Autor

1.6.2016. >

Tesla, opet!

miloš vasić

Dobro, možda sam – a jesam – čovek strašno sumnjičav prema namerama svih crkava, a pogotovo ove Srpske pravoslavne (mada ni ostale ne isključujem; naprotiv!) da sve što im zapadne za grabežljivo oko odmah pokušaju da klepe – pa šta košta da košta. Malo im je vladičanskih dvora, onako skupih, odvratnih i kičastih; malo im je debelih džipova i crnih audija (kaže patrijarh da treba naglasiti razliku između običnih hrišćana i crkvenih knezova; razumem i to); malo im je poreskih oslobođenja i ostalih fiskalnih blagoslova. Ne: oni bi hteli da ukradu i ono što im nikako ne pripada – Nikolu Teslu (kao da im je ostalo što su ukrali bilo kako pripadalo, po bilo kom osnovu, ali su ukrali – nekažnjeno).

Evo, po drugi put, koliko se sećam, Srpska pravoslavna crkva pokušava da se dokopa pepela i praha Nikole Tesle, svim njegovim poslednjim voljama i nastojanjima naslednika uprkos. Argumentacija je – kao prošli put – jevtina i tanka: da mu je tata bio sveštenik u Smiljanu, Lika. Tesla se na tu okolnost nikada nije pozvao, niti ju je osporio: popovsko dete – pa šta? Iz okolnosti da je nekome tata bio pop teško se dade izvući zaključak da mora biti sahranjen baš ispred vračarske crkvetine Sv. Save. Pepeo Nikole Tesle počivao je od 1957. i – nadamo se – počivaće u Muzeju Nikole Tesle u Krunskoj ulici u Beogradu, po volji njegovih zakonskih naslednika – a ne verujemo da bi se on protivio. Nikola Tesla, naime, jako se čuvao od religijskih izjašnjavanja, što nije čudno – za ono vreme.

Kada su prošli put popovi i Vučićeva vlast pokušali da Teslin pepeo prenesu iz Muzeja, došlo je do relativno ozbiljnih protesta „dela građana", kako se to danas kaže. Ovde nije bitno to koliko je građana osetilo potrebu da se javno usprotivi toj varvarskoj i bezobraznoj ideji; broj ne igra ulogu; ulogu igra građanska hrabrost. Naime, sama ideja da se Teslin prah na silu Boga premesti sa svog prirodnog mesta na njihovo veštačko mesto skrnava je i bezobrazna na sasvim radikalski način: oni misle da mogu sve što im padne na pamet. E, pa ne mogu. Dobro sad: mogu oni sve, pljunemo im pod prozor ionako. Mogu, ali će ih to koštati – pre ili kasnije, polako.

Ima u toj smrdljivoj priči nešto drugo i važnije: to je ona njihova alavost da prožderu sve što im je na vidiku, i to odmah. Oni to – jadni – moraju, jer ne znaju drugačije: šta sada klepe – to im je. Ako se malo vratimo na Tesline spise i izjave, teško bi se našlo nešto što bi Sveta Matera Crkva u Srba priznala za bogougodno i blagostivo. Tesla se lično držao podalje od svake religije – pa i one svoga gospodina tate – i nije se u te stvari petljao; imao je, naime, pametnija posla. Razumemo ga.

Nema, dakle, nikakve osnove za ideju da se Teslin prah sada odjednom prebacuje pred Svetosavski hram. Reč je pokušaju podvale naših mrakobjesnih popeskara, koji bi da maznu još i Teslu, kao da im ostalog nije dosta. Nekažnjeno su na brzaka napravili svece od Nikolaja i Justina; nekažnjeno su sačuvali Pahomija, Vasilija, Artemija i još neke u krilu Crkve. Eno ih u debelim džipovima i audijima, u dvorima i luksuzu. Pa ima li granice njihovoj pohlepi i slavohleplju?

S druge strane, ova vučićevska i nikolićevska država udvara im se, pruža dlakava ušesa njihovim sablažnjivim šaputanjima, pušta umirujuće i obećavajuće zvuke i šapuće opštinskim vlastima da imaju razumevanja: ipak je to naša Crkva i u tom pravcu. Niti je Vučiću stalo do Nikole Tesle, niti je je do njega stalo Crkvi u Srba. Nije bitan Nikola Tesla: bitna je procena koliko će uzurpacija njegovog imena doneti doneti popularnosti Vučića i Crkve. Ukradimo još i Teslu –ostalo smo ionako već ukrali, a ako nismo, uskoro ćemo. To je ono što bi trebalo da nas zabrine: oni hoće sve, baš sve, i to odmah, ako može; kasnije možda bude kasno. Sad ili nikad. Kad jednom ukrademo i Teslu, dalje ćemo lako: natrag više ne može.

Zato im to ne treba i ne sme biti dopušteno.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA