Autor

3.5.2016. >

Perfidni Albion

dejan anastasijević

Hoće li Britanija dokrajčiti politiku proširenja EU?

Srbija je, uz još neke balkanske zemlje, u poslednje tri nedelje triput iskrsla u debati o tome da li Britanija treba da ostane u Evropskoj uniji. Dva puta ju je pomenuo Majkl Gov, ministar pravde u konzervativnoj vladi Dejvida Kamerona i predvodnik tabora koji se zalaže za izlazak (Bregzit), a jednom Tereza Mej, ministarka unutrašnjih poslova, koja zastupa suprotan stav. Bilo bi laskavo što naša mala i marginalna država zauzima tako visoko mesto u kampanji pred istorijski referendum, da kontekst u kome je Srbija pominjana nije prilično zabrinjavajući.

U programskom govoru koji je održao polovinom prošlog meseca, a o kome je na ovom mestu već pisano, Gov se založio da Britanija nakon izlaska iz EU pređe u status koje imaju Srbja i Albanija, koje preko Sporazuma o asocijaciji i pridruživanju imaju pristup zajedničkom evopskom tržištu iako su van EU. Taj predlog je ismejan, a albanski premijer Edi Rama je u autorskom tekstu za londonski „Tajms" nazvao „malo uvrnutim".

Desetak dana kasnije, Srbija se ponovo našla na tapetu u govoru Tereze Mej u kome je izložila razloge za ostanak Britanije u EU, ali pod izvesnim uslovima, a jedan od tih uslova je da se proces proširenja potpuno zaustavi. „Da li nam je stvarno u interesu da bezuslovno i automatski podržavamo proširenje EU?", zapitala se ona i nastavila: „Među državama koje trenutno pregovaraju da uđu u EU su Srbija, Albanija i Turska, siromašne zemlje u kojima cvetaju organizovani kriminal, korupcija, pa čak i terorizam...Moramo da se zapitamo da li je ispravno da EU nastavi da se širi i daje svim novim člaicama sva prava. Pošto smo se složili da smo protiv principa o sve dubljoj Uniji, vreme je da se preispita i princip njenog neprestanog širenja."

Ovo je već ozbiljno, jer je Britanija od osnivanja EU bila među najdoslednijim pobornicama politike proširenja. Ukoliko se stav ministarke Mej usvoji kao zvaničan uslov za ostanak Ujedinjenog kraljevstva u EU, to bi značilo ne samo zaokret od 180 stepeni u odnosu na dosadašnju politiku, nego i poništavanje Solunske deklaracije iz 2003, kada je svim državama Zapadnog Balkana nedvosmisleno obećana evropska perspektiva, a tu deklaraciju potpisale su tada sve članice EU, uključujući i Britaniju. London, uostalom, ne mora ni da zahteva da ostalih 27 članica pristanu na novu politiku: dovoljno je da u Evropskom savetu blokira svaki naredni korak ka proširenju, jer je u tom telu neophodan konsenzus, pa će Srbija i ostali kandidati moći da se pozdrave sa članstvom u EU.

Treće pominjanje Srbije usledilo je nekoliko dana kasnije, u istom kontekstu, ali sa suprotnim zaključkom. Ministar Gov je mogućnost ulaska Srbije, Albanije i Turske u EU predstavio kao jedan od ključnih razloga zašto Britanija mora da napusti Uniju. „Albanija je na putu da se priključi EU, uz još neke zemlje kao što su Srbija, Makedonija, Crna Gora, Bosna i Turska... Milioni teško zarađenih funti naših poreskih obveznika slivaju se u te zemlje, umesto da se iskoriste da izgradimo bolje škole i bolnice za našu decu", napisao je u autorskom tekstu za „Dejli Mejl". Gov je upozorio da će građani balkanskih zemalja, njih blizu 90 miliona, računajući Turke, odmah po ulasku u EU pohrliti u Britaniju i zatražiti socijalnu pomoć, a da vlasti, zbog evropskih propisa, neće moći da odbiju nikoga od njih, pa čak ni profesionalne kriminalce. „Jedini način da to sprečimo je da izađemo iz EU", zaključio je on.

Gore iznesene tvrdnje pokazuju do koje se mere debata u Britaniji otkačila od realnosti. Ministarka Mej bi morala da zna da proces proširenja nije ni bezuslovan ni automatski i da predstoje godine teških pregovora pre nego što Srbija ili Albanija uđu u EU. Ministar Gov svakako zna, ali se pravi da ne zna, da Britanija nije članica Šengena i da njena granična policija može da odbije da pusti u zemlju bilo kog stranca koji joj se učini sumnjiv, bez obzira da li je građanin EU ili ne. Oboje se, sem toga, prave da ne znaju da nove članice nekoliko godina nakon pridruživanja nemaju prava da traže posao i beneficije u razvijenijim starim članicama, itd.

O tome čime su Srbija i Albanija, od svih zemalja, zaslužile da postanu kolateralna šteta u britanskoj debati moglo bi se diskutovati, ali teško da će to išta promeniti u ksenofobičnoj buci koju podjednako podstiču pobornici ostanka i izlaska Britanije u EU. Ono što bi eventualno moglo da se uradi je da naša diplomatija, možda u saradnji sa ostalim kandidatima, u London pošalje jedno pažljivo sročeno pismo i zamoli Britance da, ako ikako mogu, izostave Srbiju i Balkan iz svojih diskusija o budućim odnosima sa Evropom, uz napomenu da i bez toga imamo više nego dovoljno sopstvenih problema.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA