---

Populističke stranke, a SNS to jeste, s jakim vođom, a Vučić to jeste, zaziru od institucionalne organizovanosti i odlikuju se bahatošću koja vremenom nagriza bilo koje političke ideale, ako su ih ikad imali, i zamenjuje ih voljom za moć i gramzivošću

Mandatar i vlada:
A šta će to njemu?

Do pre neki dan, svako malo, neko bi me pitao ko će biti ministri u vladi Aleksandra Vučića. Odgovarao sam iskreno da pojma nemam, a otkud bih i znao kad ni mandatar to još ne zna. Onda su ta pitanja prestala i samo još zaludni geopolitičari prebrojavaju potencijalne američke i ruske kadrove i vračaju ko će koga tu da nadjača u igri moći.

Mislim da Vučiću vlada, kakva-takva, ne treba koliko ni buve u gaćama. On je "čovek orkestar". I, gle čuda, dobro se snalazi u tome. Svira u diple podjednako dobro kao što u taktu lupa činelama privezanim oko nožnih zglobova, harmoniku nateže između kolena i zna sve druge cirkuske veštine. Scena je njegova.

Onaj famozni rukom pisani ekspoze narasta iz dana u dan. Sad su pedantni hroničari svih Vučićevih kandidatura za Ginisovu knjigu rekorda (od nepišanja do nespavanja) dogurali do 200 i kusur strana, jedno pet sati čitanja, a dok ovaj broj "Vremena" stigne pred publiku to može i da bude premašeno.

Na jednoj od promocija "Napredne knjige" (autora Dragoljuba Žarkovića, u izdanju "Vremena", april 2016) Teofil Pančić je otkrio jednu vrstu dramaturgije u opisu godina uspona Aleksandra Vučića, dramaturgije koje ni autor knjige nije bio svestan. Po Teofilu, parafraziram, 2012. na velikoj sceni srpskog političkog teatra Vučić se javljao, provirivao iz trećeg reda ansambla; već naredne godine probio se u prvi red, u 2014. bio je sam u tom prvom redu, dok su ostali statirali na sceni, da bi prošle, 2015. godine samo povremeno ulazili na pozornicu, da dodaju tacnu s vodom, obrišu prašinu s puške okačene na zidu ili da monološki koncept političke predstave ožive trpnjom povika – ćuti ti tamo.

U ovoj godini predstava je dovedena do savršenstva i postoji samo jedna sila koja se pojavljuje svako malo i rešava stvar – mandatar Aleksandar Vučić. Frlja se statističkim podacima koji, za znalce, pre otkrivaju dubinu krize, ali Vučić se njima i ne obraća; fokus grupa koja njega zanima jeste ona koja veruje da će ako kiša padne 25. jula, Srbija da nadmaši Nemačku, a o boraniji u regionu i da ne govorim.

Od Torina do Pariza:
Šta smo dobili, a šta smo dali

Ti kojima se on obraća zbilja veruju da su nam "Rusi dali dva helikoptera" i ljute se kad im spomenete da su Hrvati kupili šest komada od istog kupca po znatno nižoj ceni.

Nekako su ubeđeni da su Kinezi spasioci Smedereva i ostatka Srbije, a propitivanje o poslovima prethodnog spasioca i dugovima koje nam je ugledni međunarodni mena-džment ostavio (vidi tekst o tome na narednim stranicama ovog broja "Vremena") vide kao poturanje klipova u točkove lokomotive koja nas vodi u bolju budućnost, znači Miškovićevu ujdurmu, kako se mandatar obrecnuo povodom pitanja novinara "Vremena" o poslovanju Kamaraša i kompanije o čemu se sad vodi značajna polemika s Ministarstvom privrede, a u polemici se zaraćene strane ubijaju da dokažu ko je veći lopov i neznalica.

Vučić je skočio i do Torina i domaći dupeuvlakački mediji stvorili su sliku o tome da je on tim izletom spasao Kragujevac i ostatak Srbije, mada ovi iz "Fijata" nisu povukli odluku da ugase treću smenu i jasno je da on tamo ništa nije dobio, dok je nejasno šta je sve dao s obzirom na to da ističe ugovor po kome smo iz budžeta dotirali svako radno mesto u fabrici i nije nemoguće da se taj ugovor produžava. Opet o našem trošku.

Maločas pomenuti mediji izveštavaju o velikoj pobedi srpske diplomatije u Parizu. Da ne bi Vučića, ostali bi bez poglavlja 23 i 24 i malo kog je briga što u Srbiji sve što ta poglavlja obuhvataju ne liči ni na šta – od pravosuđa do medijskih sloboda. Ovde se o tome vodi slab ili bolje je reći nikakav politički dijalog. Otezanje evropske birokratije da ta poglavlja otvori ne bi smelo da bude alibi za bilo koji oblik nečinjenja kad ono ide na štetu društva. Sad kad su poglavlja najverovatnije otvorena, javiće se oni koji će proklinjati dan otvaranja poglavlja čim shvate da to nije neki "čarobni štapić" kojim se sve rešava.

Jedini izabrani iluzionista svaki čas vadi golubove iz rukava i zečeve iz šešira, testeriše sanduk sa živom ženom unutra, razdvaja trup od glave i na srećnom kraju ih spaja i tako zemaljski dani teku od konferencije za novinare do naredne konferencije na kojoj se prikazuju drugi trikovi, a Srbija tapka u mestu.

U takvom modelu upravljanja zbilja je besmisleno pitanje – a ko će biti u vladi. Sigurno je da će biti formirana u zakonskom roku bez obzira na to što Vučić ima ozbiljne probleme s kadrovima. Ozbiljni ljudi se izgovaraju na različite načine, ali u suštini svi izgovori se svode na potrebu da odu tetki po lek.

Populističke stranke, a SNS to jeste, s jakim vođom, a Vučića to jeste, zaziru od institucionalne organizovanosti i odlikuju su bahatošću koja vremenom nagriza bilo koje političke ideale, ako su ih ikad imali, i zamenjuje ih voljom za moć i gramzivošću.

Meni se čini da su Vučić i njegovi došli do te faze, Vučić zanima moć, a ostale ovo drugo, mada se ciljevi ne isključuju uzajamno, i čini mi se da će na tom tragu da počne prirodna regresija onog što se s punim pravom može nazvati "Vučićevim režimom."

Tu leži i istorijska odgovornost Aleksandra Vučića. Možda to izgleda apsurdno, ali on bi morao da obezbedi mirnu predaju vlasti nekim političkim snagama koje će jačati na osnovu njegovog slabljenja. To, uostalom, razlikuje državnike od političara. Ali, mala mi je nada da će to tako da bude. Koalicioni savezi koji će da se naprave i prilikom formiranja Vlade Srbije otkriće nam obostrani račundžijski karakter eventualnih partnera i politiku kao umetnost – šićara. Odnosno, kako s malo ulaganja izvući što veći lični profit.

Ostavka Ljiljane Smajlović:
Dokaz za tezu

Potcenjivanje institucionalnih rešenja kao epicentra mogućih političkih i društvenih konflikata vidi se i u slučaju ostavke Ljiljane Smajlović na mesto glavne i odgovorne urednice dnevnog lista "Politika." Za upućene ovo nije bilo iznenađenje. Ljiljana je dovoljno iskusna i pametna da predupredi još jedno smenjivanje s te funkcije.

U tekstu ostavke piše: "Molim direktorke da o mojoj ostavci obaveste vlasnike lista, kao i Skupštinu Politike koja me je imenovala (nisam sigurna da li taj organ funkcioniše, ni ko mu je na čelu).

Moja ostavka je protest protiv menadžmenta koji sprečava glavnu urednicu u samostalnom rukovođenju redakcijom. Pretpostavljam da direkcija ne bi zauzela neprijateljski kurs prema listu i glavnoj urednici, da u tome nema podr- šku vlasnika."

Iole upućeni u stanje u kući Politika lako će uočiti cinizam u ovom delu teksta ostavke. Naime, tamo se niti zna ko je vlasnik, niti da li postoji Skupština koja bi trebalo da upravlja privrednim društvom.

Politika je dugo izdržavala u statusu "gajene nejasnoće" s dve direktorke, kao reprezentima različitih vlasničkih struktura. I Vučić je nedavno izjavio da je to neki galimatijas u koji neće da se meša, mada mu sada niko ne veruje da je baš tako.

Politika se uporno branila od pokušaja takozvanog neprijateljskog preuzimanja i upadljivo se bavila tuđim vlasničkim strukturama (i parama) a da nikad nije uspela da otkrije u čijem su najmu kao redakcija. Preterivali su u glorifikovanju svog značaja, neki put i preko granice dobrog ukusa, ali sve to nije uklonilo nepogodu.

Kolegijum lista i redakcija podržali su Smajlovićku, a evo i ja ću, ako joj to nešto znači. Do trenutka nastanka ovog teksta jedino se menadžment, odnosno vlasnici nisu oglasili. Nije nemoguće da i dve direktorke ne znaju u čijem su vlasništvu. Pa kad im jave...

Onaj ko tvrdi, uključujući tu i glavnu urednicu u ostavci, da je Politika slika srpskog društva dobio je jak dokaz za tu tezu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---