---

Izbori devedesetih >

Metode autokratije

Sa Koštunicom na čelu, DOS ipak ruši Miloševića 5. oktobra 2000, što je jedno naravoučenije za opoziciju autokratskom režimu: biti jedinstven i imun na probitačne predloge. Ali, to su već dva naravoučenija

Izborni procesi devedesetih godina prošlog veka koje je kreirao Slobodan Milošević svojevrsna su literatura za svakog vlastodršca u Srbiji koji je nameran da ostvari dugotrajnu, makar desetogodišnju autoritarnu vlast i – na ovaj ili onaj način – ode u istoriju. Prilike su se unekoliko promenile, ali je metodologija ostala ista.

1990.

SPS je osnovan jula 1990. od Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda (SSRN). Njegov osnivač Slobodan Milošević doneo je prethodno – uz velike pritiske, nakon burnih događaja rušenja komunizma u istočnoj Evropi – Zakon o političkim organizacijama. U julu te godine Srbija je izašla i na referendum da odgovori na pitanje da li prvo treba doneti novi ustav pa izaći na višestranačke izbore, za šta se zalagao Milošević, ili, obrnuto? Već tada je Milošević mogao biti siguran u pobedu na izborima – 98 odsto glasača bilo je prvo za promenu Ustava. Uprkos činjenici da mu sve ide naruku, predizborna kampanja je ipak počela pendrecima po leđima opozicionara ispred Televizije Beograd juna 1990. Metod broj 1 koji manje–više prepisuje i današnji režim presvučene crveno-crne koalicije (2012–2016): uprkos rejtingu, batina ili makar pretnje i zastrašivanje – iz raja su izašli.

Za razliku od većine zemalja jugoistočne Evrope, na prvim višestranačkim izborima u Srbiji 1990. pobedila je gotovo plebiscitarno bivša komunistička partija – Socijalistička partija Srbije. Ali, tadašnji Miloševićev politički cilj bio je posve nekomunistički – osvajanje nacionalistički orijentisanih birača, tj. igranje na "nacionalnu kartu". Tu je bućkuriš politiku "malo levo pa desno", i istok i zapad, i Rusija i Amerika, i EU i Kosovo, tačnije beskrupuloznu okupaciju političkog prostora, Milošević započeo tri godine ranije, 1987. A bezmalo tri decenije kasnije ova politika ne pokazuje ni najmanje znake propadanja. Bila je dobra i Miloševiću i Tadiću, dobra je i Vučiću. Metod br. 2: "državotvorna politika" ima samo jedan kredo: rejting, a to znači Evropljanin po potrebi, rusofil iz navike, nacionalista u predizbornoj kampanji. Na izborima 1990. SPS je zbrisao opoziciju sa 2.320.587 glasova ili 46,1 odsto birača i zahvaljujući većinskom sistemu osvojio 194 poslanička mesta u Skupštini.

Novi ustav je donet u jednopartijskoj Skupštini, 28. septembra, pokrajine gube atribute državnosti, postaju oblik teritorijalne autonomije, a predsednik Republike dobija izuzetno velika ovlašćenja. Na predsedničkim izborima koji su održani kad i parlamentarni, 9. decembra 1990, Slobodan Milošević je prošao bolje od svoje stranke. Osvojio je 3.285.799 ili 65,34 odsto, a Vuk Drašković 824.674 ili 16,40 odsto glasova.

Ne treba zanemariti ni neslogu opozicije, kao i pretnje nekih njenih lidera da će pozvati pristalice na bojkot izbora ako SPS ne pristane na promenu usvojenih izbornih zakona i zakona o izbornim jedinicama. SPO i DS su protestovali i zbog diskriminacije opozicije na RTS-u u predizbornoj kampanji. Režimske novine su uživale u prenošenju prepucavanja među opozicionarima, a posebno unutar DS-a. Metod br. 3 koji i za današnjeg režima pokazuje svu svoju efikasnost: zauzeti medije pa ih iskoristiti za permanentno rasturanje opozicije, tačnije zatiranje semena neistomišljenika.

1992.

Opozicija je bojkotovala savezne majske izbore 1992. Ne samo opozicija nego i posmatrači Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS) kritikovali su savezni izborni zakon u čijem donošenju nisu učestvovale opozicione partije, nerealno kratak izborni rok, nedostatak finansijske pomoći partijama za učešće na izborima i monopol koji tadašnje vladajuće stranke SPS u Srbiji i DPS u Crnoj Gori imaju u medijima. Primedbe nisu uvažene pa su se DS i SPO u Srbiji i Narodna stranka, Liberalni savez i Savez reformista Crnogorskog primorja u Crnoj Gori – odlučili na bojkot. Savezni majski izbori za parlament SRJ održani su 31. maja, dan pošto je Savet bezbednosti UN-a uveo ekonomske sankcije Srbiji i Crnoj Gori.

Broj SPS-ovih birača je između izbora 1990. i 1992. značajno pao. Sa 2.320.587 birača 1990. na 1.666.485 birača 1992. godine. Ali je zato Srpska radikalna stranka osvojila 1.166.933 glasa.

Javna je tajna još s početka devedesetih bila da je projekat "Srpska radikalna stranka" u stvari – Miloševićev, tačnije da je SPS pružio finansijsku i svaku drugu pomoć u postavljanju SRS-a na noge 1991. godine. Miloševiću je, u to vreme, bilo važno da u opoziciji ima nekog ko je dozirano popularan i na svaki način radikalniji od njega. Šešelj je bio neka vrsta strašila, veštice iz ormara kojom je Milošević plašio i domaću i svetsku javnost po onoj "ima i gori od mene". I danas, od povratka Šešelja iz Haga, čini se da lider SRS ponovo igra istu rolu "omiljenog opozicionara" sada svom političkom sinu – Aleksandru Vučiću. Verovatno će ponovo zaigrati i u Skupštini. Tako da je dr Vojislav Šešelj u Skupštini – metod br. 4. Ostao je jednako važan autoritarnim režimima u Srbiji bilo da je 1992. ili 2016.

Elem, SPS je samo u kratkom periodu od dve godine (između 1990. i 1992) vladao sam. Posle toga, počinje era (ne)principijelnih koalicija ili, kako se to u ono vreme zvalo, "sedenja kod Slobe na kanabetu". Posle sukoba i demonstracija marta 1991, hapšenja, batina, studentskog protesta 1992, Milošević je i te kako bio otvoren za saradnju sa onima koje je nazivao "snagama haosa i bezumlja". Metod broj 5, poznat od antike, koji je Milošević primenjivao devedesetih, a dosad ga niko od političara u Srbiji nije zaobišao: u ratu, ljubavi i politici – sve je dozvoljeno.

Juna 1992, opozicija zahteva održavanje novih slobodnih izbora na svim nivoima, počinju ulični protesti, formira se DEPOS (Demokratski pokret Srbije). Demokratska stranka uverava da je skupila više od 800.000 potpisa za smenu Miloševića. Odgovor vladajućih partija Srbije i Crne Gore bili su Dobrica Ćosić i Milan Panić. Nestranačke ličnosti za predsednika i premijera SRJ. Dobrica Ćosić je obećao da će do kraja 1992. biti održani prevremeni parlamentarni izbori na svim nivoima, ali i izbori za predsednike u Srbiji i Crnoj Gori. Spor između Panićeve vlade i SPS-a kulminirao je već avgusta 1992. Panić je verovao da treba učiniti sve što međunarodna zajednica traži ne bi li sankcije bile ukinute, to se Miloševiću nije dopalo. Crnogorski DPS je podržao Panića, zbog čega je došlo do raskola na relaciji SPS–DPS. Decembra 1992. saveznoj vladi je izglasano nepoverenje u saveznoj skupštini zahvaljujući SPS-ovom političkom uticaju i sprezi SPS-a sa SRS-om na saveznom nivou.

S druge strane, pre nego što su počeli žučni pregovori i debate o izbornom sistemu na saveznom okruglom stolu za koji su sele sve parlamentarne stranke Srbije i Crne Gore, proleća 1992. u DS-u se dogodio veliki rascep: Vojislav Koštunica je, posle dogovora sa Vukom Draškovićem o formiranju DEPOS-a, izašao iz DS-a i osnovao Demokratsku stranku Srbije. Milan Panić, SPS-ov američki adut, postaje vođa opozicije, kandiduje se na predsedničkim izborima u Srbiji 20. decembra 1992. i gubi izbore od Miloševića za oko milion glasova. U Skupštini Srbije, posle parlamentarnih izbora održanih istog datuma, sedeo je 101 poslanik SPS-a (1.359.086 glasova), 73 SRS-a (1.066.765 glasova), 50 DEPOS-a (797.831 glasova) i šest DS-a (196.347 glasova). I ovi izbori protiču u diskriminaciji opozicionih lidera na državnoj televiziji, propustima u izbornim spiskovima, sumnjama u višestruko glasanje, zastrašivanjima.

1993–1994

Manjinsku vladu SPS-a na čelu sa Nikolom Šainovićem radikali ne podržavaju dugo. Negde do sredine 1993. Šešelj je uz SPS, a onda počinje sa ucenama. Nije se slagao sa "omekšavanjem" SPS-a u rešavanju krize u BiH i Hrvatskoj (SPS-ova podrška Vens-Ovenovom planu, prim. aut.).

Radikali pokreću skupštinsko izglasavanje nepoverenja vladi SPS-a, a SPS medijski linčuje Šešelja i optužuje radikale za "podsticanje ratnohuškačke atmosfere" i učešće u formiranju paravojnih formacija za "zločine počinjene nad civilnim stanovništvom". Milošević 20. oktobra raspušta parlament i zakazuje republičke izbore za 19. decembar, i demonstrira na "omiljenom opozicionaru" šta znači moć medija, jer je Šešelju skoro prepolovio broj poslaničkih mesta u Skupštini. SPS na ovim prevremenim izborima osvaja 1.576.287 glasova ili 123 poslanička mesta, DEPOS 715.564 glasa ili 45 poslaničkih mesta, SRS 595.467 glasova, tj. 39 mandata, DS 497.582 glasa ili 29 mandata, a DSS 218.056 glasova ili sedam mandata. Metod broj 6: kažnjavanje nelojalnih i svakog pokušaja pobune ili ucene.

Pred izbore 1993, DS potresaju nove podele, sada na relaciji Mićunović–Đinđić. Za razliku od Čavoškog i Koštunice, Đinđić ostaje u stranci, a odlazak se smeši Mićunoviću. Početkom 1994. na vanrednoj skupštini stranke Zoran Đinđić postaje predsednik DS-a.

Godine 1994. počinje era Mirka Marjanovića, koji je bio premijer Vlade Srbije šest godina. Bez postignutog dogovora sa demokratama, Milošević je uspeo da napravi vladu sa Novom demokratijom Dušana Mihajlovića, koja napušta DEPOS. Metod broj 7: uvek je vreme za krunjenje protivničkih redova i pravljenje saradnika od protivnika, a protivnika ima svuda i u opoziciji i u postizbornoj koaliciji i u sopstvenoj stranci…

Ova, 1994. godina ostaće upamćena i po Dragoslavu Avramoviću, koji je guverner NBJ-a postao 1. marta. Čuveni deda Avram zaustavio je inflaciju od 313 miliona odsto mesečno. Smenjen je 1996. I njega je, kao i Panića, kada je postao bivši čovek Miloševićevog režima, preuzela opozicija za svoju perjanicu. Ovog puta to je bila Koalicija Zajedno, mada se Avramović povukao posle nekoliko dana. Metod broj 8: U načelu dobra ponuda biračima da glasaju za one koji su u stanju da okupe "ekspertski tim" pretvorila se, s godinama, u svoju negaciju. I oni stručnjaci koji bi bili u stanju nešto da urade, ukoliko im se daju "odrešene ruke", na kraju završe kao biseri sa mekinjama – pojedu ih svinje, zato što autokratski režim isključivo – vezuje ruke. Tako da ekspertski timovi ostaju samo dobar marketinški trik, koji dobrano koristi i Aleksandar Vučić.

1996–1997–1998

Zajedničkim mitingom "Za promene – Zajedno" DS, SPO i GSS 9. marta obeležavaju godišnjicu demonstracija i tako počinje osnivanje Koalicije Zajedno. Koaliciji se pridružio i DSS. Formirana je pred savezne izbore 3. novembra 1996, na kojima je koalicija SPS-JUL-ND osvojila 1.848.669 glasova ili 64 mandata u Skupštini, Koalicija Zajedno 969.296 glasova ili 22 mandata, SRS 764.430 glasova ili 16 mandata. Građani su drugačije glasali na lokalnim izborima. Kandidati Koalicije Zajedno u drugom krugu, koji je održan 17. novembra 1996. godine, pobeđuju na izborima za Skupštinu grada Beograda, Kragujevca, Niša i Novog Sada, u većini beogradskih opština i preko 40 opština u Srbiji. Bio je to prvi veliki poraz Slobodana Miloševića u Srbiji. Ipak, nerazumevanje između lidera koalicije počelo je još za vreme protesta građana i studenata 1996–1997. Milošević je na kraju morao da prizna rezultate lokalnih izbora, februara 1997. Koalicija Zajedno se raspala. I to je omogućilo Miloševiću da organizuje predsedničke i parlamentarne izbore "po starom". Izbore je bojkotovalo 12 opozicionih partija među kojima su i tri parlamentarne: DS, DSS i GS.

Na septembarskim parlamentarnim izborima 1997. koalicija SPS-JUL-ND osvojila je 110 poslaničkih mandata, SRS 82, a SPO 45 mandata. Te godine je u decembarskim predsedničkim izborima (septembarski nisu uspeli) pobedio Milan Milutinović. SPS se još jednom zgodno umešao među opoziciju, tako što je posle raspada Koalicije Zajedno dao SPO-u da vlada Beogradom. SPO je uz pomoć socijalista i radikala smenio gradonačelnika (predsednika Skupštine grada) Zorana Đinđića.

Miloševićeva opozicija, s kojom je celu deceniju ulazio u razne aranžmane, skoro da je uspela da se dogovori o zajedničkom nastupu na izborima 24. septembra 2000. SPO nije hteo sa DOS-om, koji je činilo 18 stranaka opozicije. Mada se to Vuku Draškoviću pripisuje kao najveća greška u karijeri, SPO i danas udobno egzistira na predizbornoj listi Aleksandra Vučića primenjujući metod broj 9 po kojem je bila poznata i Mira Marković s JUL-om devedesetih godina: vladavina bez izbora. Sa Vojislavom Koštunicom na čelu, DOS ipak ruši Miloševića 5. oktobra 2000, što je jedno naravoučenije za opoziciju autokratskom režimu: biti jedinstven i imun na probitačne predloge. Ali, to su već dva naravoučenija.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---