Autor

20.7.2016. >

Muzej istine

miloš vasić

Ne treba se podsmevati ideji Gradskog odbora Srpske napredne stranke da napravi Muzej ne-cenzure ili tako nečega, što nas podseća na jednu sličnu manifestaciju pre par godina, ali pustimo to sada. Ne treba iz bar dva razloga: kao prvo, On to ne voli. Drugi razlog je mnogo važniji: izložiti barem dve i po hiljade „eksponata" iz kojih se vidi da u Srbiji cenzure nema, nije mali poduhvat. Naime, mnogo je lakše pokazati da nečega IMA, nego da nečega NEMA. Pun je svet onoga čega NEMA, kako da vam kažem... Ako nečega IMA, to se onda pokazuje, jer ga ima.

U ovom slučaju pristup je pogrešan: prikaz dve i po hiljade eksponata koji dokazuju da nečega NEMA ne vredi ništa, jer se može takvih eksponata izlagati do mile volje, do dva i po miliona i više, pa ništa. Pravi naslov te izložbe trebalo bi da bude: „Ajde nam pokažite IMA li cenzure!". Ali, trust pilećih mozgova, poznat od ranije iz izvesnih instituta za ovo i za ono, doneo je – po običaju – najpogrešniju od svih odluka.

Da se razumemo odmah: nije to njima palo na to malo pameti tek tako; postoje presedani. Franjo Tuđman i Slobodan Milošević koričili su i čuvali komplete novina u kojima su se s njima sprdali razni nenarodni elementi: Viktor Ivančić i ostatak Ferala, Koraksić i još mi neki, isti takvi kao i on. Onda su te komplete pokazivali Holbruku i njegovoj ženi, Kati Marton (tada je bila predsednica Komiteta za zaštitu novinara) i kukali da, eto, njih pljuju i sprdaju se s njima, a oni nikoga ne zabranjuju i cenzure nema – vidite li? Lako je bilo Slobi i Franji: oni ionako (Sloba nimalo, Franjo ipak malo) nisu marili šta se o njima piše. Ovi naši očito se nerviraju oko toga, „piljarski sitničavo" (kako reče pisac Vladimir Arsenijević juče na nekom radiju), pa osećaju potrebu ne da polemišu, jer ne mogu, nego da pokažu kako – eto – njih pljuju i grde na pravdi Boga, pa vi vidite sve to, ima li tu cenzure ili nema? Jer da ima, ne bi oni majci sve to objavljivali, je li tako?

Zaključak je jasan: ima da ste srećni što vas ne cenzurišemo, a mogli bismo; mogli bismo i da vas pohapsimo i pobijemo, šta nam možete, pljunete nam pod prozor. To kad neka vlast počne da se ponosi time što tvrdi da nema cenzure, pa pravi i izložbu o tome da kako cenzure nema, donekle zabrinjava – to jest trebalo bi da zabrine - njih, a ne nas.

Dakle, moj savet vam je sledeći: svi u Zmaj Jovinu broj 10, Galerija Progres, valjda, i nemoj da je neko izostao! Pregledajte tu izložbu pažljivo, nije dve i po hiljade eksponata tako mnogo, ne plašite se. Uostalom, nema elektronskih medija tamo, pa će vam biti lakše. Čitajte pažljivo, gledajte te strašne naslovne strane i razmislite nad krajnje jednostavnim pitanjem: šta je tu laž, a šta istina?

Taj muzej treba nazvati Muzej istine, a ne Muzej nedostatka cenzure. Da su ga nazvali Muzej laži – to bi bilo u redu, pristajemo odmah. Ali nisu. Ajde da mi prvo vidimo šta je od tih eksponata istina, a šta nije, pa da posle razgovaramo o nedostatku cenzure. Zato vas i preklinjem da odete tamo i pogledate čega ima.

A da predložim izložbu ili Muzej udvoričkog novinarstva, da ga ne nazovem drugačije – na pamet mi ne pada. Nema tog prostora u koji bi to stalo. A niko ne bi ni došao: sve već znamo. Moja skrušena i ponizna sugestija glasi: otkažite saradnju tome koji vas je nagovorio da ispadnete budale. Slutim ko je, znam ga dugačko. Ispali ste budale svojom greškom, ne njegovom: on je samo hteo pare...

Dakle: svi u Zmaj Jovinu 10 i gledajte pažljivo: možda pročitate nešto što vam je promaklo u međuvremenu, pa budete pametniji.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

POVEZANI ČLANCI

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA