Autor

30.6.2016. >

Gaženje i cipelarenje

dejan anastasijević

Vučić je do juče pozivao Bošnjacima da uđu u srpske cipele a sada ih optužuje da gaze Srbiju

Izgleda da ne postoji tako užasan događaj od koga političari sa obe strane Drine nisu u stanju da naprave farsu. Prošle godine je komemoracija žrtvama genocida u Srebrenici protekla u senci napada organizovane rulje na premijera Aleksandra Vučića u Potočarima, a sada imamo novo dizanje tenzija na liniji Beograd-Sarajevo uz pretnju prekidanjem diplomatskih odnosa.

Sve je počelo izjavom načelnika opštine Srebrenica Ćamila Durakovića da predstanici srpske države ove godine nisu dobrodošli na komemoraciju u Potočarima zbog toga što zvanična Srbija nikada nije priznala da se tamo u julu 1995. dogodio genocid. „Nije nam potrebna politička parada, niti da nečije pojavljivanje zaseni događaj", rekao je Duraković, očigledno aludirajući na Vučića. Iako je bivši i budući premijer isprva reagovao odmereno, rekavši da organizatori komemoracije imaju pravo da odlučuju koga će pozvati, iz provladinih tabloida odmah je krenulo besno podsećanje da je Srbija prošle godine uplatila pet miliona evra pomoći opštini Srebrenica uz naslove „Durakoviću sram te bilo!" On je pak uzvratio da ta pomoć „nije pretplata za ulazak u Memorijalni centar".

Loptu je pokušao da spusti predsedavajući Predsedništva BiH Bakir Izetbegović, koji je se na sarajevskoj televiziji ogradio od Durakovića izjavom da on tako nešto nikad ne bi rekao i da su Vučić i Tomislav Nikolić uvek dobrodošli u Sarajevu, ali da ne može da se meša u rad organizacionog odbora. Ovo je iz nekog razloga razbesnelo tehničkog šefa diplomatije Srbije Ivicu Dačića, koji je izjavio da je Duraković napao Vučića u dogovoru sa Izetbegovićem i opet podsetio na onih nesrećnih pet miliona evra.

S boka su se uključili potpredsednik Srpske napredne stranke Marko Đurić i bivši ministar odbrane Bratislav Gašić, zahtevom da Vučić momementalno obustavi svaku komunikaciju sa Durakovićem i Izetbegovićem. „Mi ne možemo da ćutke stojimo i gledamo kako Sarajevo gazi i ponižava ne samo interese Srbije, nego i čitavog srpskog naroda. Naravno da to umišljajno radi zvanično Sarajevo i da iza toga ne stoji niko drugi do Bakir Izetbegović i njegovo okruženje, za koje je Vučićeva pružena ruka prilika da u nju pljunu", rekao je Đurić. Gašić je dodao da „Srbija nikad neće biti prćija u kojoj će Sarajevo i Ankara moći da sprovode svoje ideje, kako su u nekom prethodnom periodu činili" (kada?).

Očigledno u strahu da će ostati na margini, tehnički ministar za rad i svašta nešto Aleksandar Vulin zatražio je da Vučić, umesto da prekine komunikaciju, oštro odgovori Izetbegoviću i Durakoviću. „Čak i kada je u Srebrenici pokušano njegovo ubistvo, Vučić je učinio sve da se odnosi Srbije i BiH ničim ne poremete. Kao što pod kamenicama nije savio glavu, Vučić ne treba da ćuti ni kada Ćamil Duraković vređa njega i Srbiju. Vreme je da mu se odgovori", kazao je on.

I gle čuda, bivši i budući premijer se brzo odazvao i odgovorio. „Nećemo da pravimo probleme i prihvatamo da smo višak u Srebrenici, ali nikome nećemo dozvoliti da gazi Srbiju", rekao je on. Za slučaj da nekome nije bilo jasno na koga je mislio, tabloid kome je dao tu izjavu je na naslovnu stranu uz sliku Vučića sa uzdignutim prstom stavio krupan naslov: „Neće Ćamil i Bakir Srbiju gaziti!".

E sad, nije nemoguće da Izetbegović u celoj ovoj priči nije bio sasvim iskren kada se ogradio od Durakovića i da je možda isturio gradonačelnika Srebrenice kao čarkara, da bi se potom predstavio kao mirotvorac. Ovaj recept je itekako poznat građanima Srbije, jer se njime često služi - upravo Aleksandar Vučić. Niko u ovoj zemlji nije toliko naivan da pomisli da bi Gašić i Djurić, a kamoli Vulin, smeli da samoinicijativno postavljaju ultimatume svom obožavanom vođi i kroje mu spoljnu politiku. Koliko god Duraković bio bahat i neodmeren, džarnuo je u živac odbijanjem da dozvoli Vučiću da ponovo bude glavna zvezda na komemoraciji i izazvao žestok odgovor.

Zanimljivo je i kako premijer uvek nalazi načina da se saplete o sopstvene metafore. Ne tako davno je, bukvalnim prevodom engleskog idioma, pozivao Srbe i Bošnjake da jedni drugima „uđu u cipele" (pravilno bi bilo „da se stave u kožu"). Sada kaže da su bošnjački lideri uvek dobrodošli u Srbiju, ali da neće dozvoliti da po njoj gaze. Kako da uđu, a da ne gaze? Od njih se izgleda očekuje da lebde iznad tla kao anđeli gospodnji.

Ako je neko izgažen u ovoj ružnoj i tužnoj priči, to je onih 8 000 bošnjačkih dečaka, muškaraca i staraca koje je vojska Ratka Mladića pobila pre dvadeset jednu godinu i koji su po ko zna koji put predmet manipulacije i moneta za potkusurivanje. Očekivati da im se ukaže makar mrvica iskrenog poštovanja je očigledno sasvim nerealno.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA