---

Imamo, dakle, posla sa teroristima kao takvima, u čistom obliku: oni samo ubijaju i ne traže ništa

Lepo su pametni ljudi govorili da će se desiti opet i uskoro. I desilo se.

Juče su u Briselu pukle barem tri bombe, imamo za sada preko trideset mrtvih i preko dvesta ranjenih. Reakcije su bile rutinske i zapravo besmislene: to izvođenje ogromnog broja policajaca i vojnika na ulice možda deluje utešno za stanovništvo, ali ne rešava ništa na samoj stvari. Uglavnom su se – kao i ranije u Briselu i Parizu – gurali i smetali jedni drugima. To se ne radi tako – ako smem da kažem iz popriličnog iskustva u izveštavanju o terorizmu, od 1972. na dalje. Da ponovim još jednom: ovo nisu teroristi iz starih dobrih vremena, koji imaju neke zahteve i ostvarive ciljeve. Ovo su sasvim drugačiji teroristi: ovi ne traže ništa; ovi samo ubijaju, što više, to bolje. Ne zanima ih koga ubijaju – muslimane, hrišćane, Evropljane, Azijate, Afrikance – važno je da ubijaju i još ne govore šta bi hteli. To je već dovoljan razlog za duboku zabrinutost, ali ne vidimo da se to shvata na nadležnim mestima. Imamo, dakle, posla sa teroristima kao takvima, u čistom obliku: oni samo ubijaju i ne traže ništa; ne cenjkaju se, kao naši stari evropski teroristi koji bi – recimo – tražili puštanje svog druga Abdeslama iz Brisela, ili će da urade ovo ili ono; ne. Njima je svejedno šta će s njim biti. Ionako ode u šehide, pre ili kasnije.

Šta rade evropske vlasti posle Brisela? Tu sada razni funkcioneri i još razniji "analitičari" raspredaju priče o tome kako bi trebalo postaviti kontrolne tačke sa magnetskim vratima i rentgenima pre ulaza u aerodromske zgrade. U tom slučaju imali bi gužve ispred aerodroma, umesto unutra, pa bi teroristi mogli da napadaju pre kontrolnih tačaka. Pošto ovi novi teroristi idu na koncentraciju ljudi, na gužvu, nema načina da se kontroliše svaka gužva u gradovima: metro, autobuska stanica, željeznička stanica, robna kuća, trg, koncert.

Do sada nije uspostavljena nikakva – koliko se zna – komunikacija sa Kalifatom i njegovim evropskim ispostavama, ćelijama. Niko ne zna šta ovi teroristi hoće –osim da ubijaju redom, svakoga ko im se namesti. Kad bi barem imali neke zahteve oko kojih bi se dalo pregovarati, ali nemaju. Ćute i detoniraju bombe. Možda je reč o eskalaciji koja će jednoga trenutka postati nepodnošljiva, pa će se tek tada javiti sa nekim zahtevima za pregovaranje. Ne znam: da svi uzmemo islam, kao Uelbekov junak; ili da ne znam šta; teško je nagađati kad su ovakvi u pitanju. Ali to bi bilo barem nešto; do sada nemamo ništa. Da barem kažu: pustite nam iz zatvora našu braću, pa nećemo da pobijemo još par stotina ljudi; to bi se dalo dogovoriti, ali nema nikakvih zahteva. Oni samo ubijaju, bez kriterijuma i pitanja, ćutke.

I šta sad? Ceo ovaj cirkus sa izvođenjem ogromne količine policajaca i vojnika na ulice ne pomaže nimalo; svodi se na prekovremene sate, noćni rad, helikoptere koji lete ni zbog čega i ostalu puku štetu. Ono što su uspeli da pohapse u međuvremenu nikakve veze nema sa masovnim prisustvom vojske i policije na ulicama; ima veze sa pemetnim obaveštajnim radom. E, tu smo na suštini stvari.

Terorizam, kao i svaka druga pretnja, rešava se na izvoru, a ne na licu mesta. To ono malo pametnih ljudi koji se tu i tamo pojave u medijima ponavljaju svakodnevno. Obaveštajne službe i službe bezbednosti u međuvremenu su se olenjile i previše se oslanjaju na tehnička sredstva: prisluškivanja, nadzor nad društvenim mrežama i nad nadasve složenim finansijskim transakcijama kroz koje stižu novci teroristima. To je posao radno ekstenzivan – mnogo ljudi, a premalo sa znanjem jezika ili razumevanjem konteksta – i korak iza teroista i njihove inventivnosti. To je sve nalik na rat u Viet Namu: bosonogi seljaci pobeđuju naveću vojnu silu na svetu svojim naizgled primitivnim sredstvima. U ovom slučaju tehnička nadmoć, moćni računari i nadzor nad komunikacijama ne pomažu. Teroristi Kalifata naučili su veoma brzo da se klone društvenih mreža, mobilnih i drugih telefona, elektronske pošte i sličnih modernih sredstava komunikacija. Vratili su se starim i proverenim načinima: novac ide po sistemu "havala" (bankarstvo na stari način: na poverenje, iz ruke u ruku, na reč); susreti se ugovaraju usmeno, preko kurira, bez elektronskih tragova. Jeste sporije, ali je bezbedno. Šta možemo da naučimo iz toga?

Pre svega da je u obaveštajnom radu tehnika bila preterano naglašena, možda i iz lenjosti; lakše je sedeti za kompjuterom, nego rizikovatu guzicu po mračnim uličicama arapskih kvartova. Osim toga, koliko ljudi imaju koji govore arapski? Pametni ljudi još od Pariza i "Šarli ebdoa" govore da to tako više ne ide: vreme je da se obaveštajne i službe bezbednosti vrate ljudskom faktoru: dok ne budu imali svoje infiltrirane agente, saradničke veze, u jezgrima terorističkih organizacija, slabi su izgledi za uspešno suzbijanje terorističkih akcija u Evropi – i Americi, uzgred. Na žalost, obaveštajne službe i bezbednosne agencije nemaju takve kadrove, a da ih steknu i uvežbaju trebaće im godine i godine; to je specifičan zanat koji se obnavlja stalno, a ta obnova je zanemarena zbog uzdanja u tehniku. To sve skupa ne sluti na skore rezultate u borbi protiv ovog terorizma s kojim smo sada suočeni. Trebaće nam tu godine i godine marljivog i pametnog rada, izgradnje "legendi" za buduće špijune, kurseva jezika i dijalekata i starinske špijunske taktike. To će – plašimo se – potrajati, osim ako iz penzije ne izvuku veterane Hladnog rata koji su znali kako se to radi i bez digitalne tehnologije.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---