Autor

2.4.2016. >

Da li Vučić prezire Srbiju

jovana gligorijević

Šta stoji iza premijerovog kukanja da je ova zemlja nikakva, a građani lenji i nerazumni

Opet smo juče odslušali konferenciju za novinare predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića. Tema je bila Haški tribunal i presude Vojislavu Šešelju. Tema nova, ali scenario stari: Vučić izađe, petnaest minuta priča o novim uspesima Srbije na planu uslova koje pred nas stavljaju MMF, Svetska banka i ostali faktori, nadoveže na to procvat koji nam predstoji, odmantra par rečenica o onome što je najavljeno kao tema i onda kreću novinarska pitanja.

Što se tiče pitanja novinara, eto jedne kritike vlade koja je urodila plodom: više nisu baš toliko naručena i sve ih je više smislenih, proisteklih iz onoga što je premijer prethodno rekao.

O Vučićevim nastupima u javnosti gotovo je sve rečeno: taj je već četiri godine u svakodnevnoj kampanji, nikad ne odgovara ono što ga se pita nego priča ono što on misli da je bitno, sve kritike shvata lično, kao napad na sebe, porodicu i Srbiju. No, jedan je motiv premijerovih nastupa oduvek prisutan, a nije ga se ozbiljno dotakao niko. Aleksandar Vučić se upljuva u javnosti da dokaže svoju bezgraničnu ljubav prema Srbiji. Reče jednom da mu osmeh na licu zaigra samo kad o toj Srbiji i njenom napretku misli i govori.

Ipak, komentarišući one koji ga kritikuju, premijer je samo juče bar pet puta izgovorio: „Ali šta ćete, takva je Srbija" i „To vam je Srbija." Setimo se i kako je pre gotovo četiri godine bubnuo da danonoćno radi u interesu Srbije i da zna „kako će skončati". Pa kako nam je više puta držao predavanja o tome kako Srbija ne voli svoje reformatore, te kako je svaki od onih koji je ovu zemlju hteo da reformiše prošao...

Imao je čestiti premijer ispade i o građanima Srbije. Niko neće da radi, a svi hoće da žive bolje, pa on radi danonoćno, ide kući samo da se plakne i promeni gaće, te što prvog januara u zgradi vlade sede samo on i portir, i uopšte, ako je sudeći po njemu, građani ove zemlje su teške lenštine i „ladoleži" koji mnogo vole džaba leba.

Pa dobro, kad je ta Srbija takva nikakva, kad su joj građani takvi lezilebovići, koju to Srbiju voli Aleksandar Vučić? Pa, izgleda, neku imaginarnu. Da se razumemo: svaki građanin ove zemlje voleo bi da ona bude ekonomski stabilna, da je nezaposlenost nula odsto i da svaki građanin živi život dostojan čoveka. Ni po čemu se tu premijer ne izdvaja od nas ostalih. Izdvaja se po tome što misli da je bolji od ostatka ovog društva i da mu to daje za pravo da se izdire, dere, grdi i pokazuje otvoreni prezir prema ovom društvu, ovakvom kakvo je.

Hteo bi, dakle, Vučić neku imaginarnu zemlju koja postoji samo u njegovoj „viziji" i neke druge građane, a ne ove koji su ga izabrali. To je ključna stvar koju on zaboravlja: baš ta i takva, letargična, umorna, sluđena Srbija, njega je izabrala da danas bude tu gde jeste. Ali, ako mu je stvarno stalo do demokratije onoliko koliko se zaklinje, morao bi da zna: kad je došao na mesto premijera, došao je da služi građanima ove zemlje jer ga oni plaćaju. Vlast, međutim, Vučić nije tako shvatio; njegovo je razumevanje takvo da on stoji na nekakvom pijedestalu sa kog grdi, pljuje, i, oprostite na metafori, vrši malu nuždu po glavama građana Srbije.

Aleksandar Vučić ne voli Srbiju. Nije je voleo ni onomad kad je stajao rame uz rame sa Vojislavom Šešeljem i sprovodio politiku za koju juče reče da je štetna po Srbiju, kao da mi to nismo znali još prvog dana kad su se pojavili na političkoj sceni. Ne voli je ni danas kad se vozika po unutrašnjosti i kreči klozete, dernjajući se usput kako smo nikakvi, nerazumni, kako ne želimo napred, ne shvatamo koliko se žrtvuje za nas, nećemo da radimo...

Pet puta je juče Vučić izgovorio da je Srbija takva i takva u negativnom kontekstu. I to samo juče, dok prethodne ispade ove vrste nije moguće ni prebrojati. To je, dragi građani, pojava znana kao – autošovinizam, otvoreni prezir prema Srbiji ovakvoj kakva jeste i njenim građanima takvima kakvi su. Svi oni koji su se iskreno zalagali za modernu, demokratsku, evropeizovanu Srbiju, baš od tog Vučića i njegove ekipe decenijama su optuživani da su „srbomrsci" i autošovinisti. Onda je Vučić „presvukao" ideologiju i, zapravo, počeo da ispoljava simptome koje je pogrešno pripisivao drugima.

I šta sada, da se svi lepo odselimo, krenemo u neku novu veliku seobu, a Vučiću napravimo mesta za neki normalan, vredan, progresu naklonjen i za žrtvovanje spreman narod? Ili, ipak, da kao građani zahtevamo poštovanje koje zaslužujemo od onih koje legitimno izaberemo na izborima? Odgovor na ova pitanja svako mora da nađe sam za sebe. I da ga jasno iskaže 24. aprila.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA