Roman – Područje bez signala >

Čemerni bluz postsocijalizma

teofil pančić

Finu prašinu malog, zaturenog, ratom i "tranzicijom" uništenog mesta iz Perišićevog romana nećete skoro zaboraviti, i u snu će vas proganjati

Ništa u kapitalizmu ne uspeva tako dobro kao – socijalizam. Otkad je ono Hladni rat završen nekom vrstom trijumfa liberalno kapitalističkog Zapada, poraženi i manje-više odumrli socijalizam neviđeno se prolepšao, da se probudite iz tridesetogodišnje kome ne biste ga mogli prepoznati, kao da vidite neko nekoć neugledno devojče koje je – doduše, hm, tek posthumno – u međuvremenu izraslo u pravu raskošnu lepoticu (ali, šta sad da radite s njom, kad ionako više nije od ovoga sveta?). I ta stvar teče i dalje, zapravo se možda tek sad zahuktava: što kapitalizam dublje prodire u naše živote i što je "kapitalističkiji", to je seksepil socijalizma – kako onog starog za kojim se nariče i nostalgiše, tako i nekog novog za kojim se traga i uzdiše – sve neodoljiviji, a njegovi namnoženi poklonici su ponovo veoma in i hot, štaviše, moglo bi se reći da je u svim krugovima koji drže do sebe unutar liberalno-kapitalističke srednjo i gornjeklasne elite već krajnje uncool biti bilo šta drugo osim obožavalac Če Gevare, Uga Čaveza, ili koga već treba... Jedino je stari Bakunjin, što bi reko brutalni Damir Avdić, zaboravljen jer, jbg, nije bio zgodan i fotogeničan i niko ne bi kupio majicu s njegovim likom...

Ozbiljno govoreći, ima ova dijalektika privlačenja i odbojnosti i drugu stranu. Dok smo preživljavali taj pomalo sivuckavi socijalizam (mada je naš još i bio zlatan, podozrevam baš zato što je nekako najmanje bio socijalizam, to jest, bar delimično je nalikovao tadašnjem ne-socijalizmu!), kapitalizam nam je izgledao neviđeno kul i seksi, i stalno smo uzdisali za njegovim divotama, dok smo za njegove manje svetle aspekte radije verovali da su propagandno preterivanje onih pokvarenih komunjara... Kako god, nema sumnje da je i kapitalizmu nekako najbolje išlo – u socijalizmu. Takvi su to, dakle, sistemi, ili bar njihove dominantne slike u kulturno-ideološkom imaginarijumu mladih i naprednih urbanih intelektualnih elita: uvek je dobar i poželjan onaj "izam" koji je nekako odsutan iz naše neposredne stvarnosti, a ružan je, prljav i zao onaj koji je i odviše prisutan i koji nas tlači, pa bismo ga rado zamenili onim drugim. Do sledeće (ne)prilike.

Pa dobro, ali kakve sve to ima veze s novim romanom Roberta Perišića Područje bez signala (Sandorf, Zagreb/L.O.M., Beograd 2015)? Oh, svake moguće. Perišiću ambicije nije nedostajalo, jer se, u jednom intencionalno prilično ozbiljnom i studioznom romanesknom zahvatu, poduhvatio globalno relevantne teme, a s – rekao bih – pažljivo doziranim "lokalnim" šmekom; ta "tema" je, dakle, duga, spora i traumatična smrt socijalističkog poretka (i cele jedne razgranate kulture življenja koju je oblikovao), svakovrsni repovi koji se za njom vuku i vući će se još dugo, "nova klasa" neokapitalističkih grabljivaca-preduzimljivaca koja gleda da na toj raspadajućoj lešini dohvati još poneki komadić nekim čudom i dalje jestivog mesa, ali i celi naraštaji "suvišnih ljudi" koji su iza socijalizma i iza cele te masovno-industrijske paradigme ostali: ljudi koji su onomad imali ne samo posao, nego i nešto nalik na smisao i svrhu, na stabilan status i suvislu samopercepciju, na manje-više kontrolabilnu projekciju sopstvenog života i budućnosti, lične i kolektivne. Sve je to nestalo u tresku Berlinskog zida, a u lokalnijim prilikama najkasnije s prvim metkom kanibalskog rata za nasleđe Jugoslavije, a da za mnoge ne da nije bilo zamenjeno nečim "boljim", nego nije bilo zamenjeno uglavnom – ničim. Jer ovo u čemu od tada tavore – ako su uopšte imali sreće da iz ratova iznesu glavu na ramenima – jedva da je išta osim otaljavanja restlova života, i to nije samo ekonomski problem: to je simptom jedne dublje i sveobuhvatnije izgubljenosti.

Elem, Oleg i Nikola, dva "preduzetnička" fićfirića iz zagrebačkog boljeg društva dolaze u neku bosansku ili hercegovačku palanačku nedođiju, s namerom da ponovo pokrenu proizvodnju u odavno ugašenoj fabrici turbina. Mesto je sjebano prvo ratom, onda i sveukupnom propašću, ljudi su izjedeni (u)zaludnošću i besperspektivnošću, ukratko: mesto deluje kao bilo koja post-SFRJ pripizdina. Ova dvojica tu kao da padaju s Marsa, a taj se utisak još pojačava time što žele em da pokrenu odavno otpisanu fabriku, em da u njoj proizvode baš one iste odavno zastarele turbine, em da iznova okupljenim radnicima i inženjerima prepuste da se "samoorganizuju", u nekoj vrsti okasnele replike "socijalističkog samoupravljanja"... Ludilo, hipi-filantropija ili... dakako, "skrivena agenda". Purgerski je muljator, inače prekaljeni trgovac oružjem, sklopio posao s režimom izvesnog arapskog Pukovnika (fotorobot Gadafija jedan-kroz-jedan) koji je pod sankcijama, i kojem trebaju baš takve, u ostalom svetu zastarele turbine; njegovo je da to proizvede i isporuči, a potom fabriku opet zatvori, o čemu radnici, dakako, neće ništa znati, da se ne opterećuju... Samo što će događaji, dakako, uzeti neki drugi tok, i odvesti sve u sasvim drugom pravcu. U međuvremenu, Perišić sjajno portretira gradić i njegove ljude, stvara niz dojmljivih likova, jezički-izražajno ih vrlo vešto diferencira a da nikoga od njih programski baš nimalo ne "folklorizuje", a pre svega briljira u nekoliko upečatljivih isprepletenih ljubavnih priča, te još više melanholičnih i gorkih porodičnih saga, u slikanju života raspuklih zauvek na one do i one od trenutka izbijanja rata, koji će ovako ili onako od svih načiniti Bivše ljude. Ima tu jedna ne samo "tehnička" osebujnost: nigde se ovde, na preko četiri stotine stranica knjige, ne spominje imenom ama ni jedan toponim rahmetli Jugoslavije (dočim su svi oni iz spoljnog sveta regularno tu), ni ona sama, ni Hrvatska, ni Bosna, Srbija, Zagreb, Beograd, Sarajevo, Split, ni reke, ni planine... ama baš ništa, a opet je sve savršeno jasno, i dobro locirano i nimalo "apstraktno". Tim uslovno rečeno očuđenjem Perišić samo pojačava utisak univerzalnosti priče, a da nimalo ne žrtvuje njenu suštinsku vremensko-prostornu ukorenjenost.

I, šta biva na kraju? Ironičan obrat koji ću vam svesno uskratiti jer ga treba neposredno okusiti, ali svakako se preduzetnička utopija rasprskava, ali ni sa idilom povratka socijalizmu ne stoji bolje; gorčina i rezignacija, to je sve što ostaje kao priokus ovog odličnog romana, koji bi bio još bolji da pisac gdegde nije ipak malo preeksplicitno popustio svom skorije otkivenom porivu za "aktivističkim" propovedanjem, dakako alterglob-levičarskim (čemu služe kolumne i slično?). Hrabro je bilo upustiti se u roman ovako zamašnih pretenzija, i nije da se nije isplatilo, nedostacima uprkos. A Perišić je, koliko god mu se izgleda dopadala ideja da nekako sudeluje u menjanju sveta, i dalje najjači u mikro pričama o ne-tako-smešnim ljubavima, o onim trenucima kada one gasnu i nestaju, i u svemu onome drugom što se ipak uči kod Čehova i Karvera, a ne kod Marksa ili Markuzea, ne dao bog većeg zla.

Postratni čemer i posttranzicijski bluz tog mesta N. i njegovih ljudi, to je ta fina prašina popadala po ovoj knjizi koju nećete skoro zaboraviti, i u snu će vas proganjati. To je, dakle, još i najbolji mogući bilans jednog strašnog istorijskog brodoloma; "ars longa, vita brevis", rekao bi jedan od protagonista ove knjige, u kojoj će se i kapitalizam pokazati kao mašina za pretvaranje socijalističke stvarnosti u građu za Vrlu novu umetnost. U tome, pak, nema baš ničega utešnog, ali ako vam je do utehe, onda i niste još spremni za ovu knjigu...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST