Prilog kulturi sećanja >
»Mala Madera« u londonskom
Hajd parku
Iz knjige O opančarima i opancima advokata Dragiše Čolića, nekada zamenika generalnog direktora u "Interexportu": "Radili smo ozbiljan posao. ‘Interexport’ je bio velika firma, ne samo u zemlji. Imali smo 36 preduzeća i predstavništava širom sveta…"
U Londonu sam se najviše družio sa Đelom, direktorom tamošnje "Energoprojektove" firme. Pre dolaska u London, on je bio jedan od "inventara" "Madere" u Beogradu. Nešto u fazonu: ako ne možete da ga nađete, pozovete "Maderu" i zamolite da vam daju Đelu. E taj Đela, kad je došao u London, imao je veliki problem – nikako nije mogao da pronađe pab koji bi ga podsećao na "Maderu".
Jednog dana, tek sam bio došao s posla, zvoni neko na interfon: "Kolega (tako je voleo da me oslovljava kad se zajebava), silazi dole, čekam te – pronašao sam!" "Šta si, bre, pronašao, koji ti je, tek sam došao..."
"Maderu", odgovara on, "nemoj da me teraš da dolazim gore, ionako ćeš da siđeš!"
Šta ću, siđem, on vozi pravac Hyde Park, Bayswater, pab "Swan". Prolazio sam toliko puta tuda, pab kao i svaki drugi.
"I šta te ovde podseća na "Maderu"?", pitam ga.
"Vidiš ovaj park", pokaza on na Hyde Park u širokom luku.
"Vidim", kažem ja.
"E, to ti je Tašmajdan, a u ovoj bašti ćemo na leto da sedimo. Sad je zima."
Ulazi unutra, ja za njim. Ne osvrće se ni na kog, pa pravac uz neke stepenice. Otvara vrata kao svoja, stade nasred njih, unutra neko društvo, već poprilično zagrejano, ispostaviće se kasnije Šveđani, a u uglu jedan pogolem čovek s bradicom a la Piter Justinov, za klavirom. Kad ugleda Đelu, udari tuš po dirkama, ustade i gromko objavi: Ladies and Gentlemen, may I introduce you, to my very good friend from Yugoslavia, Mr. Milan Delic!
Sveđani poskakaše sa sve čašama i aklamacijom nas pozdraviše, a Đela se okrete prema meni i reče:
"Kolega, jeste li videli taj doček?"
Tu je došlo i do krštenja – "Swan" je postao "Mala Madera".
Posle nam Šveđani nisu dali da idemo, a kad sam došao kući, žena je već tada, po ko zna koji put, htela da se razvede od mene.
IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA: Rekao bi čovek da smo se mi tamo samo zajebavali. Ne, radili smo ozbiljan posao. "Interexport" je bio velika firma, ne samo u zemlji. Imali smo 36 preduzeća i predstavništava širom sveta – na Zapadu preduzeća, osnovana kao tamošnje firme po svim pravilima njihovog zakonodavstva, a na Istoku predstavništva, jer zemlje tadašnjeg Istočnog bloka nisu drugačije dozvoljavale.
London, u kom sam ja bio direktor, radio je pored klasičnih izvozno-uvoznih poslova i zastupanje za Jugoslaviju velikih svetskih firmi iz oblasti vojne industrije – British Aerospace (avioni), Rolls Royce (motori), Marconi (radari), a Jugoslavija je tada po opremljenosti bila četvrta vojna sila u Evropi.
Iz Londona smo radili i sa Rusima. Između Jugoslavije i tadašnjeg SSSR-a su postojali barter aranžmani (plaćanje izvezene robe, robom koja se uvozi do godišnje utvrđenih kvota vrednosti, najčešće naftom), ali je i njima i nama ponekad odgovaralo da iskočimo iz toga i neki posao odradimo preko Zapada. Takođe, pošto u to vreme nisu bili dovoljno razvijeni direktni trgovački kontakti između zapadnih i istočnih firmi, mi smo tu bili odličan trgovački posrednik, a u Moskvi smo, u to vreme, i iz tih razloga, imali jako predstavništvo od preko 50 ljudi.
Radilo se tu, bilo je mnogo putovanja u svim pravcima, pa razume se i poslovnih ručkova i večera. Onaj ko misli da je to lako, neka zamisli kako to izgleda kad od sedam dana u nedelji, u proseku, imaš pet poslovnih večera! Pa još kad ti dođu Rusi, ili ti odeš kod njih – svejedno, ne puštaju te do zore. Ima u tom poslu i stresova, pa kad bi sve bilo smrtno ozbiljno, ne bi se tu dugo izdržalo. Čovek bi puk’o. I zato tu mora da bude i opuštanja i šale i viceva – i to je ona strana koju ovde pokušavam da predstavim, jer bi ono drugo bilo suviše smorno.
Ja sam u "Interexport" došao slučajno, 1980. godine, iz "Energoprojekta". Tamo se nisam bavio spoljnom trgovinom, ali sam kao pravnik specijalista za ugovore radio na poslovnim projektima sa inostranstvom, pa mi otuda ni komercijalni poslovi nisu bili strani. A i tamo se mnogo putovalo. Prokrstario sam Afrikom uzduž i popreko. Od Zambije i Angole na jugu, Egipta, Alžira, Maroka... na severu, Tanzanije i Kenije na istoku, Gvineje, Gabona, Nigerije... na zapadu. Bilo je tu svega i svačega. Uživao sam u prizorima Viktorijinih vodopada u Zambiji, prolazio kolima kroz džunglu sve do jezera Kariba na granici Zambije i Zimbabvea, tadašnje Severne Rodezije, vozeći se iza porodice slonova koja je baš tu našla da izađe u popodnevnu šetnju, pazeći da ih ne naljutimo, jer kažu da tada znaju da budu nezgodni i čekajući da njegovo veličanstvo piton pređe preko puta.
Bio sam jednom prilikom, iza pola noći, jednostavno pokupljen na aerodromu u Lagosu od "taksiste", koji je sam odredio da meni treba taksi i da je to naravno baš on, da bi me potom ostavio usred džungle da ga sačekam jer je njemu negde usput otpala ratkapna pa mora da je nađe.
Leteo sam jednom duž zapadnoafričke obale od Luande u Angoli – gde sam se našao baš u vreme eskalacije građanskog rata između UNITE i MPLA, pa sam prinudno morao da ostanem nedelju dana u hotelu do otvaranja aerodroma, do Lagosa u Nigeriji. Usput nas je zahvatilo orkansko nevreme. A noć! Avion "džambo", ogroman, trese se, propada, povremeno nestaje struja, a u njemu (pokušavam da izbrojim) svega sedam putnika. Svi crni, uključujući i posadu, naravno.
Gile, bog te jebo, ako ova grdosija padne negde u džunglu, ovi će tebe prvog da pojedu. Potegnem ponovo iz litarske flaše "balantajna", koju sam uvek nosio u ručnom prtljagu. Gotovo je, nema šansi da se ovo preživi. Bože, bar da bude načisto! Samo da me ovi ne rastrgnu. Kapetan objavljuje da će pokušati da sleti na pomoćni aerodrom u Duali (Kamerun) dok nevreme ne prođe. Uspeva mu, iz drugog puta. U avionu aplauz. Gledam kroz prozor, crnci užadima pokušavaju da vežu avion za stubove aerodromske zgrade, jer ga naleti vetra šetaju po pisti. Posegnem za flašom, a ona skoro prazna! Valjda me je zato, totalno sluđenog, kad smo konačno, duboko u noć, sleteli na aerodrom u Lagosu, onaj crni "taksista" koga sam već pomenuo i pokupio da me vozi kroz džunglu.
A bilo je i veselih događaja. Putujem ja za Kazablanku u Maroku i, umesto tamo, zbog magle, noći, sletimo u Rabat, nekih stotinak kilometara dalje. Pokupe nas u neki autobus i pravac za Kazablanku. Kad smo stigli, ja, kao iskusni putnik, izletim prvi iz autobusa i viknem taksi. Računam, noć je, pa će još nastati i frka za taksi. Dođe taksi i ja mu, onako rutinskim manirom, kažem naziv hotela gde sam imao rezervaciju. On me značajno pogleda i kaže: "U redu, ali to će da vas košta pet dolara." Ja odmahnem rukom i nastavim da se gnezdim na zadnjem sedištu. On krene i stane. Mislim, verovatno je stao na semaforu. Međutim, on se okreće prema meni, pruža ruku i traži pet dolara. Pogledam napolje – šljašti naziv hotela koji sam tražio! Ja sam, u stvari, uzeo taksi na ulazu u hotel koji sam tražio! Opsujem ga, dam mu pet dolara i besno izađem napolje.
ZAPISI IZ SREĆNIJIH VREMENA: Autor knjige Dragiša ČolićUDBA I KADRIRANJE: Da se vratim na moj dolazak u "Interexport". Učestvovao sam te godine, kao predavač, u ciklusu opštejugoslovenskog savetovanja o izvođenju investicionih radova u inostranstvu. A "Interexport", koji se u to vreme bavio samo klasičnom trgovinom, bio je odlučio da svoju delatnost proširi i na te poslove, pa je poslao na savetovanje svog čoveka da sve to prati. Jednog dana, kad sam došao u kancelariju, sekretarica mi reče da su me tražili iz kabineta Gojka Tešanovića, generalnog direktora "Interexporta".
Pitam zašto, jer nisam znao nikog od njih, čak ni gde se nalaze. Ona kaže: "Ne znam, nisu rekli, ali su zamolili da se javite. Ostavili su broj telefona." "Ajde zovite ih", kažem.
I javi se muški glas, ko da se znamo sto godina, a nikad se pre toga nismo ni sreli. "Ja sam Gojko Tešanović, generalni direktor ‘Interexporta’." Pređe on u razgovoru odmah na ti: "Slušaj da ti rečem (Hercegovac, tako je govorio), pošaljem ja ovog mog Zorana Kaurina da sluša to što vi tamo pričate na tim vašim savetovanjima, jer nam se nude neki takvi poslovi u Egiptu i Alžiru, a mi to do sada nismo radili i pozovem ja njega juče da ga pitam je l’ naučio on tamo nešto. A on mi kaže: ‘Gojko, da budem iskren, ne baš mnogo’. Nego, imam ja bolju ideju. Da mi izvrbujemo nekog od tih ljudi da pređe kod nas. I da ti pravo rečem, meni se to dopada."
"Dobro", kažem ja, "šta mogu da vam tu pomognem? Recite, znam sve te ljude."
"Šta da mi pomogneš", reče Gojko, "on predlaže tebe!" "Zahvaljujem se, drago mi je da to čujem, ali meni je ovde sasvim lepo i nisam planirao da menjam firmu." Okreni-obrni, ubedi on mene da dođem na razgovor.
Da skratim priču. Dobio sam ponudu koja se ne odbija. "Bićeš u početku", kaže mi Gojko, "direktor pravnog sektora, jer mi je jedino to mesto slobodno, ali ćeš više raditi sa mnom i sa direktorom OOUR-a za Inženjering koji smo upravo za te poslove osnovali." I bi tako – te godine sam bar desetak puta putovao u Alžir, i u Egipat, a držali su me ko malo vode na dlanu.
Napredovao sam brzo. Nisam ni izgurao taj mandat, a Gojko me je uzeo za svog pomoćnika za poslovnu koordinaciju kompletne ino-mreže.
Tu sam se tek naputovao. Imali smo 36 preduzeća i predstavništava širom sveta. Uspem tokom godine da obiđem jednu polovinu. Ona druga polovina se naljuti. "Bio si ove godine tri puta u Parizu, a kod mene ni jednom", kaže mi Sule, direktor predstavništva u Budimpešti. "Dobro, doći ću za ovaj vikend, preko nedelje ne mogu, nemam vremena." Sa Budimpeštom je bilo lako, ali ko da ide u Bangladeš, Pakistan... a moralo se i tamo.
Potom me je Gojko uzeo za svog zamenika i, pošto se tada već spremao za penziju, ja sam bio viđen za generalnog direktora.
Međutim, imali smo pored Gojka i predsednika INEX sistema čuvenog Acu Čizmića, bivšeg Krcunovog pomoćnika (Slobodan Penezić Krcun, pomoćnik Leke Rankovića), koji je, po njegovom nalogu, u činu pukovnika Udbe, 1948. godine i osnovao INEX, Rešenjem predsednika Tita, lično. Faksimil tog rešenja stajao je uramljen u holu preduzeća.
Acu Čizmića smo svi zvali gazda, jer je on to suštinski i bio. Bio je dobar i pošten čovek, ali prek. Nikome nije padalo na pamet da mu se suprotstavlja (za neupućene, iste te godine je tako i GENEX osnovan, samo što se njihov gazda zvao Vlada Višnjić).
Pozove mene gazda i kaže mi: "Slušaj, Dragiša, ja pratim tvoj rad i napredovanje i zadovoljan sam tobom, ali neka u narednom mandatu generalni direktor bude Bata Todorović (novi pomoćnik generalnog koji se nedugo pre tog vremena vratio iz Nemačke, sa mesta direktora u Frankfurtu), pa će i on onda u penziju. Ti si još mlad, za tebe ima vremena, a i ko bi drugi potom, osim tebe, to bio."
Nije mi se to dopalo, ne samo zbog mene, već i zbog Bate – bio je sav smotan. Da mu ja nisam pomagao, ne bi se snašao ni na mestu pomoćnika na kome se tada nalazio. Ali, ko sme gazdi da se suprotstavi! U stvari, bila su tamo dva klana u pitanju. Jedan, pomenuti, na čelu sa Čizmićem, koji je bio jasno policijskog pedigrea, i ovaj drugi, na čelu sa Gojkom Tešanovićem, koji je bio "na ti", sa Ikonićem, tadašnjim predsednikom Vlade, i Čkrebićem, predsednikom Skupštine. Mene su primili u "Interexport" ovi drugi, pa sam tako tu i pripadao.
I tako ja, umesto generalnog direktora, postanem promoter Bate Todorovića za to isto mesto. A on, umesto da mi zbog toga bude zahvalan, ubrzo po dolasku na to mesto potpadne pod uticaj onog drugog klana, koji je odlučio da se obračuna ne samo sa mnom, već i sa svim onima koji su važili za Gojkove ljude. Svašta su pokušavali da mi urade, a ja – ljut, nisam propuštao nijednu priliku da ih zajebavam, ali ne na štetu firme – dovoljno sam bio svestan da to ne činim, već njih lično i to otvoreno, tako da tada nije bilo lepo ni meni sa njima, ni njima sa mnom, pa me jednog dana Bata Todorović, kao generalni direktor, pozove na razgovor i predloži mi da odem u London i preuzmem mesto direktora tamošnjeg "Interexportovog" preduzeća "Inex Product Ltd". Ja nisam imao ništa protiv, čak sam i sam razmišljao o tome, ali ni tu priliku nisam propustio da ga zajebavam, pa sam ga glatko odbio s obrazloženjem da još ne planiram da idem u inostranstvo, jer hoću još malo ovde da napredujem, što nije značilo ništa drugo do da zauzmem njegovo mesto. On je to tako i shvatio, čak mi je to i rekao, što sam ja spremno i potvrdio.
RASPAD: Međutim, on je izgleda to isuviše ozbiljno shvatio, pa mi je cele sledeće nedelje, svaki dan, ponavljao da bi bilo dobro da to prihvatim, što sam ja na kraju i učinio.
Mnogima se to nije dopadalo. Prijatelji su me upozoravali da ja komercijalu nikad nisam direktno radio, da budem oprezan, jer će ovi iz Beograda nešto da mi nameste, da će me vratiti u zemlju čim ne budem ostvario određene rezultate i sl. Oni drugi su likovali – gde će on kao pravnik da radi komercijalu, pre će on otud nego tamo.
Otišao sam, imao odlične rezultate, čak mi je bilo ponuđeno – što je u to vreme bilo krajnje neuobičajeno, da ostanem još jedan mandat, što sam i prihvatio. Međutim, bilo je to 1992. godine, sankcije su već bile uvedene, bežanija iz zemlje je već bila počela, pa je na rođendanu Nikole Ljubičića, seniora (rekli mi ljudi koji su bili prisutni), doneta odluka da njegov sin Nikola Ljubičić, junior, koga sam ja pre toga vratio iz Londona zbog nekih poslova koji mi se nisu dopadali, a koje je radio sa i danas poznatim Radoslavom Laletom Sekulićem, dođe u London i zameni me, a da se ja vratim (u roku od šest dana!) i preuzmem mesto pomoćnika generalnog direktora. Oterao sam ih sve u pizdu materinu – baš tako sam im rekao, ostao privatno u Londonu dok mi sin ne završi tamo započete studije ekonomije na Londonskom Sitiju, za početak počeo da taksiram, posle sam počeo nešto i samostalno da radim, tako da sam, uz pomoć svega toga i onoga što sam prethodno bio uštedeo, nekako preživeo i čim mi je sin diplomirao, vratio se kući – go, bez ičega!
POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI
|  |
ODŠTAMPAJ TEKST
|
|||
| |||||
|
| |||||
Uloga vica u naplati dugova
Vreme je da objasnim i šta znači naslov O opančarima i opancima. Bilo je to negde početkom osamdesetih (naravno, prošlog veka). "Interexport" je, zajedno sa "Nafitagasom" iz Zrenjanina, učestvovao na tenderu za jedan veliki posao izgradnje naftovoda u Alžiru i ja sam bio doveden iz "Energoprojekta" kao stručnjak za ugovore o investicionim radovima u inostranstvu, pa sam po tom osnovu te godine i boravio u Alžiru jedno desetak puta. Kad je sve već bilo pri kraju – ponuda predata investitoru i mi ušli u najuži izbor, na njihov zahtev, formiramo mi ekipu od nekih petnaestak ljudi, uglavnom inženjera, odgovornih za pojedine delove projekta i odemo u Alžir da na licu mesta odgovaramo na sva pitanja investitora. Ja sam bio zadužen za samu formulaciju ugovornih odredbi, a kao eksperta za finansijske klauzule ugovora "Naftagas" je poslao Ljubomira Bojkovića, koga smo svi iz milošte, pošto je bio najmlađi i najsimpatičniji, zvali Ljupče.
Sedimo mi tako danima, smešteni (van sezone u zimsko doba) u jednom hotelu na obali Mediterana, i dosadno nam – bar da ovi od investitora hoće nešto da nas pitaju. Negde petnaestog dana, odlučimo mi da, bez znanja investitora, pobegnemo kući. U tome su naročito bili namerni oni iz "Naftagasa", jer je bilo vreme svinjokolja, sa kojeg oni nikako nisu hteli da izostanu. Ostavimo tamo dežurnog da se javi na telefon ako ovi budu zvali i – pravac Juga.
Na nesreću, bili smo brzo "provaljeni", pa smo prvim letom morali da se vratimo u Alžir, a jedina korist od tog neuspelog izleta bila je što su oni iz "Naftagasa" došli puni svega onog što svinjokolj pruža – kobasica, čvaraka, kavurme, švargle... A kako smo primetili da se sa tim odlično "rimuje" alžirsko crno vino, trošili smo i po dve gajbe dnevno.
Atmosfera divna i prekrasna, samo je bilo malo dosadno. I izmislimo mi takmičenje u vicevima. Posedamo oko jednog okruglog stola i po redosledu svako mora da ispriča vic. Ako ne može da se seti, ispada i tako dobijemo dnevnog pobednika, gde kvalitet vica nije bio presudan. Važno je bilo učestvovati. A što se kvaliteta viceva tiče, tu smo imali posebnu komisiju koja je ocenjivala one najuspešnije, poenima do 100. Bilo je predviđeno da na kraju proglasimo pobednika i uručimo mu nagradu, koja je, razume se, bila opet u vinu.
Jedne večeri, dok je takmičenje bilo u najžešćoj fazi, svega par dana pred povratak, a bilo je i viceva koji su bili prešli zavidnu granicu od 90 poena, za reč se javi Ljupče. On jedini nije ni učestvovao u takmičenju, a i inače nije bio mnogo pričljiv – neko primeti da je Ljupče verovatno gladan, jer on se obično samo tada javljao za reč. Ali ne! Ljupče hoće da ispriča vic. Iako većina povika uglas da je to već samo po sebi vic, dadosmo mu reč, i to preko reda. I on ispriča "vic", onaj sa početka, koji je i moto ove knjige:
U mom selu ima jedan opančar. Što on pravi dobre opanke! Obuješ ih, popenješ se na soliter – i skočiš sa desetog sprata. Ti se razbiješ ko pička, a opancima ništa!
Najpre je nastao tajac, kao da smo svi očekivali kraj vica, pa kad smo shvatili da nema više, prolomio se urnebes smeha, baš kao što je ispričano o Dinkićevom vicu. Ja sam se u toj gužvi prvi snašao. Ustao sam, prišao Ljupčetu, podigao mu ruku, proglasio ga za pobednika i proglasio takmičenje završenim. Usledio je novi aplauz, nije bilo nijednog glasa protiv.
Šta je Ljupče hteo da kaže ovim vicem, ne znam – nije hteo da objašnjava, a kao što rekoh, nije bio ni mnogo pričljiv. Većina nas je kasnije komentarisala da je Ljupče, gledajući nas kako mlatimo praznu slamu, smislio to na licu mesta, jer smo mu ličili na opančare koji sede i prave opanke.
Inače, za ovaj vic sam i "emotivno" vezan. Bilo je to nekih desetak godina kasnije, negde početkom devedesetih, u vreme dok sam bio direktor "Inexove" firme u Londonu. "Inexova" zato što je bio osnivač, inače prava britanska firma, registrovana po svim tamošnjim propisima, pa je tako morala i da posluje, što moji osnivači iz Beograda nisu baš mnogo poštovali. Plaćali su mi za robu koju sam im isporučivao kad stignu – ovako kao što se i sada kod nas radi, pa su mi tako u vreme događaja o kome pričam dugovali velike pare – preko milion dolara. I normalno, nisam ni ja tamo mogao da izvršavam svoje obaveze, pa je pretila opasnost da firma bude zatvorena. Englezi ko Englezi, nema kod njih – objektivne okolnosti i slično. Danima sam molio da mi plate to što duguju, oni izmišljaju neke razloge, obećavaju, ali para nema. Kad je stvar postala sasvim kritična, pozovem ja finansijskog direktora "Ineksa" i kažem mu kakva je situacija. "Burazeru", kaže mi on, "da ti iskreno kažem, nema od toga ništa, snalazi se kako znaš i umeš. Imamo neke dospele tranše kredita prema banci, juče smo generalni i ja išli i u Novi Sad, molili da nam to malo odlože, a oni ni da čuju. Posebno je neumoljiv njihov direktor deviznog odeljenja Ljubomir B. Ništa nismo uradili. Blokiraće nas, tako su zapretili! Obustavio sam sva plaćanja, svaki dinar koji pristigne skupljam za otplatu tih kredita."
Završimo mi taj razgovor, razmišljam šta da radim. Ne zna se ko je luđi – oni tamo ili ovi ovde. Odjednom, proleti mi kroz glavu – Ljubomir B., direktor deviznog odeljenja. Da nije to Ljupče? Da, on je u onoj ekipi "Naftagasa" bio predstavnik banke. Prošlo je od tada više od deset godina, mali je porastao, sad je u ozbiljnim godinama, što ne bi to mogao da bude on. I, ideja mi sinu – Call me please... zvoni telefon, javlja se sekretarica... "Dobar dan. Ja sam Dragiša Čolić, direktor ‘InexProdukta’, London. Mogu li da dobijem gospodina Bojkovića." Javlja se čovek u stilu – koji je sad pa ovaj, samo mi je on trebao. Umesto bilo kakvog objašnjenja, ja krenem: "U mom selu ima jedan opančar..." Tu se on malo zbuni, pa pita:
"Čekaj, bre, je l’ se mi znamo odnekud? Gile! Je si li to ti?"
"Jesam, burazeru. Muka me naterala da ti se javim..."
"Slušaj", reče mi on na kraju, "reci onim tvojim da ovo radim samo zbog tebe. Što se njih tiče, toliko me zajebavaju oko tih kredita da bih ih najradije već danas blokirao. Neka plate tebi to što ti je najneophodnije. Ne mora baš sve. Ono drugo, koliko preostane od toga što skupe, neka mi plate u roku od nedelju dana, a za ostalo ćemo da vidimo."
Zahvalim Ljupčetu i odmah zovem finansijskog direktora. "Slušaj, Ismete, dobili ste još nedelju dana roka za to što dugujete banci, ali pod uslovom da meni već danas platiš najmanje..." On ne može da veruje. "Ko ti je to rekao, Ljubomir? Kako si uspeo?"
"Ispričao sam mu jedan vic", kažem mu ja zagonetno. Ko zna šta je u tom momentu pomislio o meni. Verovatno nešto u stilu po kome su se oni međusobno rangirali – u, jebote, ko zna kako je ovaj rangiran, najopasniji su oni koji se prave naivni. U svakom slučaju, pare su stigle, ja sam poplaćao tamo ono što mi je bilo najnužnije, spasio firmu, a one u Beogradu spasio blokade. Sve zahvaljujući jednom vicu!
Ljupče, i danas sam ti zbog toga zahvalan. U ime toga, poslaću ti primerak ove knjige sa posvetom!
A kad sam jednom prilikom ispričao ovu zgodu u nekom društvu, ostade priča o opančarima, kojih je u ovoj zemlji premnogo, a o čijim opancima će tek da se priča…
