Pozorište >

Razbibriga u ratno doba

Miloš Lolić je u Kazinu, pozorišnoj kući Burgteatra, režirao komad Harolda Pintera Party Time. Društvo privilegovanih slavi sebe i svoj "klub" dok napolju, na blokiranim ulicama, vojnici sprovode raciju

Miloš Lolić je započeo svoj uspon na nemačkom govornom području 2011. u minhenskom Folksteatru, režijom Lorkine Krvave svadbe. Već 2012. dobio je uglednu austrijsku pozorišnu nagradu Nestroj u kategoriji najboljeg mladog režisera, za inscenaciju komada Magic Afternoon austrijskog pisca Volfganga Bauera. Usledila je 2014. još jedna režija u bečkom Folksteatru, ovoga puta na velikoj sceni, a iste godine i poziv da režira na Salcburškom pozorišnom festivalu. Naš režiser radio je i u berlinskom pozorištu "Maksim Gorki", specijalizovanom za kritičko promišljanje savremenih tema.

Poziv da režira u Kazinu, kući bečkog Burgteatra rezervisanoj za moderni dramski izraz, svakako je vrhunac njegovog režijskog puta i veliki uspeh, i to gledano ne samo iz naše, nego i iz perspektive nemačkog govornog područja. Burgteatar je u Austriji daleko najbolje pozorište, i praktično jedino austrijsko pozorište koje izaziva pažnju i van nacionalnih granica. Na osnovu rezultata ankete sprovedene među kritičarima, časopis Teater hojte je prošle godine proglasio Burgteatar za pozorište godine na nemačkom govornom području.

EPOHA U OGLEDALU: Pinterov komad Party Time izveden je 1991. u Londonu. Razgovor između domaćina žurke i njegovih gostiju vrti se oko prvoklasne, "zlatne" usluge novog "kluba", čiji su oni ekskluzivni članovi, a u koji se ulazi samo po preporuci i nakon izvesnih provera. Komad je parabola o dobitnicima jednog sistema čiji je ideal udoban život; on prikazuje samodopadljivu izolovanost ljudi koji raspolažu novcem i ne tiču ih se problemi gubitnika sistema. Razgovor o bazenu i igralištima za tenis i golf kojima "klub" raspolaže kvari jedino Dasti, najmlađa među njima, ponavljanjem pitanja gde je njen brat Džimi. Dok muž nastoji da je ućutka, domaćin se povremeno izvinjava što je dolazak na žurku otežan usled manjih neprijatnosti na ulici, koje će ubrzo biti otklonjene. U završnoj sceni dolazi Džimi: iz njegovih somnabulnih reči o otkucajima sopstvenog srca koji možda nisu njegovi, i tmini usne duplje kao jedinom što mu zaista pripada, naznačuje se zaborav sopstvenog bića kao glavni čovekov problem. Pinterov komad sadrži metaforički potencijal koji se odlično uklapa u savremeni trenutak.

Lolić i njegova scenografkinja na jednostavan način efektno dočaravaju samoizolovanost povlašćenih. Bina je crna i prazna, na njoj je jedino pokretna skela od metala s gornjom platformom do koje se stiže uskim stepenicama. U odnosu na veličinu bine platforma je mala, zahvaljujući čemu učesnici žurke, okruženi mrakom prazne bine, deluju kao da se nalaze na terasi neke zaštićene tvrđave, udaljeni od "podzemlja" sveta u kome vladaju muka i nasilje.

Pinter je u govoru povodom dobijanja jedne britanske nagrade sam sumirao atribute kritike o njegovim dramama. U njima je nešto "enigmatično", "maloreko", "provokativno", "eksplozivno" i "preteće". Party Time odgovara tom opisu: reči koje Pinter koristi su obične, ali deluju poput šifri koje ukazuju na druga značenja; izgovoreno je usmereno na naznačivanje, pokretanje imaginacije, odgonetanje. Budući da se banalne reči začas preokreću u brutalne, a ljubaznost junaka u ciničnu porugu, nastaje atmosfera nečeg jezovitog i pretećeg. Lolić se ne odlučuje da krene za Pinterovim naznakama o zlu u čoveku, već se usredsređuje na prikazivanje ispraznosti i straha koji se kriju iza fasade.

BEZDUŠNOST MORALNO SUPERIORNIH: Takav koncept Lolić ostvaruje odlukom da tri puta ponovi Pinterov tekst, pri čemu mu pomaže okolnost da je Party Time kratak komad. Režiser uz podršku izvanrednog ansambla prevazilazi okvire puke artističke igre: tekst se ponavlja u skraćenoj verziji i sa varijacijama, svaki put u novom kontekstu, s drugačijim ukrštanjem značenjskog spleta reči i slike.

U jednom je Lolićev scenski izraz sličan Pinterovoj poetici. I naš režiser je ljubitelj postupka izostavljanja, načela "manje je više". Pominjanje nereda na ulici upravo se nudi za upotrebu zvučnih efekata, ali u predstavi se sirena ambulantnih kola i lavež pasa probijaju retko i gotovo nečujno. Samohvalisanje gostiju Pinter je propratio aplauzom, od čega Lolić odustaje, čak i nakon što jedna gošća pohvali "niz moralnih vrednosti kluba", koje su "neprikosnovene, rigorozne, fundamentalne i nepromenjive". To je jedno od mesta koje izaziva direktne asocijacije na trenutnu izbegličku krizu u Evropskoj uniji, na njeno uveravanje sebe i drugih u sopstvene vrednosti. Iz usta članice "kluba" reči o vrednostima deluju naravno kao prazna priča. I koliko je s jedne strane šteta što Lolić nije hteo da pojača ovaj značenjski aspekt, toliko je s druge strane njegovo uzdržano rešenje dobra strategija u odnosu na inscenacije u kojima se režiseri nadmeću ko će originalnije i brutalnije predstaviti savremene političke prilike.

U prvom delu se razgovor odvija gotovo usiljeno, ali iznova izbijaju verbalne varnice. Iz dijaloga jednog para nazire se da su u njihovom braku seks i nasilje blizu, iz dijaloga drugog para da ona sanja o ljubavniku, a on ima ljubavnice. Dublji egzistencijalni doživljaj moguć je samo još u prirodi. Kada je na svom brodu sam na pučini mora i sluša ritam talasa, kaže jedan gost, on oseća da je "zaista živ", oseća "šta je Bog smerao s ljudskom rasom, i šta je raj". Sudeći na osnovu učesnika žurke, "rajska" situacija u "klubu" je u priličnoj meri u suprotnosti s tom božjom namerom: nema saosećanja, prijateljstva ni ljubavi, pa iako se svi uveravaju da se na žurci sjajno zabavljaju, nema radosti, a nema čak ni bola. Ponovljeno pitanje "gde je Džimi?" može se razumeti kao pitanje – da li je čovek još čovečan?

UŽAS PRAZNINE: Kad se na kraju prvog dela u pozadini mračne bine otvore vrata, kroz svetlost koja probija na scenu ukazuje se Džimi. On je u odelu poslovnog čoveka, sa aktn-tašnom, posut belim prahom kao kakav oživljeni mrtvac: ne hoda, nego puzi lagano po podu. Kad se podigne, u ruci mu je pištolj. I u ovoj sceni se Lolić pokazuje kao ljubitelj tiših tonova. On neće prikazati grupu terorista koja puca na sve prisutne, nego će Džimi pucati u domaćina kao da i sam u to ne veruje, a ostali gosti će se u strahu skupiti jedni uz druge i baciti na pod.

Nakon što se "ubijeni" domaćin pridigao, glumci silaze dole, pomeraju metalnu platformu na drugi deo bine, ponovo se penju gore i počinju komad ispočetka. Sada su svi poređani tesno uz metalnu ogradu, kao da stoje na palubi broda. Nastaje gungula i komešanje: ruke i noge se prepliću, jedan kao da sedi drugom na glavi, treći pokušava da zapuši četvrtom usta, naviše se izvijaju ruke koje nalivaju šampanjac u čaše. I Džimi je među njima. Tekst se izgovara brže, nemarnije, agresivnije, a fizičko preplitanje deluje u isti mah kao međusobni napad i ometanje, ali i kao potreba za združenošću. Šta se dobija tom slikom? Ponavljanje istog teksta još više ističe ispraznost razgovora, ali i njegov prinudni karakter, delujući kao ritual rasterivanja straha. Ljudi koji su uspeli da uđu u gated community grčevito se drže za status do kojeg su došli. Lolić ih ne prikazuje kao zle, nego više kao duševno i mentalno atrofirane.

Dasti i dalje pita gde je Džimi, ali kada Džimi ponovo pokazuje znakove uznemirenosti, gosti ga sabijaju među sobom i dave. To je izvedeno bez mnogo uzbuđenja. Dok je Džimi u prvom delu individua koja je ugrozila većinu pitanjem o zaboravu svog bića, ovde se većina sveti kvariigri i odstranjuje ga iz "kluba". Džimi ih podseća da su nekad imali dušu, a da su sada ponajviše telo koje vodi clean life da bi što duže uživalo u jelu, piću i toplim peškirima posle kupanja. Ostali su čista fizika, mehanika i ispraznost, kao u zvuku zaglušujuće tehno muzike uz koju svi igraju na početku predstave.

ZABRANJENA PITANJA: U drugom delu se čini da seks možda još pokreće protagoniste, ali u trećem delu se pokazuje da je i orgija samo još imitacija orgije. Vidimo klupko poluobnaženih tela koja leže u "prizemlju" metalne skele, međusobno se dodirujući i lagano uvijajući. Po treći put izgovoreni fragmenti teksta sugerišu repetitivnost misli i umrtvljenost osećanja. Još se oni uveravaju da su usluge "kluba" gold-plated, što podrazumeva, s obzirom na dvostruko značenje te engleske reči, ne samo "zlatnu" uslugu nego i "zlatne" investicije, uloženi novac koji negde "sam radi". U skladu s tim, protagonisti se zasipaju zlatnim listićima, nastavljajući da sve sporijim ritmom i uz sve češće buđenje straha ponavljaju svoje fraze.

Završnica je posebno efektna: jedan po jedan, u dugačkoj liniji koja deluje kao zavojito kretanje zmije, učesnici žurke puzeći napuštaju "prizemlje", krećući se lagano u pravcu vrata kroz koja je u prvom delu ušao Džimi. U mraku se razaznaje da na podu ostaje da leži mrtva Dasti, jedina koja je postavljala nedozvoljena pitanja.

Publika na premijeri pozdravila je predstavu s mnogo entuzijazma. Pojedinim kritičarima je prikazani Pinter delovao ponešto bezazleno, ali većina je pohvalila Lolićevu režiju. Naš mladi režiser ima razloga da bude zadovoljan.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---