In memoriam – Prins (1958–2016) >

Poslednji znak vremena

Ovo je sezona velikih odlazaka. Kao da svakog meseca polako gubimo najbolje drugare iz detinjstva, i ko zna šta će se još desiti do kraja godine. Jasno je da proces nestajanja velikih ličnosti popularne muzike, neumitno, korak po korak, ogoljava našu sve očigledniju apsolutnu usamljenost

Rođen u onome što se uvek zove "muzička porodica" – u dominantno belačkom srednjozapadnom industrijskom Mineapolisu, ali sa sva četiri direktna pretka iz robovlasničke Lujzijane, zemlje porekla bluza – Prince Rogers Nelson nije imao šta da bira: mogao je samo da uzme gitaru i svira. Što je i uradio.

Jednom je rekao da je kao mladi muzičar bio toliko gladan da je išao i stajao ispred McDonaldsa samo da bi osetio miris hrane. Kome je McDonalds simbol hrane, mora biti da je mnogo siromašan.

U tome se bar nije razlikovao od bilo kog afroameričkog pop umetnika, bilo kad. Start mu je bio prilično nizak, a otac vrlo strog.

OKO ŽIVOTA ZA JEDAN DAN: Postojalo je jedno bezdušno doba. Osamdesete.

U tom dobu kad se nekima činilo da sa TV ekrana i kroz radio-talase teku reke zlata, nečega je počelo ozbiljno da nedostaje. Pop muzika je samo kuljala, konfete su padale, šljokice svuda letele: Michael Jackson, Duran Duran, Madonna, Eurythimics, Human League – a za njima su dolazili mnogi drugi koji su počeli da se oslanjaju na elektronska pomagala umesto sviranja. Ali nečega više nije bilo, i praznina prekrivena zlatom ostala je ugrađena u tada postavljene temelje moderne pop muzike.

U tom okruženju pomenuti umetnici još su i pravili pesme koje su se zasnivale na osećanjima utemeljenim u stvarnom iskustvu. Kompletna kasnija evolucija pop muzike svodiće se na oslobađanje od bilo čega stvarnog, od bilo čega osim lažne emocije, sve dok više za emocijom neće biti potrebe.

Jedino se Prince apsolutno nije sa tim slagao, i jedino je njegova nepredvidiva muzička ličnost dodirivala milione iznenađujućom i nezamislivom nežnošću, istovremeno ih izazivajući da budu ono što jesu, hrabreći ih da se ne uklope u ono što im ne odgovara. Bila je to snažna poruka u vremenu u kome si poslednji put mogao da budeš stvarno drugačiji.

I poslednji put stvaran.

Ukoliko bismo hteli da odredimo koji je njegov najsjajniji diskografski period, sa lakoćom bi baš sredinu osamdesetih označili kao takvu: posle najave ogromnog arty funk talenta na "1999", Prince postaje planetarna zvezda sa albumom "Purple Rain" (1984), i praćen svojim vernim bendom Revolution snima još dva vrhunska albuma: pop psihodelični "Around the World in a Day" (1985) i klasični neo-soul funk "Parade" (1986). Dupli "Sign o’ the Times" (1987) emotivno je mapirao svoje vreme – na način genija, stavljajući ga u kapsulu za budućnost. Bilo je još briljantnih pesama i neverovatnih koncerata, ali ako tražite suštinu njegovog rada, neizbežno ćete se naći usred osamdesetih i tamo ćete videti Princea koji pokušava da muzici udahne dušu koja sve više gubi.

VELIKA TRANZICIJA: Prince je velika tranziciona figura: zločesti Michael Jackson, ali i još jedan crnac-koga-možete-voleti. Naravno, u tami disko kluba.

Vodio je svoju publiku od afroameričke muzike do The Beatlesa i nazad. Vodio ju je dugo i prilježno, stazama putenosti koja traga za spiritualnošću, putevima čulnosti koja ne zna za granice i u kojoj je dozvoljeno sve što ne povređuje druge. Vodio je na dugo putovanje u najbolji funk i soul svog vremena, sa rokerskom električnom gitarom koja je letela oko njega.

Sve vreme izazivao je svoju publiku. Podvriskivao je, vrteo se oko svoje ose, klečao na ivici bine solirajući na gitari bolje nego iko. Imao je praktično harem strastvenih, uglavnom patuljastih lepotica. Potukao se sa Sinead O’ Connor u svojoj kući. Izmislio je svoj ženski lik – Camille – i zamalo objavio album pod tim imenom. Ukratko, nikom nije davao mira tokom osamdesetih, dok je ovo još bio jedan svet, makar podeljen.

Prince je sebi mogao da dopusti da se presvlači i bude neuhvatljiv pomalo kao David Bowie, kao i da ima svoje imanje sa studijima Paisley Park, pomalo kao neke druge belačke veličine. Nije ni čudo da je na svom poslednjem koncertu odsvirao, sam za klavirom, svoju verziju "Heroes". Svirao je sebi.

Odrastao na Severu, Prince je takođe bio tranziciona figura između crnačkog i belačkog pogleda na svet. Michael Jackson ga je zvao da snime duet za pesmu "Bad" – odbio je jer mu navodno nisu bili jasni neki stihovi – verovatnije je da mu nije bilo po volji što je Michael bio malo viši od njega. Svejedno, Princeova "Little Red Corvette" bila je jedan od prva dva videa crnačkih umetnika koji su u hevi rotaciji emitovani na MTV-ju, skupa sa Michael Jacksonovom "Billie Jean". Njih dvojica su, zajedno, učinili ovaj svet mogućim mestom za život svima koji se osećaju drugačije, jer je njihovo crnilo nekako zvučalo belo – i kao da tako treba.

Menjao je ime u Simbol i nazad. Njegova volja je menjala svet oko njega ili je on bar pokušavao sebe i nas da uveri u to. Prince je bio žanr za sebe.

SNEG JE PAO U APRILU: Spoj delikatnosti i pohotnosti, i naravno greha i spasenja, bio je sublimacija Stevieja Wondera, Jamesa Browna i Jimija Hendrixa, pripremljena za postmoderno doba koje je počelo sa prvim spotom emitovanim na MTV-ju 1980. To što je opisivao šta se sve u ljubavi može desiti, činilo ga je pop pesnikom visoke kategorije. I ta poezija u pokretu vladala je top listama godinama i uvek se vraćala, jer su milioni prepoznali u njemu nekog ko ih oseća.

Nežno i pravosnažno, Prince je bio seks simbol posvećen lepotama ljubavi, zadovoljstvima i spiritualnoj sreći, a ne banalnostima. Zato su zbog njega 1985. morali da izmisle onu oznaku na pločama "Parental Advisory: Explicit Lyrics" (Tipper Gore i njen Parents Music Resource Center), ne bi li zabranili da se sazna ono očigledno – sve nam je nadohvat ruke, ako poslušamo srce.

Prince je bio tranziciona figura između raja i pakla, na putu između svih mogućih identiteta, kao što je lepo pokazivao njegov Simbol, kog je neko vreme koristio umesto imena, objedinjavajući muški i ženski princip u jednom.

Kao što je pevao:

"I’m not a woman
I’m not a man
I am something that you’ll never understand"

ili

"I’m not your lover
I’m not your friend
I am something that you’ll never comprehend"

("I would die 4 u")

Ali svako ko je pratio Princeovu karijeru reći će vam sledeće: on kao da je od nečeg stalno bežao.

Kao da su duhovi nemaštine uvek bili prisutni u njegovom životu na način koji nije mogao da prevaziđe, kao da je uvek živeo u jednoj siromašnoj kući iz koje se nije moglo izaći, šta god se radilo. Kući u kojoj je nedostajalo ljubavi.

Princea uvek možemo zamisliti kao nekog ko stoji ispred nekog McDonaldsa Ljubavi i priziva ljubav iz daljine. Nje je večno ostao gladan.

BEOGRADSKA FUSNOTA: Prince je bio neuhvatljiv. U jednom trenutku, 2012. mogao je da dođe u Beograd, uplaćen mu je bio prvi deo honorara, što obično znači da je dogovor zakucan. Nije prošao jedan dan, a njegova agencija je javila da vraća novac, jer se Prince predomislio i odlučio da sa spiska evropskih gradova koje će posetiti tom prilikom skine pola, pa i nas. Ispostavilo se da je njegova praksa takva, te da obično niko ne zna gde će na kraju izabrati da svira, a od čega će odustati, čak i kad formalno potvrdi nastup.

Kasnije sam saznao da su i neki drugi beogradski promoteri imali slična iskustva. Ništa lično. Prince je uvek birao svoj stage, a ne stage njega.

Umro je u liftu, u svom Paisley Parku. Nikad nećemo saznati da li je išao gore ili dole.

Ali na koji god sprat da je krenuo, tamo će ga čekati Vanity, njegova najveća ljubav i još jedna žrtva osamdesetih, koja je nestala na putu iz muzike ka duhovnosti, rešivši da ostavi život početkom ove godine.

Verovatno mu je rekla: slušaj mali, sad si definitivno uspeo.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---