---

Bezbrojne divizije Gadafijevih plaćenika o kojima su toliko brujali svetski mediji tokom rata 2011. niko uživo nije video, baš kao i Gadafijevo enormno bogatstvo koje se svelo na kukavnih 69 milijardi, i to u državnom fondu

Svetskim medijskim nebom je 7. marta prohujala kratka vest da je sudija Visokog suda u Londonu, ser Vilijam Bler, odložio odluku ko treba da upravlja Libijskim investicionim fondom (LIF). Vest nije privukla veću pažnju, što je interesantno, jer teško je odrediti šta je u njoj intrigantnije - istorija fonda čija imovina se procenjuje na basnoslovnih 67 milijardi američkih dolara, to što se proces vodi u Londonu, prestonici države koja je bila jedan od najaktivnijih članova kolaicije koja je bombardovala Libiju 2011. godine, ili to što je sudija rođeni brat bivšeg britanskog premijera Tonija Blera, čoveka koga su u sopstvenoj zemlji nazvali Toni Lažov zbog njegove uloge u napadu na Irak 2003. godine, a čija senka se prostirala i nad Libijom sve do intervencije kojom je srušen Moamer el Gadafi .

LIF je 2006. godine osnovao Gadafi, a ovaj državni fond je plasirao sredstva u oko 500 kompanija širom sveta. Ulagao je u banke, medije, sportske klubove, automobilsku industriju, pa je, na primer, vlasnik 7,5 odsto italijanskog bankovnog sektora, 2,6 odsto koncerna Fiat i 7,5 odsto fudbalskog kluba Juventus. LIF je još pre prevrata 2011. optužio Goldman saks i Sosijete ženeral da su neodgovornim investicijama oštetile fond za oko 3,3 milijarde dolara, što su obe banke negirale.

Tokom rata u Libiji imovina fonda je zamrznuta odlukom UN, „da bi se sprečile eventualne transakcije najbližeg pukovnikovog okruženja u egzilu" (pominjalo se tada i da su zamrznute mnoge milijarde „Gadafijevih para" i ostala „Gadafijeva imovina" kojekude po zapadnim zemljama). Sav zamrznuti novac ostao je u hibernaciji, ili bar van domašaja novih libijskih vlasti i kada je u Libiju stigla demokratija, posle rušenja i ubistva Gadafija.

Izgovor se lako mogao naći, pošto se od novembra 2011. teško može definisati ko je vlast u Libiji. Pretendenata je bezbroj, a dva glavna (ili bar kao takva predstavljena u svetskoj javnosti) su vlada u Tobruku, uz koje redovno ide epitet „priznata od međunarodne zajednice", i ona u glavnom gradu Tripoliju (Tobruk i Tripoli udaljeni su više od hiljadu kilometara). Inače, istoriju libijskog parlamentarizma od 2011. godine prati niz tragikomičnih događaja, poput onog kada su vlada i članovi parlamenta (sa porodicama) mesecima zasedali na brodu ukotvljenom u Mediteranu u blizini Tobruka, jer na kopnu nije za njih bilo bezbedno, ili kada je u 2013. u Tripoliju „nepoznata grupa otela predsednika vlade Alija Zeidana i odvela ga u nepoznatom pravcu, iz nepoznatih razloga" (predsednik se vratio posle sedam dana, odmah se spakovao i pobegao u Tunis).

I Tobruk i Tripoli imenovali su svog upravnika fonda. Favorit Tobruka je Hasan Buhadija, koji je posle imenovanja vlade u tom gradu na daljinu udelio otkaz kolegi Abdulu Magidu Brišu iz suparničke vlade. Briš nije prihvatio otkaz, pa je Buhadiju tužio sudu u Tripoliju, koji je tužbu prihvatio. Na to je Buhani slučaj preneo u Visoki sud u Londonu, pa se saga nastavila.

I Ujedinjene nacije i najmoćniji strani učesnici libijskog rata (SAD, Velika Britanija, Francuska, Italija...), već mesecima, ako ne i godinama, pokušavaju da u Libiji sastave nešto što bi se zvalo vlada nacionalnog jedinstva, ali im posao ne ide od ruke. Ni milijarde u fondu nisu bile dovoljno jak motiv, mada je nekakav kabinet skrpljen. Čini se da mentori nisu zadovoljni, jer je sudija Bler ostao tvrdog srca i saopštio da bi "u ovim okolnostima bilo prerano da se donese odluka" (ko će upravljati fondom). Buhadi je rekao da je optimista što se tiče formiranja vlade, a Briš je pozdravio odluku sudije rekavši da je najvažnije da se vrate sredstva "za koja se veruje da su ukradena libijskom narodu".

I jedan i drugi pominjali su da je 67 milijardi dolara ogromna suma, kao da su im iz pamćenja nestale stotine milijardi "koje su pokrali Gadafi i negova porodica" o kojima su pričali 2011. njihovi saborci u ustanku. Doguralo se do tvrdnje da je Gadafi bio najbogatiji čovek u istoriji sveta. Libijski advokat Alhadi Šaluf, član Međunarodnog suda u Hagu, pretpostavljao je da su prihodi Libije od 1969. iznosili na stotine milijardi dolara i da je barem polovina tog novca završila na privatnim računima Gadafija i njegovih sinova. Libijski nacionalni savet dobacio je do bar 200 milijardi pokradenih dolara, a libijski političar Mohamad Abdelmalek pričao je da je novac od nafte tekao pravo u džepove Gadafijevog klana, da građani od toga nisu imali nikakve koristi i da su tim novcem plaćani Gadafijevi „psi rata" tokom ustanka.

Doduše, gađanje stotinama milijardi nije bio specijalitet samo Gadafijevih protivnika u Libiji. U prljavom medijskom ratu koji je pratio onaj pravi, svetski mediji su se utrkivali u procenama Gadafijevog ličnog bogatstva. Tako je u martu 2011. češki dnevnik "Mlada fronta-Dnes" tvrdio da Gadafi ima 150 milijardi dolara; Dojče vele je u svom tekstu pisao da je britanski list Gardian je proučavanjem libijskog budžeta utvrdio razliku u milijardama između izdataka Libije i njenih prihoda od nafte i gasa, citirajući neimenovani izvor prema kojem je Gadafijev klan taj novac sklonio u Dubai i u druge zemlje Arabijskog poluostrva.

Kako god, bezbrojne divizije (mahom crnačkih) Gadafijevih plaćenika o kojima su toliko brujali svetski mediji tokom rata 2011. iščezle su u saharskom pesku, a da ih niko uživo nije video, baš kao i Gadafijevo enormno bogatstvo koje se svelo na kukavnih 69 milijardi, i to u državnom fondu.

Inače, na novoj listi najbogatijih svetskih diktatora koja se provlači po svetskim medijima od 2012. na ovamo, najviše para ima predsednik Sirije Bašar el Asad - 122 milijarde dolara (Asada, začudo, nije bilo na sličnim listama dok rat u Siriji nije počeo).

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---