Intervju – Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka >

Birački brak iz računa

Mi bismo voleli da izaberemo domaćina koji "pokriva" sve naše rizike. To je neka vrsta braka iz računa, i sve dok u tom braku imamo neke benefite, ili nas "domaćin" uspešno i ubedljivo laže, mnogo bolje od drugih, mi mu verujemo i izbegavamo ono što se zove rizik

"Ovim izborima ništa se kvalitativno ne menja. Oni su bili lišeni svakog smisla, osim da vladajuća koalicija i premijer cementiraju vlast na još četiri godine i da dođu do simbolične 2020", kaže za "Vreme" dr Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka i član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije.

Dan posle republičkih, pokrajinskih i lokalnih izbora, on ističe da Aleksandar Vučić nije imao "partnera koji može da mu parira, ličnost iz opozicije sa istom količinom radinosti, energije, strasti i potrebe da bude na vlasti", a da mu je na ruku išla i poslovično posvađana i razjedinjena opozicija.

"Ovi rezultati su očekivani, ali mi ne postavljamo prava pitanja. Izbori se inače organizuju zbog građana, da bi građani imali dovoljno informacija da odluče i da ozbiljno razmisle, a toga se ovde niko i ne seća", kaže naš sagovornik.

"VREME": A šta je to ponuđeno građanima ovaj put?

ZORAN STOJILJKOVIĆ: Gotovo ništa ozbiljno. Ozbiljno izborno obećanje nije prebacivanje krivice za postojeće stanje na prethodnu ekipu ili merenje ko je u većoj ili manjoj meri kriv. Ozbiljno izborno obećanje je kada vi precizirate ponudu mladima, ili ženama, ili nezaposlenima, oročite je i kažete s kojim sredstvima, kapacitetima i ljudima ćete tu promenu da izvršite. Onda to učinite merljivim i proverljivim, da bi kasnije izašli na crtu medijima, nezavisnim organizacijama i organizacijama civilnog društva koji to proveravaju, propituju i građanima upućuju poruku da li ste nešto realizovali ili niste.

To uopšte niste mogli da vidite u ovoj kampanji, niti ste videli neku vrstu debate. Videli ste samo jednu užasnu deprofesionalizaciju u medijima, bežanje od toga da se aktivno vode emisije ili kritički propituju sagovornici. Sve se svelo na montiranje već datih materijala.

A šta su onda i kako pročitali birači o onome što im Vučić donosi? I uostalom, ko su tih pedeset odsto birača koji su glasali za njega?

Ako to poredimo sa tržištem, ponuda je dosta plitka, nevezana za neke preciznije delove biračkog tela, za određenu "klijentelu". Jedini izuzeci su stranke kojima je cilj da promovišu neku grupu za koju znaju da nema veći kapacitet nego da uđe u parlament i manjinske stranke. Sve ostale stranke, takozvane "mejnstrim", koje hoće da imaju 20 i više odsto glasova, "gađaju" takozvanog prosečnog birača koji zapravo ne postoji. Postoji samo prosečna brzina spremnosti građanina Srbije da uđe u reforme, a i ona je dosta mala.

Jer, ta spremnost građana u vezi je s njihovim osećajem sigurnosti – koliko mogu da imaju integriteta i dostojanstva. Siromaštvo, zavisnost i nezaposlenost unižavaju i u tom smislu ništa dobro ne donose. Kad pogledate socijalno-psihološki vrednosni profil naših građana, mogao bih da kažem da demokratija ne stanuje ovde, a pitanje je i kada će imati stalnu adresu. Baza za tu procenu mi je podatak da i najbenignije prodemokratske stavove tipa "ipak je demokratija najmanje loša i omogućuje participaciju" već desetak godina ne prihvata ni polovina građana. Sve su popularniji cinični odnosi i stavovi bazirani na tezi "tipu poput mene, sa takvim egzistencijalnim okvirom, svejedno je u kakvom poretku živim", ili recimo pretpostavci da je nedemokratski poredak često i efikasniji, i uspešniji, i donosi manje rasprave i gubljenja vremena nego demokratija.

Znači li to da se oni uopšte ne opredeljuju za demokratiju?

Neću da kažem da građani Srbije imaju nedemokratsku, ali imaju tek protodemokratsku poziciju. Mi bismo voleli da izaberemo domaćina koji "pokriva" sve naše rizike. To je neka vrsta braka iz računa, i sve dok u tom braku imamo neke benefite, ili nas "domaćin" uspešno i ubedljivo laže, mnogo bolje od drugih, mi mu verujemo i izbegavamo ono što se zove rizik.

Poznato je da smo mi u našoj političkoj istoriji u parlamentu uvek imali jednu ili dve moćne stranke i nekog ko je jedva ulazio u parlament. Čitava ta naša socijalistička ikonografija o Dimitriju Tucoviću i socijaldemokratama zanemaruje činjenicu da oni, sem 1920, nisu imali više od jednog, dva ili tri poslanika.

Devedesetih smo mi edukovali ljude za izborne procedure i prepoznavanje ozbiljne izborne ponude. To se sada ne radi. Konsekvenca je to da smo sada u istraživanju dobili rezultat da jednocifren broj ljudi može da kaže koliko imamo izbornih jedinica i koji model izbornog sistema primenjujemo, da ne govorim o detaljnijim izbornim procedurama. Mi nemamo obrazovane građane, ne usmeravamo pažnju na ljude, niti im omogućavamo da dođu do nekih informacija.

Vratila bih se na profil domaćina koji ste pomenuli.

Očito je da su naši ljudi autoritarni. Autoritarna struktura želi upravo tu vrstu braka iz računa, ali tu niko nije naivan. Tu je i tradicija brzog zaborava: zaklinjanja, pa onda zbacivanja i ubijanja bivših monarha i političkih lidera. Kratak put od "ljubičice plava" i najvoljenijeg sina naroda i narodnosti do "najvećeg krvnika srpskog naroda" samo je dokaz kako se te epizode smenjuju.

Da li se Aleksandar Vučić u ovom trenutku uklapa u taj profil domaćina? I šta je eventualna opasnost po njegovo trajanje?

Ja ne znam ko manje odgovara stereotipu harizmatičnog lidera među Srbima nego Aleksandar Vučić. I svojom pojavom, i svojim ponašanjem, i svojom potrebom da nas modulira i nas učini vrednijim od Nemaca, većim katolicima od pape. Čovek je u priči o nekoj vrsti protestantske etike i duha kapitalizma. Malo imitirajući Đinđića i priču o potrebi radikalne promene obrasca, on promoviše da bi mi trebalo da postanemo radoholičari, pri čemu se taj njegov radoholizam ne meri učincima. Jer, ja i 20 sati dnevno mogu da se bavim samo time ko se bavi mnome.

Zanimljivo je, međutim, da on nema toliko uvida u Veberovu školu koja govori o političkom kapitalizmu, o tome da se čovek ne bogati na tržištu, nego uz prisustvo i uz pomoć vlasti; da mi ovde imamo neku vrstu političkog pokroviteljstva i klijentelske mreže koja se razvija "do poslednjeg čoveka". U normalnim društvima, pokroviteljstvo i klijentelizam zahvata srednji i gornji deo društvene piramide, dok je ovde to eskaliralo dotle da je svako zapošljavanje stvar pokroviteljstva. Bilo je to i anegdotski pre nekih godinu dana, kada su se političke stranke tukle oko pozicije glavne medicinske sestre u domu zdravlja u okolini Čačka.

Država je okupirana od partija, ili vladajuće koalicije, ili partije kao korporacije. Moje omiljeno nagradno pitanje za sve koji nisu u materiji srpskog političkog diskursa glasi: "Koja je najbrojnija socijalna organizacija u Srbiji?" To nije nijedan sindikat, to nisu ni svi sindikati zajedno; to nije udruženje malih i srednjih preduzetnika; to nije ni udruženje poljoprivrednika. To je SNS sa 600 hiljada članova. Sa stanovišta motivacije birača, jesu li svi oni verzirani, vezani za ideologiju, da li su poverenje učitali u lidera, ili su pragmatični? Mislim da je u pitanju pragmatičnost.

Kako to običan građanin, običan birač ne vidi?

To vidi ogroman broj ljudi. Ali, vi ovde imate ono što se u teoriji zove selektivno slaba, odnosno lukava država. Država nema dovoljno kapaciteta da optimalno prikuplja sredstva i usmerava ih ka nekakvom produktivnom razvoju, ali je dovoljno lukava da obezbedi podršku spoljnih igrača i da benefitima snabdeva svoju sopstvenu klijentelu koja može biti prilično brojna na različitim nivoima.

Pitam se ko je u nekim javnim preduzećima brojniji – oni koji su klasično obrazovani i imaju normalnu diplomu, ili oni koji su prvo dobili mesto, a onda im je plaćeno da steknu neki uslov za tu poziciju koju imaju. Ta vrsta apetita kada je u pitanju egzistencijalni okvir nije tako izolovana. Ljudi nađu opravdanje da je to u nenormalnim vremenima normalno ponašanje. Spoj selektivno slabe i lukave države i slabog društva apsolutno funkcioniše.

Ima li neko ko bi to mogao da promeni?

Hajde da pričamo o meri pritiska koju za poštovanje integriteta građana mogu da obezbede udruženja, sindikati, civilno društvene organizacije. To je sve tako jadno, fragmentirano, nemoćno i marginalizovano na jedan dosta vešt način, da nemate nikakav prostor za solidarnost kada vam ljude u medijima otpuštaju preko noći. Ili, kada su pripadnici akademske zajednice disciplinovani: krećemo se u okvirima poželjne socio-liberalne orijentacije, ne iskačemo, priključeni smo na neke sitne benefite i projektiće, a ne bavimo se ozbiljnim temeljnim istraživanjima.

Imamo slab integritet, slabu odbrambenu mogućnost. Pogledajte kome štrajkovi uspevaju. U nekoj meri nastavnicima osnovnih i srednjih škola, jer se to ne može sakriti, ili advokatima, onima koji mogu da akumuliraju neke prihode i rizikuju da tri ili četiri meseca ostanu bez njih.

Kako bi civilni sektor, mediji, akademska zajednica mogli da utiču na to?

Ako društvo nije asocijaciona pustara, ako imate jaka udruženja i profesionalnu svest, onda vi iz zone politike možete samo da pregovarate sa tim područjem. Zona politike se onda ne usuđuje da menja medijsko zakonodavstvo i praksu bez sindikata i udruženja novinara; ne može da reformiše univerzitet i visoko obrazovanje ako ne pregovara sa nastavnicima i dobro organizovanim studentskim organizacijama. Uz to, tu su i ključni međunarodni pregovarači koji vam nešto verifikuju kao demokratsku ili nedemokratsku praksu. S druge strane, kad ne postoji ta vrsta pritiska, vi samo formalno ispunjavate lekcije.

Zanimljiv je bio izveštaj Global Integrityja za 2014. Kada su ispitivali normativni dizajn u Srbiji, to je ocenjeno sa 88 od mogućih 100 bodova, institucionalni dizajn je bio negde na 60-70. Nasuprot tome, praksa kontrole odluka, uvida u zapisnike i međunarodne ugovore, sprovođenja tendera ili izveštavanja o sprovođenju preporuka nezavisnih državnih organa ocenjena je sa pedeset odsto. Ja sam tim povodom napisao tekst koji sam kvaziškolski nazvao "Kako je devetka, u stvari, mršava šestica".

Kontrola je problem, mi ne uspevamo da kontrolišemo važne stvari. Umesto toga, jednostavno pustimo da nešto postane moguće, a onda pokušavamo to da završimo raznoraznim procedurama.

U proteklih mesec dana zabeleženo je mnogo primera tzv. funkcionerske kampanje, u medijima nije bilo izbalansiranog predstavljanja svih učesnika na izborima, bilo je i dosta nepravilnosti tokom samih izbora. Mogu li regulatorna tela tu nešto da urade, može li Agencija za borbu protiv korupcije?

Jedan deo posla je napravljen, relativno pozitivan, tako što je pravilnikom REM-a sužen prostor za plaćeno višesatno emitovanje beskrajnih stranačkih priloga.

Umesto toga, oni su sada emitovani besplatno.

Da, to je logika "ko se prvi seti", koja je primenjena i u drugim oblastima. Recimo, naprednjaci su smanjili sredstva koja su se dodeljivala strankama iz javnog budžeta za aktivnosti u izbornoj kampanji. Ali, naravno, oni su to uradili u situaciji kada su svi drugi bili u besparici. Istovremeno su omogućili da se iz javnih sredstava stiču nekretnine, a po provinciji možete mnogo da pokupujete s par stotina hiljada ili milion evra. Ja nikada nisam dobio odgovor na diskretno pitanje što to ne radite iz fondova članarine, kad već imate pola miliona članova.

Ovde postoje nezavisna tela koja bi trebalo time da se bave. Šta je mogla da uradi Agencija za borbu protiv korupcije?

Mi ovde imamo manjkavu ili defektnu demokratiju, hibridnu, jedva izbornu što se sada vidi. Indikatori za to su: dominacija partokratije, slabe institucije, posebno parlament; mediji zavisni od kapitala, oglašivača i politike, društvo nerezistentno na korupciju. Tu je i slabo civilno društvo koje ima mali ugled u poređenju sa situacijom u drugim zemljama.

S druge strane, sve ono što treba da uvede građane u igru, da bude njihov okvir i alatka za uticaj i kontrolu politike i društvenih procesa, ima mali ugled.

Počevši od nevladinih organizacija, preko sindikata, zaštitnika građana, agencija, nigde tu nema većinske podrške. Njih podržava između jedne četvrtine i jedne trećine građana. U međuvremenu, ta tela mogu nešto da urade samo ako postoji neka vrsta pokreta otpora. Bez podrške javnosti i medija oni ne mogu ništa. Ali, ako imaju tu podršku i ako su ljudi iz politike svesni da nema nazad i da ta tela ne mogu da se ukidaju, ako postoji kakva-takva podrška spoljnih aktera, onda se glad političara za neograničenom vlašću umeri.

Ako već nema te podrške, a nema ni moći, zašto u provladinim medijima u poslednjih godinu dana imamo vrlo aktivnu i žestoku kampanju prema nevladinom sektoru i nezavisnim regulatornim telima? Da li ih oni percipiraju kao moćnije nego što u stvari jesu?

To je odraz jednog političkog mentaliteta koji u Srbiji nije iživljen, iako smo se zvanično presvukli u evropsku odeždu. Oni užasno nervozno reaguju kada im kažete da je to četvrta grana vlasti. I ozbiljno vas pitaju: "Kakva grana vlasti, kad tu niko nije izabran?"

Posebno su skeptični prema nezavisnim državnim organima koje parlament bira. Imaju problem kako se vi, bez prethodne koordinacije s njima, uopšte usuđujete da se bavite nekim pitanjima. Meni kao političaru u svesti je da treba da prijavljujem imovinu, da mi kontrolišu interese, da moram da predam neku informaciju, da zaštitnik građana može da se bavi pravima izvan pravosudnog lanca, da postoji neka revizorska institucija. Ali sve to je potpuno suprotno mom mentalitetu da sam dobio vlast zato da radim ono što hoću ili što mislim da treba.

Između nezavisnih tela i političara postoji neka vrsta "prijateljskog nerazumevanja", odnosno ignorisanja. Primera radi, elementarna je stvar da vi napišete izveštaj, da ga predate parlamentu i da parlament natera Vladu da se oko toga izjasni.

Govorite o izveštajima Agencije?

O izveštajima svih nezavisnih državnih organa. Prošle godine ti izveštaji nisu ni primljeni ni razmatrani.

U toj i takvoj situaciji, može li i neko dobro da proistekne iz ovakvih izbornih rezultata?

Ovi izbori mogli bi malo da vitalizuju gotovo nepostojeću opoziciju, da se ona na tehničkom nivou udruži oko ravnopravnih uslova političkog delovanja za šta su zainteresovani. Ali, ja bih voleo da vidim polje politike ograničeno i kontrolisano od građanki i građana Srbije. Mislim da je profesionalna kompetentnosti i solidarnost nešto što će ljudi prvo prihvatiti. Ukoliko nas takvih još ima, a mislim da nas ima, i pod uslovom da poverujemo da nismo glina za beskrajno preoblikovanje i da u tome vidimo neku vrstu dostojanstva. Naravno, neophodno je da imamo i neka praktična rešenja, odnosno razgovore na tu temu.

Trenutno izgleda da ljudi baš i nemaju snage za tako nešto.

Mi nemamo tradiciju samoorganizovanja. Kad smo poslednji put imali samoorganizovane sindikate? Vrlo kratak period tokom devedesetih. Onda su ovi oficijelni evoluirali u podršku Miloševiću, a oni koji su bili proreformski videli su da su se neoprezno zalagali za tržišne reforme koje su ih posle udavile.

S druge strane, neophodna je i socijalna kohezija kao pretpostavka za normalno društvo. Ne možemo imati izopštenike, a mi imamo dvotrećinski siromašno društvo. Najveći šok mi je bio kada su u istraživanju od pre dve godine ljudi sebe identifikovali sa srednjim slojem ukoliko nisu imali problema sa plaćanjem troškova, preživljavanjem i hranom. A procenat ljudi koji su po članu domaćinstva imali 300 ili više evra, bio je jednocifren. To govori šta je Srbija. I šta se onda iz te logike može uspraviti i imati armiranog betona u kičmi?

Pa, kako ćemo onda?

Proces političkog i socijalnog učenja je nešto što nema linearno vreme. Neke stvari koje su nama izgledale gotovo neverovatno u međuvremenu su se desile. Sećam se nekih svojih kolega koje su tvrdile da će Sloba vladati do 2020, a to nije bilo. Ono što nam izgleda večito i moćno, ne mora da bude tako. I pada pred neuplašenim, znatiželjnim i s pitanjima upornim građanima. Ta vrsta histerije, discipline i disciplinovanja koja nam se servira, potpuno je nepojamna jednom drugačijem i kritičnom mentalitetu mladih ljudi.

S druge strane, ne vidim da će demokratija postati jedina igra u gradu ukoliko ne budemo imali socijalno kohezivno društvo, solidarno, orijentisano na pristojan kvalitet života za ljude i neku vrstu integriteta. Prihvatanje demokratije nigde nije išlo bez nečega što je bilo opipljivo. Građani imaju tako kritičan odnos prema demokratiji i zbog toga što se ona ne maže na hleb. Kod građana mora da se stvori utisak da smo svi na istom brodu i da delimo istu vrstu rizika. Naši ljudi mogu da prođu i kroz pakao, što se više puta i pokazalo, ako misle da smo svi solidarni. A ako misle da to neko gleda "sa galerije" i da se pritom i bogati, od toga nema ništa. Onda se samo plače protiv toga, a cinično gleda kako da se sam nađeš na galeriji.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---