševića, nego da Srbija bude država srpskog naroda, pa onda, tek, ako baš hoćete, i svih drugih naroda koji u njoj žive), ali čak ni po našem Ustavu Republika Srbija nije država Srba koji žive u Republici Srpskoj, Čikagu, Australiji i drugde.

6. Osim novca Srba iz Srbije u prekodrinske škole uložen je novac i drugih njenih građana, koji bi možda voleli da se novcem iz budžeta Republike Srbije sagradi obdanište u Kiškunhalašu i da se u znak sećanja na dobrotvore i rodoljube zove "Sabatka". Da se novcem iz Srbije u okolini Temišvara izgradi centar izvrsnosti i da se zove "Uzdin".

6. Ali čak kad u Srbiji i ne bi bilo manjina, ja bih se protivio da mi zidamo levo i desno u drugoj državi ili u federalnoj jedinici susedne države. (Ali sve matice to rade! Pa ako i rade, ja se sa maticama ne slažem: dva smo svetaa različitaaa...)

7. Da sam u rukovodstvu države iz čl. 6, pitao bih se, barem koliko se ovde rodoljubi pitaju kad je reč o nevladinim udrugama, ko to tamo zida i sa kakvom nakanom?

8. Jednom sam već bio anektiran, od Crne Gore, i nije mi bilo pravo, ranih devedesetih. Kad je jugoslovenska knjiga spala na dva slova, Srbiju i Crnu Goru, u potonjoj je bio referendum, želite li da sa srpskom braćom iz Srbije živite u federalnoj državi, tako nekako; građani Crne Gore su tada odlučili da sa građanima Srbije osnuju državu (ili da je očuvaju, svejedno), ali ja nisam bio pitan želim li i ja isto tako saveznu republiku sa Crnom Gorom: moja glad za što većom državom podrazumevala se, kao god i moj prećutni, radosni pristanak. Ne bih da se opet podrazumeva kako jedva čekam da se Republika Srpska osamostali radi njenog što prirodnog i što hitnijeg spajanja sa Srbijom.

9. Ovolika teritorija meni lično sasvim je dovoljna, i pre sam za to da se ona uredi, nego što bih da joj se međe pomere.

10 . Nisam vatreni pristalica sebičluka i slepila za potrebe drugih, nisam protivnik besplatnog školovanja, naoborot, ali ne mislim da zidanje škola u inostranstvu priliči mojoj državi, i smeta mi kad se političari čiji je sektor Republika Srbija i njeno stanovništvo postave kao vođe svih Srba sveta: morali bi se, ma koliko čeznuli za veličinom i za uzvišenim, usredočiti na nas koji živimo u Srbiji i morali bi nas pitati hoćemo li da damo po deset centi za školu u susednoj državi; ja bih verovatno i pristao, ali sa ovim kak se veli svršenim činom naravno da nisam saglasan i ne znam kako da protivljenje blagoizrazim.

11. Sam sam kriv što ne znam, i bojim se da nisam jedini, gde se odlučuje o novcu koji odlazi preko Drine, ali i drugde, preko naše voljene i svete državne granice koju sam pre tričavih trideset sedam godina imao životom svojim braniti.

12. Slušajuć Nikolića odu srpskom genetskom kodu (rima: same se od sebe reči slažu da nešto krasno u stihu kažu), gledajući kako vlastela odlazi na slavu kod Dodika i zida zadužbinu u drugoj državi, čitajući kako vladin avion sa dva ministra leti u Hag da nam doveze osuđenog i nedorobijanog generala, štrecnem se što sam negdašnje radikalske prvake prekorevao toliko zbog njihove spektakularne metamorfoze: šta ako su do danas ostali verni sebi?

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---