---

Premijer u ostavci Dejvid Kameron ispao je magarac. Za sada se i iz Brisela čuje samo njakanje

Premijer u ostavci Velike Britanije Dejvid Kameron ispao je jedan od najvećih magaraca u istoriji. Ne bi li smirio desno krilo svojih torijevaca, koje je dovodilo u sumnju članstvo VB u Evropskoj uniji, obećao im je i na kraju raspisao referendum o izlasku. Britanci su prošlog četvrtka većinski glasali za „nezavisnost". Kameron je zaludno predvodio bitku za ostanak u EU, čovek koji je izgradio političku karijeru na kritici Unije i isticanju njenih mana, naprosto nije bio dovoljno uverljiv i izgubio je.

Sa druge strane, jedan drugi torijevac, koga poslednjih godina evropske peripetije ni malo nisu zanimale, nanjušio je šansu da se obračuna sa starim rivalom iz studentskih dana Kameronom, dođe na čelo torijevaca i britanske vlade – harizmatični Boris Džonson, bivši gradonačelnik Londona, preko noći je postao perjanica pobornika breksita. Džonson je, čini se, jednako malo ubeđen u valjanost izlaska VB iz EU, kao što se činilo da je Kameron tek pro forma ubeđen u opravdanost ostanka VB u EU, samo što se Džonson ispostavio kao daleko veštiji populista. Obojica pragmatično odmeravala kako da prigrabe što veću vlast.

Tako je jedan unutarpartijski sukob dvojice pripadnika britanske elite koji su pohađali elitne škole, njihovo lično rivalstvo, dovelo do raspada Evropske unije u današnjoj formi i najavom novog referenduma za izlazak Škotske iz VB, jer Škoti većinski žele da ostanu u EU, i ponovnim otvaranjem irskog pitanja otvorio širom vrata za konačni raspada Ujedinjenog kraljevstva. Kameron, koji je povlačenje sa premijerske funkcije najavio za oktobar, za sobom ostavlja duboko podeljeno i ostrašćeno društvo. Kao što to rekoh, ispao je magarac.

Još više, međutim, od britanske pokazne vežbe kako se izlazi iz EU, zabrinjava njakanje i prenemaganje koje se ovih dana čuje u Briselu, Berlinu i Parizu.

Iako su sva istraživanja javnog mnjenja, pa i kladionice, predviđala da će ishod britanskog referenduma biti tesan, svi su sada zaprepašćeni, iznenađeni, prestravljeni, zatečeni. Kad kažem svi, ne mislim naravno na raznorazne desničarske i levičarske, secesionističke, antiglobalističke, antibriselske, nacionalističke i tako dalje partije i pokrete. I njihovi lideri su iznenađeni, samo što trljaju ruke i plaču od sreće.

Sve se sada jedna krizna sednica smenjuje za drugom, dok berze padaju, a u Britaniji se panično skupljaju milioni glasova za nekakav kontra-referendum od koga nema ništa. Zašto tih kriznih sednica nije bilo i nisu prestajale od trenutka kada je Kameron raspisao referendum? Briselska tehnokratska aristokratija, vlade u Berlinu, Parizu i Rimu nemaju plan B. Niko pojma nema šta sada i kako. Čuju se sve neke otrcane fraze o konsolidaciji, zbijanju redova, stvaranju novih osnova za EU, po principu „šta nas nije ubilo, to nas je ojačalo"...

Finansijskom, ekonomskom i migrantskom krizom već načeta Evropska unija, podeljena na bogati sever i siromašniji jug, slabija je za Veliku Britaniju. Napravljen je opasan presedan. Ne treba ulepšavati ono što se dogodilo: izlaskom VB započeo je raspad EU. Pitanje je samo, da li može da se zaustavi.

I kao što ne treba frazama ublažavati ono što se događa, tako treba jasno reći: to je tragična vest. Evropska unija, ujedinjenje Evrope, je dobar, vizionarski projekat, samo što su se negde usput u Kafkinom zamku izgubile vizije i vizionari.

Postoje sada dve mogućnosti. Jedna, za koju se zalažu predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc i još neki nemački političari, da proces istupanja Britanije treba po svaku cenu ubrzati, da Britaniji ne treba pouštati, da oštrim merama treba pokazati kako će da strada svako kome na pamet padne da napusti EU. To bi, međutim, značilo da se stvara EU čije jedinstvo počiva na strahu, što bi srednjeročno bilo osuđeno na propast.

Druga, i verovatnija, nakon što se stišaju strasti, je da se Britaniji omogući da što lakše i bezbolnije napusti Uniju, i što se tiče finansijskih i privrednih aranžmana i statusa miliona Britanaca koji žive i rade na kontinentu i miliona građana EU koji žive i rade u VB. Ne zbog nekakvog čovekoljublja, nego što će svi gledati da izgube što manje novca.

Ujedinjena Evropa ne sme da počiva na strahu, već na ubeđenju u ispravnost te ideje. Ako dođe do daljnjeg osipanje Evropske unije, izlazak VB svakako neće biti uzrok tome – rezultat refernduma je posledica stanja unutar EU. Blagostanje u EU već dugo traje, ono se uzima zdravo za gotovo, kao bogom dana stvar. Istovremeno je došlo do masovnog otuđenja građanja od političkih establišmenata, da i ne spominjemo neprozirnu i bezličnu briselsku mašineriju.

Strukture EU valajle su u vremenima kada je sve bilo dobro. Onog trenutka kada se pre sedam, osam godina suočila sa prvom ozbiljnijom krizom, pokazale su sve sve slabosti sistema. U kriznim vremenima potrebna je idologija, hajde da kažemo ideja, vera u nešto, nekakav evropski identitet, nešto što bi moglo da se suprotstavi destruktivnom populizmu. Tu je evropska elita potpuno zatajila, polazilo se od toga da će zdrav razum uvek da prevlada, da realne računice mogu da se suprotstave iracionalnom populizmu.

Kao da niko ni jednu istorijsku knjigu nije pročitao. Zato sada umesto uverljivih, spremnih ideja kako da se izađe iz krize krnjenja EU, nakon finansijske, privredne i migrantske krize koje i dalje traju, u Briselu čujemo njakanje, dok u Moskvi i Ankari likuju.

Nadu ulivaju desetine miliona mladih Evropejaca koji su preneraženi i besni zbog ishoda referenduma u VB. Pitanje je samo da li su internet generacije, generacije koje žive na društvenim mrežama, spremne za političku borbu u stvarnom svetu.

Isto važi i za Srbiju.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---