MALOLJUDNI ALI I DALJE MOĆNI: Francuski sindikati...

Evropa – Slabljenje uticaja sindikata >

Ljutiti marš

Štrajkovi i blokada u Francuskoj zbog Zakona o radu, ili o (ne)moći sindikata koji se osipaju i levim vladama koje vode desnu politiku prema diktatu Međunarodnog monetarnog fonda

U Francuskoj traje serija ljutih sindikalnih protesta zbog usvajanja zakona o radu koji će prema oceni kritičara pogoršati prava zaposlenih, naročito mladih, a radnička prava nastavljati da vraća na nivo tridesetih godina prošlog veka. "Prema ovom zakonu gazde mogu sa radnicima da rade šta hoće", piše francuski levičarski "Imanite".

Zbog nedostatka parlamentarne većine francuska vlada je odlučila da zakon o radu usvoji sama. Kada su izbili neredi, premijer Manuel Vals je odbio da povuče zakon rekavši da je "demokratija postala talac manjine." Francuski socijalistički predsednik Fransoa Oland je kasnije izjavio da vlada od izmene zakona o radu neće odustati, ali je ipak najavio da u "drugom čitanju" u Senatu 13. juna tekst Zakona može biti unapređen.

Dok se zvaničnici teše time da se broj učesnika nereda koji traju od sredine marta ne povećava, sindikati prete da Francuska može da bude blokirana i u vreme kada tamo 10. juna bude počelo Evropsko fudbalsko prvenstvo na kome se očekuje do 2,5 miliona stranih posetilaca, što bi moglo da dovede do kolapsa.

Četiri reprezentativna sindikata (CGT, UNSA, SUD-Rail, CFDT) ne pokazuju masovnost, već upornost i organizuju štrajkove i takozvane dane nacionalne akcije. Prekinuli su proizvodnju u osam francuskih rafinerija, što je dovelo do poremećaja u snabdevanju gorivom, pa je 20 odsto benzinskih pumpi "presušilo", a francuska vlada bila primorana da interveniše iz strateških rezervi.

Saobraćaj je dodatno otežan zbog štrajka železničara. Blokada dva kilometra dugog mosta Normandi preko Sene u Avru na severnoj francuskoj obali i terminala u Marselju na jugu, ugrozila je snabdevanje gorivom aerodrome Orli i Šarl de Gol u Parizu. Štrajk su proglasili i đubretari u široj oblasti Pariza, koji bi trebalo da dnevno odvoze između 1500 i 2000 tona đubreta.

Sindikat SGT pokrenuo je 26. maja oko 300.000 ljudi u 174 velikih sindikalnih marševa u Parizu i u drugim gradovima, prilikom kojih je došlo do sukoba s policijom u Parizu, Nantu, Renu i Lionu. Demonstranti su lica prekrili šalovima, policija je koristila pendreke i suzavac.

U levičarskoj publicistici su se pojavljivali apeli za solidarnost sa francuskim radnicima uz podsećanja da su oni bili avangarda u radničkim borbama 1848, 1871, 1944/45. i 1968, te da kroz koordinirane borbe radnika Evropa treba da se ujedini na novoj, revolucionarnoj i egalitarnoj osnovi.

Izgleda da od toga za sada nema ništa – bankarska internacionala je jača od radničke, a nove političke inspiracije nema.

Jedna spektakularna fotografija u pariskom "Mondu" prikazuje demonstranta u dimu suzavca koji visoko podignutu drži – belu ružu. Da li je crvena izgubila simbolički značaj? Demonstranti u Parizu nosili su različite zastave, i crvene sa listom Čea, i anarhističke crno-crvene, ali na ulicama Pariza izgleda da nije bilo onog naboja koji je imala 1968, kada je na zidovima ispisivana parola Vive la commune u znak podsećanja na socijalističko-anarhističko-blankističku Parisku komunu 1871. Čini se čak da sadašnje socijalne napetosti više koriste radikalno desne i evroskeptične partije (u Britaniji to koriste zagovornici "brekzita") da krivicu pripišu birokratiji u Briselu i da zagovaraju okretanje leđa evropskom zajedništvu i zatvaranje u nacionalno dvorište.

LEVE VLADE, DESNA POLITIKA: Tokom protesta demonstranti su napali i nekoliko biroa vladajuće Socijalističke partije, a u Tuluzu su zazidali ulaz s ulice u kancelariju lokalnog predstavnika ove stranke. Istorijski gledano, sindikati u većem delu Evrope su često bili u podređenom odnosu prema političkim partijama, svejedno da li socijaldemokratskim, komunističkim ili hrišćansko demokratskim. Tokom vremena te veze su uglavnom bile oslabljene, ili potpuno napuštene. Većina evropskih država i danas ima po nekoliko konfederacija sindikata, koji su često podeljeni po političkoj osnovi, ali su među njima ideološke razlike sada manje nego u prošlosti.

Socijaldemokratija, koja je nalazila uporište u sindikatima, sada je u većini zemalja daleko slabija nego pre nekoliko decenija (vidi tekst o krizi nekada moćne nemačke socijaldemokratije). U "postkejnnizijanskom svetu" zapravo više i ne postoji jasan konsenzus o tome šta socijaldemokratija uopšte predstavlja.

Tradicionalno, i sindikati i levo orijentisane partije nalazili su svoje jezgro podrške među fizičkim radnicima u kohezionim industrijskim zajednicama. Pad starih industrija, porast broja ljudi i zanimanja s takozvanom belom-kragnom, porast nivoa obrazovanja, nametnuli su nove izazove i diktate i za partije, pa je socijaldemokratija praktično napustila svoju radničku bazu i okrenula se biračkom rezervoaru srednjeg sloja, što dovodi do politike približavanja sa desnim protivnicima.

Sve kapitalističke vlade svih boja, od konzervativnih do socijaldemokratskih pa i do tzv. radikalne leve vlade SIRIZA u Grčkoj, na kraju su slušale naređenja banaka i produbljavale politiku svojih prethodnika, pokušavale da budžetski deficit rešavaju kroz "napade" na javni sektor, na plate i penzije, zapravo na ostatke takozvane države blagostanja.

Sa početkom globalne finansijske krize 2008. godine, a posebno od krize evra 2012, Međunarodni monetarni fond, Evropska centralna banka i druge finansijske institucije su ocenjivale da je i francusko tržište rada "nedovoljno prilagodljivo", pa su i od Francuske rutinski zahtevale sprovođenje onoga što se eufemistički opisuje kao "strukturne reforme", kojima se otvara put za povećanje "fleksibilnosti" tržišta rada, smanjenje penzija, "kresanje" davanja za nezaposlene i smanjenja obima bolničkih i socijalnih usluga.

To je cena za nove tranše koje su tokom krize upumpavane preko Evropske banke kojom rukovodi Mario Dragi, koje su se, kako kažu kritičari tog modela, opet prelile u spekulativni kapital, a nisu se odrazile na ulaganja u realnu ekonomiju, koja su i dalje oko 25 odsto ispod nivoa na kome su bila pre 2008, a veliki deo privrede evro-zone nije se vratio na nivo proizvodnje od pre osam godina.

SISTEMATSKO SLABLJENJE SINDIKATA: Zanimljivo je da u zahteve MMF-a često spada i onaj o neminovnosti decentralizacije tarifnog pregovaranja, što vodi ka smanjenju uticaja solidarnosti sindikata. I bez toga sindikati u Evropi su u prethodnim decenijama gubili snagu i veliki broj zaposlenih ih više ne vidi kao sredstvo vlastite kolektivne odbrane.

Sudeći prema studiji "Sindikati u Evropi" (ovde je kao izvor podataka korišćeno izdanje na engleskom: Trade unions in Europe, Magdalena Bernaciak, Rebecca Gumbrell-Mccormick & Richard Hyman, Friedrich Ebert Dtiefung, 2014) u celoj Evropskoj uniji u proseku u sindikate je učlanjeno 23 odsto zaposlenih, ali pada u oči velika raznolikost: 74 odsto zaposlenih u Finskoj, 70 odsto u Švedskoj, 67 odsto u Danskoj, 18 odsto u Nemačkoj, 19 odsto u Španiji, 12 odsto u Poljskoj, 10 odsto i Estoniji i Litvaniji, i samo 8 odsto u Francuskoj. Zbog tradicije Francuza da ljutito demonstriraju, snaga tamošnjih sindikata je, međutim, svakako mnogo veća nego što pokazuje ta jednocifrena brojka.

U poslednjih nekoliko godina povećan je broj članova sindikata među zaposlenima samo u šest država (Belgija, Kipar, Italija, Luksemburg, Malta i Norveška). Više uporišta sindikati su zadržavali u javnom nego u privatnom sektoru: u Francuskoj je od 2001. do 2005. u sindikatu bilo 15,2 odsto onih koji su direktno zaposleni od strane države, sa samo pet odsto zaposlenih u privatnom sektoru. Sve u svemu, "gustina sindikalnog članstva" je ostala tradicionalno najveća u tri nordijske zemlje (Danska, Švedska i Finska).

Izvesni znaci stabilizovanja sindikata vidljivi su Velikoj Britaniji u kojoj su pretrpeli velike gubitke osamdesetih i u prvoj polovini devedesetih godina. U Nemačkoj je moćna sindikalna konfederacija DGB za 48 odsto smanjila obim zaposlenih u odnosu na rekordnu 1991. godinu, kada je obuhvatila bivšu komunističku Istočnu Nemačku, ali najnoviji podaci pokazuju gubitak od samo 0,7 odsto u poslednje dve godine.

Proces erozije sindikalizma bio je drastičniji u zemljama koje su bile pod vlašću komunističkih partija, čiji su sindikati bili sateliti. One su, bežeći od komunizma s kolevkom bacale i dete i razorile socijalne institucije koje bi im bile od dragocene pomoći za održanje socijalne ravnoteže.

U osam od jedanaest novih država EU nivo "sindikalne gustine" je ispod proseka EU. Na sredini tabele su Slovenija sa 26 odsto zaposlenih učlanjenih u sindikate, Rumunija sa 33 i Hrvatska sa 35 odsto (u sindikatima je 2010. bilo 68 odsto zaposlenih u javnom sektoru, a samo 17 odsto u privatnom sektoru).

Krah sindikata desio se i Poljskoj čijih je 12 odsto zaposlenih učlanjeno u sindikate. Solidarnošć, nekada kultni poljski sindikat, trasformisao se u desnu partiju, a jedna frakcija je ostala uz socijalne demokrate. Ni jedna ni druga nisu ublažile efekte tranzicijske "šok terapije".

U novopridošlim članicama EU u centralnoj i istočnoj Evropi istraživači beleže neprijateljsku klimu prema sindikatima, u magli tzv. tranzicije i industrijskog restrukturiranja. Sredinom dvehiljaditih, u Mađarskoj su reformisani sindikati bili isključeni iz diskusije o velikoj liberalizacijskoj reformi, uprkos njihovom formalnom savezu sa tamošnjom socijalističkom partijom. Slovenački primer je možda suprotan. Sindikati u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici utiču na značajne kontingente birača, pa i na kreiranja politike kroz sporazume i socijalne paktove.

Slabljenje sindikata u novopridošlim zemljama EU olakšavala je poslušnička kolaboracija slabih vlada novih članica EU sa Trojkom (MMF, ECB, SB). U zemljama Centralne i Istočne Evrope u nastojanju da se smanje budžetski deficiti 2007. i 2009, značajno pada nivo plata: za preko 15 odsto u Letoniji i od pet do deset odsto u Estoniji, Mađarskoj i Litvaniji. Rumunija i Češka usvojile su drastične mere štednje u javnom sektoru i smanjenje plata.

Kada u periferne zemlje, u koje spada i Srbija, prodru strane kompanije, ne dešava se da s njima dođu i sindikalna solidarnost i standardi zaštite, koji, donekle oglodani, ipak postoje u njihovim matičnim zemljama, gde se socijalne tekovine ipak čuvaju. Vesti o borbama za ta prava su u perifernim zemljama ili "državna tajna" ili se u medijima o tome izveštava uz neobičnu imitaciju zluradosti globalnih mreža na račun "zaraze" s juga. (Portugal, Italija, Grčka i Španija se u gotovo svim zapadnim medijima smeštaju u uvredljivu skraćenicu PIGS.)

Razvijenije evropske zemlje i u krizi uglavnom održavaju tradiciju socijalnog dijaloga ili socijalnog partnerstva na makro nivou. U Austriji, Holandiju i Belgiji, a naročito nordijskim zemljama, to su važne i formalno definisane institucije (iako je taj model u Švedskoj napukao). U Španiji nakon obnove demokratije važan je bio socijalni ugovor. U Nemačkoj je odavno prihvaćeno da promene socijalne i radne politike treba da se zasnivaju na konsenzusu među socijalnim partnerima.

TRULI KOMPROMISI: Mada socijalnom dijalogu nije pogodovala oštra klima posle finansijskih i ekonomskih kriza u Evropi 2008, u mnogim državama rasplamsavanje konflikta predupređivano je tripartitnim pregovorima države, poslodavaca i sindikata. Oni su često rezultirali žrtvovanjem pojedinih slabijih grupa za račun očuvanja interesa "radničkog jezgra". U Nemačkoj su tako mere štednje u mnogim preduzećima (često uz prećutno odobravanje sindikata) išle na račun privremenih radnika, a isto se desilo u Austriji i u zemljama tzv. Višegradske grupe, povezanim sa nemačkom privredom.

U Danskoj, koja je takođe pogođena krizom, sklapani su brojni kompromisni sporazumi o "podeli tereta", holand­ska vlada kratkoročno je subvencionisala firme koje su imale teškoće, dok je u Belgiji obezbeđen "paket" sredstva za tzv. tehničku nezaposlenosti i privremena otpuštanja. U Italiji je dugo uspostavljan sistem koji bi trebalo da ublaži posledice gubitka posla.

To su pokušavale i zemlje u tranziciji: u Slovačkoj je vlada uspostavila posebno pregovaračko telo, a u Sloveniji se o merama štednje u javnom sektoru raspravljalo sa socijalnim partnerima u okviru Ekonomskog i socijalnog saveta. U Poljskoj i Bugarskoj sindikati i udruženja poslodavaca pokrenuli su bipartitne razgovore i predstavili zajedničku listu političkih predloga.

Takvi pregovori nisu uvek završavali kompromisom: u Estoniji, na primer, broj kolektivnih ugovora je pao skoro za polovinu. U Sloveniji je bilo pet puta više slučajeva prekršaja kolektivnog ugovora nego ranije. Nekoliko slučajeva govori o tome da tripartitni bafer nije bio dovoljan da pacifikuje dublji socijalni konflikt, pa je kriza izazvala različite konflikte koji su na momente podsećali i na sindikalne borbe sedamdesetih, ili su bili potpuno nekontrolisani u velikim gradovima u kojima postoje oaze pre svega imigrantskog siromaštva, kao onda kada su gorela pariska predgrađa.

U Irskoj, vladin krizni paket je rezultirao slomom, naročito zbog smanjenja penzija i plata u javnom sektoru, pa su krajem 2009. usledile najveće masovna demonstracije u Irskoj u poslednjih 30 godina, da bi posle izbora u februaru 2011. nova vlada delimično poboljšala klimu vraćanjem minimalnih plata na prethodni nivo.

U Francuskoj je 2006. na značajan otpor naišao pokušaj uvođenja novog oblika "društvenog ugovora" koji je trebalo da omogući da radnike mlađe od 26 godina tokom prve dve godine zaposlenosti otpuštaju bez opravdanja. Usledili su masovni studentski protesti, kojima su se priključili značajniji sindikati, pa je nakon masovnih demonstracija i lokalnih i nacionalnih štrajkova vlada povukla zakon.

Takođe u Francuskoj je u 2009. godini zabeležen veći broj dramatičnih epizoda, uključujući i onu kada su radnici uzeli kao taoce svoje više menadžere. Zapažen je bio britanski protest u Linkolnširu protiv gubitka posla koji je počeo u Rafineriji nafte francuske multinacionalne kompanije Total, koja je pokušala da izvrda britanski kolektivni ugovor za energetski sektor tako što je pokušala da preko jedne italijanske firme angažuje samo strane radnike.

MALA NOĆNA ALTERNATIVA: Na marginama francuskih sindikalnih borbi pojavio se i pokret Nuit debout (bez adekvatnog prevoda nazovimo ih "Noćobdije", pošto bi, kako sada stvari stoje, naziv "Noćni ustanak" bio preteran). Pripadnici tog pokreta, koji nema vođu, od marta 2016. održavaju noćne sedeljke i raspravljaju o svojoj viziji vlastite budućnosti na javnim mestima u Parizu (pariski Trg republike, trg ispred pozorišta Odeon i ispred Jelisejske palate), ali i u drugim gradovima uključujući Lion, Tuluz, Monpelje, Nant, Grenobl (gde su održali piknik u hipermarketu). U Parizu, Tuluzu i Dižonu su se malo i tukli s policijom. Taj pokret podseća na delovanje u SAD, ali i u drugim zemljama, pokreta Occupy pre dve godine, a za sada se čini da je u začetku, da još nema energiju, na primer, španskog Podemosa, ili italijanskog pokreta Battaglia urbana.

To je glas generacije kojoj leve vlade nameću desnu politiku, čija je budućnost odložena za kasnije, kojoj se nameće mentalni sklop žrtvenog jareta, koja je u velikom procentu nezaposlena, generacije koju su "dobre ideje" starijih dovele do današnjeg stanja.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---