---

Ovo je kratka priča o dugačkom putovanju jedne sirijske porodice koja niti ima pojma, niti je zanima što se u Srbiji održavaju vanredni parlamentarni izbori

Danas, 24. aprila, građani Srbije sa pravom glasa na vanrednim parlamentarnim izborima, koji su raspisani po nalogu Aleksandra Vučića, odlučuju o tome da li će Aleksandar Vučić nastaviti da vlada sa apsolutnom većinom, ili će Srprska napredna stranka imati slabiji rezultat nego na vanrednim parlamentarnim izborima pre dve godine koji su takođe raspisani po nalogu Aleksandra Vučića, pa Aleksandar Vučić ovoga puta neće imati apsolutnu većinu.

Ne, ovde neće biti reči o Aleksandru Vučiću, mada bi moglo i o njemu da bude reči, jer u Srbiji gotovo da nema teme u koju Aleksandar Vučić nije penetrirao ili o koju se Aleksandar Vučić nije očešao, pa se zato Aleksandar Vučić tako često pominje, kao u prva dva pasusa ovog teksta, i zato Aleksandar Vučić dominira informativnim programima svih televizija, što naravno nema nikakve veze sa predizbornom kampanjom, kao što s tim nemaju veze ni prevremena isplata penzija ili najavljeno hapšenje ubice nesrećne pevačice Jelene ili otvaranje raznoraznih kamenova temeljaca.

Ovo je kratka priča o dugačkom putovanju jedne sirijske porodice koja niti ima pojma, niti je zanima što se u Srbiji održavaju vanredni parlamentarni izbori. Ovo je priča o patnji i očaju sa srećnim krajem.

Pre pola godine dvadesetsedmogodišnji Džafar krenuo je sa svojom dvadesetčetvorogodišnjom, trudnom suprugom Rasmijom i jednogodišnjom ćerkom Sarom iz ratom zahvaćenog dela Sirije koji se graniči sa Izraelom, ka Nemačkoj. Tri puta su pokušali da uđu u Tursku i tri puta su ih uz batine vraćali, da bi četvrti put platili nekom krijumčaru i konačno prešli granicu.

Slede već mnogo puta ispričane priče o izbegličkim putešestvijama kroz Siriju, Tursku, dvočasovni pakao u čamcu preko Egejskog mora, dolazak u Grčku, u Makedoniju, katastrofalni uslovi u makedonskim izbegličkim kampovima, brutalnost makedonske policije, ponovo batinanja, neadekvatna lekarska i svekolika druga pomoć i zaštita. Put Džafara i njegove porodice ka obećanoj zemlji i ostvarenju sna o boljem životu prekinut je u Makedoniji zatvaranjem balkanske rute i sklapanjem sramnog sporazuma Evropske unije sa Turskom o zaustavljanju izbegličkog talasa.

Džafar i Rasmija su na kraju snaga. Ona je već ušla u deseti mesec trudnoće. Ne žele da im se dete rodi u izbegličkom kampu. Znaju da Rasmija mora da se porodi carskim rezom. U petak očaj nadvladava razum. Rešavaju da pešice, usred bela dana pokušaju da pređu granicu sa Srbijom. Kreću kroz neku šumu, Rasmija jedva hoda, trpi bol, plaši se da ne izgubi dete, Džafar nosi Saru u rukama. Hodaju satima. Stižu do nekog sela, nisu sigurni da li su još uvek u Makedoniju. Vide minaret i kreću ka džamiji. Tamo saznaju da su zaista stigli u Srbiju. Džafar kasnije, dok sve ovo priča, ne može da se seti kako se zove selo, ne zna kojim su putem stigli u Srbiju, i samo se umorno osmehuje na pitanje kako je moguće da ih ni makedonska ni srpska pogranična policija nisu primetile.

Ispred džamije se nalaze taksisti. Rasmiji su već krenuli trudovi. Pregovaraju sa jednim taksistom koji se ne usuđuje da ih vozi do Beograda. On ih vozi jedan deo puta, zove potom kolegu koji ih vozi do parka kod autobuske stanice u Beogradu. Kako su stigli, taksista ih istovaruje i beži u strahu od policije. Put od granice sa Makedonijom do Beograda platili su 340 evra.

Na putu ka Beogradu Džafar zove broj koji mu je dao rođak koji se sa porodicom već nalazi u Nemačkoj, a koji je takođe prošao kroz Srbiju. Javlja se žena koja radi za humanitarnu organizaciju Praxis. Ona obaveštava kolege iz humanitarne organizacije Save the children, Centra za integraciju mladih, Adre. Sačekuju Džafara, Saru i Rasmiju koju hitno prebacuju u bolnicu u Višegradskoj. U petak uveče Rasmiju porađaju carskim rezom. Jedna majušna, sirijska devojčica dolazi na svet u Beogradu. Da je Rasmija počela da se porađa negde usput, umrle bi i ona i beba.

Džafar svoju priču priča u subotu u Kutku za decu i porodice koji u Info centru za azil u Nemanjinoj ulici vode Save the children i Centar za integraciju mladih. Vidno je iscrpljen, istovremeno ne prikriva ogromno olakšanje. Uvek nanovo ponavlja na koliku ljudskost je naišao u Srbiji, koliko su bili srećni, koliko su olakšanje osetili kada su ispred one džamije saznali da su stigli u Srbiju, zemlju za koju stotine hiljada izbeglica koje su kroz nju prošle imaju samo reči hvale. „Ćerki rođenoj u Beogradu daćemo ime Srbija", kaže Džafar. Stiče se utisak da to misli ozbiljno. Još jednom ponavlja koliko se brutalno prema izbeglicama ophode u Turskoj i Makedoniji. Humanitarne organizacije u Beogradu pomogle su im da se odmore, registruju u policiji, dale im hranu, odeću, obezbedile da se Rasmija porodi u bolnici.

Dok Džafar pripoveda, Emilija, koja radi za Centar za integraciju mladih, igra se sa Sarom koja trčkara naokolo, uzima je ubrzo u naručje i uspavljuje. Sara mirno spava pokrivena svetloplavim ćebencetom na kome su naslikani žirafa i dobroćudni tigrić.

Džafara i Rasmiju očaj je naterao da iz Makedonije krenu na sumanuti put ka Beogradu. Dok građani Srbije budu ubacivali glasačke listiće u glasačke kutije, ili budu bojkotovali izbore, Džafar će otići u bolnicu da uzme u naručje ćerku Srbiju.

Ne, ovo nije bajka, ovo je istinita priča sa srećnim krajem. Ja Džafara, Rasmiju, Saru i Srbiju vidim srećne na nekom sređenom i mirnom mestu u kome nema desničara koji pale domove za izbeglice, neonacista i drugih istorijskih mutanata i izroda, preobraženih danas u nešto umivenije i evropskije. Ne znam kako će tamo da dospeju, ali želim da verujem da hoće.

Srećni vam izbori!

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---