DALJE JAČANJE ISLAMIZMA: Pristalice Tajipa Erdogana

Turska – Kriza posle neuspelog vojnog udara >

Puč kao dar božji

Osvetnički talas posle neuspelog puča jača poziciju predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, koji se ne osvrće na upozorenja Zapada da se okane brutalnog obračuna sa političkim neistomišljenicima koje netom naziva teroristima i da ne ugrožava funkcionisanje pravne države. Pitanje je da li pojačana represija seje seme novog puča

Na anadolijskoj strani Istanbula, na svadbi ćerke komandanta vazduhoplovnih borbenih jedinica generala Mehmeta Sanvera 15. jula bilo je prisutno mnogo visokih vazduhoplovnih oficira. Jedan nije bio tamo – bivši načelnik vazduhoplovstva Turske, general sa pet zvezdica Akin Ozturk, koji je, kako će dva dana pisati turske novine, već godinu dana bio pod sumnjom da "nešto sprema".

Pet helikoptera spustilo se u baštu. Vojnici su izašli iz letelice, zapucali u vazduh i iznenađenim svatovima rekli da izvršavaju naređenje, da je u pitanju vežba i da moraju da odvedu generala Sanvera, komandanta turskog vazduhoplovstva Abidina Unala i još nekoliko oficira. Tako piše turski list "Hurijet".

U isto vreme, kako će kasnije preneti Rojters, pučisti su preuzeli kontrolu nad fregatom Javuz, komandnim brodom turske mornarice u bazi Golčuki, i zarobili komandanta turske flote Vejsela Kezela, rekavši mu da mora brzo da se krene jer preti teroristički napad.

U Generalštabu u Ankari, kako će kasnije izveštavati turska agencija Anadolu, pučisti su zarobili načelnika turskog generalštaba Hulusija Akara. Navodno ga je njegov lični sekretar general Mehmed Dišli držao na nišanu da bi ga ubedio da potpiše proglas vojnog Saveta za mir u zemlji.

Jednog oficira, koji je, čuvši galamu, krenuo ka komandantovoj sobi, specijalci su oborili na zemlju i uzeli mu mobilni, a jedan drugi oficir je rekao: "Vodite i njega."

U proglasu tog saveta, koji je 15. jula uveče pročitan na turskoj državnoj televiziji, nad kojom su pučisti uspostavili kontrolu, saopšteno je da je vojska preuzela vlast da bi zaštitila demokratski poredak, da je u zemlji zaveden policijski čas i da je rukovodstvo Turske "zadržano".

Jedan od devet ministara koji su se dva sata posle početka tog neuspelog puča okupili u konferencijskoj sali u sedištu vlade u Ankari primetio je kroz "smeh obešenog" da ne treba obraćati pažnju na državnu televiziju koju on ni u normalno vreme ne gleda. To je tada zvučalo kao crni humor. Prema pisanju "Gardijana", jedan od ministara je rekao: "Oni će verovatno uspeti i mi ćemo verovatno noćas umreti. Umrećemo kao mučenici..." Poslao je telohranitelja da donese njegov lični pištolj.

Strah nije bio neosnovan: šta znači kad vojska zavodi red, Turci pamte po puču generala Kenana Evrena iz 1980. kada je uhapšeno 500.000 ljudi, streljano 50, a stotinu umrlo u zatvoru. Posle puča 1960. premijer Mendes je bio obešen, predsednik Bajar osuđen na doživotnu kaznu (posle je rehabilitovan).

Od osnivanja moderne Turske 1923. godine, turska vojska je četiri puta preuzimala vlast: 1960, 1971. i 1980, a 1997. izdiktirala kemalistički Memorandum koji je tadašnji premijer Nedžmetin Erbakan morao da potpiše.

TENKOVI NA BOSFORU: Ređale su se vesti koje su u prvi mah govorile da pučisti napreduju: globalne televizijske mreže su prikazivale vojna oklopna vozila koja blokiraju mostove preko Bosfora i aerodrom u Istanbulu. Avioni i helikopteri nadleću glavni grad Turske Ankaru i otvaraju vatru na sedište nacionalne obaveštajne službe. Parlament u Ankari je bombardovan.

Neke je neuspeli puč u Turskoj podsetio na pokušaj puča u Španiji 1981. kada su pobunjeni oficiri upali u parlament, a da nisu obezbedili podršku ostatka vojske, pa je kralj Huan Karlos u uniformi pozvao na poštovanje ustava, ali ovde ishod nije bio tako operetski.

Te noći širom Anadolije odvijali su se sukobi u turskoj vojsci, koja broji 596.000 vojnika i oficira, kao i među raznim oružanim formacijama, o čemu upečatljivo govori podatak da je za nepunih dvanaest sati gušenja puča poginulo 290 ljudi (od toga 100 pobunjenika i 41 policajac), a 1440 ih je ranjeno. Postojala je pretnja da se rasplamsa sukob unutar druge po veličini sile u NATO-u, čiji je Turska član od 1952. (Što se kopnenih snaga tiče, od turske vojske je brojnija samo američka.)

Konflikt se primakao osetljivim NATO instalacijama – jedno od kriznih žarišta bila je i avio-baza Indžirlik, čiji je komandant Bekir Ercan Van pritvoren zbog sumnje da je umešan u pokušaj vojnog udara. Ruski mediji tvrde da je Indžirlik jedna od šest baza u Evropi u kojima NATO drži strateško nuklearno oružje. To je baza u kojoj su locirane i snage Nemačke, Velike Britanije i SAD za vazdušne operacije protiv Islamske države.

Turska je zatvorila vazdušni prostor nad Indžirlikom, u bazi je, kao i u drugim bazama, isključena struja, da bi se, kako je objasnio Erdogan, otežala upotreba avijacije. "Hafington post" piše da su američke jedinice koristile rezervne energetske izvore električne energije, a da je američka vlada radila s turskom vladom na tome da obnovi aktivnosti protiv Islamske države iz te baze.

U puč su bili uključeni ljudi nekada formacijski uključeni u lanac komandovanja NATO-a (na primer, na Kosovu 1952. rođeni Adem Huduti, komandant Druge armije Kopnene vojske turskih oružanih snaga, koji je svojevremeno radio u komandi Južnog krila NATO-a i bio deo turskog kontingenta u Avganistanu 2002, general s najvišim činom među uhapšenima). Veoma neprijatno, rekli bi stari oficiri.

LOJALNI GENERAL UMUT DUNDAR: Kad je puč pokrenut, turski premijer Jildrim Binali nije bio u sedištu vlade, već u Istanbulu, a predsednik Turske Tajip Redžep Erdogan je sa suprugom, ćerkom, zetom i unučićima bio na petodnevnom odmoru u Marmarisu.

Da se nešto dešava, Erdogana je još u petak 15. juna oko devet uveče navodno obavestio general koji mu je ostao veran, komandant Prve armije Umut Dundar: "Predsednički kompleks pod opsadom. Nije sigurno. Ne idi u Ankaru, niti u Istanbul, za sada!"

Dundar je te noći i narednih dana funkcionisao kao operativni načelnik Generalštaba – usled sprečenosti načelnika Hulusija Akara, prema listu "Milijet", poremetio je planove pučista.

Erdogan se nešto kasnije, kad je situacija na terenu prelomljena, a neizvesnost u javnosti se primicala klimaksu, obratio naciji preko aplikacije FaceTime, a njegova izjava je preneta preko mreže CNN Turk, čija je novinarka držala svoj telefon u rukama tako da gledaoci vide Erdogana kako govori: "Izađite na ulice i dajte im odgovor…" Pučisti su uspostavili kontrolu nad državnom televizijom, ali nisu uspeli da onemoguće privatne TV kanale da emituju program. Nisu onemogućili ni aktiviste velike Erdoganove partije da se mobilišu.

Valjda su na osnovu tog telefonskog poziva pobunjenici locirali Erdogana, a pre toga su pokušavali da utvrde gde se on nalazi pozivajući njegove bliske saradnike. TV Al Džezira javila je u subotu 16. jula da je na hotel Jeziđi mares u Marmarisu, iz kog se predsednik Redžep Tajip Erdogan netom pre toga obratio javnosti, pucano iz helikoptera i da su bacane i bombe.

DRAMATIČNO SLETANJE U ISTANBUL: Izgleda da su u izvođenju Erdoganovih pristalica na ulice ulogu pored njegovog pametnog telefona odigrali i verski lideri, kada su se u Istanbulu čuli pozivi na molitvu usred noći, što se ne dešava u normalnim okolnostima. Najpre male, a potom sve veće grupe demonstranata viđene su na ulicama Istanbula. Uskoro će se ređati scene koje podsećaju na neuspeli moskovski puč iz 1991.

Sve više ljudi je bilo na ulicama, neki su uzvikivali: "Alahu akbar!" Sve značajnije partije osudile su puč.

Erdoganova propaganda, naravno, tvrdi kako su ljudi odbranili demokratiju, ali tok događaja nameće pitanje da li je puč skršen na ulicama ili negde drugde. Oko dva sata ujutru 16. jula na turskoj NTV pojavio se oficir obaveštajne službe Nuh Jilmaz i rekao da je puč "onemogućen", a da je načelnik turskog generalštaba oslobođen.

To je bilo dva sata pre nego što je Erdogan u četiri ujutru 16. jula sleteo na aerodrom "Ataturk" u Istanbulu, i poručio: "Ovo je dar od boga, očistićemo našu armiju, uništićemo ih..." On je u intervjuu za CNN to sletanje opisao klišeom holivudskih filmova. Kaže da je kontrolni toranj na aerodromu "Ataturk" bio još pod kontrolom pučista u vreme kada je avion kojim je leteo bio u vazduhu. Kad su videli da su svetla na aerodromskoj pisti ugašena, on i pilot razmatrali su mogućnost da avion sleti s upaljenim svetlima. Snage lojalne Erdoganu su u međuvremenu uspostavile kontrolu nad kontrolnim tornjem i avion je bio spreman da sleti, ali se u tom trenutku čulo nešto kao eksplozija. Dva F-16 su proletela vrlo blizu tla.

U medijima se o tom bliskom susretu ispredaju dve priče. Jedna, koju prenosi Rojters citirajući izjave zvaničnika, kaže da je avion kojim je Erdogan u noći neuspelog puča poleteo bio na nišanu dva lovca F-16, ali da se njihovi piloti ipak nisu odlučili da pucaju. Druga kaže da je pilot aviona u kome je bio Erdogan radio-vezom rekao pilotima F-16 da vozi avion s civilima, pa oni zato nisu ispalili rakete. Taj detalj može biti i rezultat dramaturške obrade.

RAZJARENI CIVILI I ZBUNJENI VOJNICI: Slike sa tog aerodroma prikazuju masu ljudi koja preti zbunjenim vojnicima u nekom kamionu koji pokušava da se izvuče kako bi policiji predali oružje, a i policajce koji brane vojnike od razbesnelih Erdoganovih pristalica. Na bosforskom mostu tokom noći došlo je do pucnjave kada se grupa demonstranta približila vojsci. Ujutru, kada je oko 60 vojnika poskidalo šlemove i zaštitne prsluke, predalo se podignutih ruku i očito pod prinudom polegalo na zemlju, neki od civila besno su ih bičevali.

Turska vojska popunjava se na osnovu vojne obaveze. Regrutacija obuhvata starosne grupe od 20 do 21 godine, period obaveznog služenja vojnog roka je od 6 do 15 meseci. Ta vrsta vojnika nerado puca na civile, sem u panici ili slepoj mržnji, što sada, na sreću, nije bio slučaj. Svi su potom videli kako zbunjene regrute kraj usamljenih tenkova u vrevi višemilionskog grada stiže talas osvetničkog besa koji se povećavao u masi koja je osetila da puč propada.

Fotografije desetine uhapšenih ljudi koji goli do pojasa kleče u nekoj velikoj štali u Ankari duboko savijenih glava, govori da je taj osvetnički talas zahvatio i vlast. Broj uhapšenih se povećavao iz minuta u minut: 754, pa 1563, potom je broj uhapšenih povećan na 2800, a u nedelju 17. jula u izveštajima se govorilo o čak 6000 uhapšenih, pa o 9000...

OPASNA IGRA: Na tom narastajućem besu Erdogan sada profitira, ali ta igra je opasna. Naš saradnik iz Istanbula govori o nezamislivo velikoj netrpeljivosti koja lako izbija na površinu u Turskoj, iznutra prilično podeljenoj zemlji upletenoj u više međusobno protivrečnih ratnih i političkih sukoba: sa Kurdima, u Siriji.

U prvim danima posle puča turski mediji su usmerili reflektor na Akina Ozturka, generala sa četiri zvezdice i bivšeg komandanta turske avijacije u policijskom pritvoru u Ankari. Jedna slika prikazuje kako on nosi zavoj preko jednog uha i ima modrice na jagodicama i vratu. Turski mediji prvo objavljuju da je on priznao krivicu, pa da je izjavljivao da je radio u dogovoru s načelnikom generalštaba, pa da nije priznao. U turskim medijima je označen kao glavni organizator puča, a i da je, navodno, čitavu prethodnu godinu trajala provera sumnji da može organizovati vojni udar. On je trebalo da bude penzionisan krajem avgusta, pa je navodno žurio.

Druge slike prikazuju 26 optuženih koji su navodno predvodili neuspeli puč, zbog čega je pritvoreno 104 generala. Neki imaju krvave noseve, neki modre podočnjake i arkade.

"GORI OD KURDA": Njihovu lošu sudbinu opisao je premijer Jildirim kada je izjavio da su pučisti gori od kurdske terorističke organizacije.

Govoreći na sahrani poginulih tokom neuspelog puča u nedelju 17. jula, dok je publika skandirala da želi smrtnu kaznu za pučiste, Erdogan je rekao da ne isključuje da se ta kazna ponovo uvede, a posle toga je ponavljao da se ne može ignorisati demokratski zahtev naroda. Poslednja smrtna kazna u Turskoj izvršena je 1984, a 2004. ta kazna je u okviru pregovora sa EU i ukinuta kada je Erdogan bio predsednik vlade.

Očito je da će oštra represija pratiti novu čistku u turskoj vojsci, koja je dugo sebe videla kao čuvara sekularnog sistema koji je ustanovio osnivač zemlje Mustafa Kemal Ataturk.

Posle čistke 2007, kada je obaveštajna služba otkrila postojanje navodne zavereničke grupe u vojsci, izgledalo je da je Erdogan uspostavio kontrolu nad vojskom koja ima budžet od dvadeset milijardi dolara.

Nakon toga, na talasu osvetničkog gneva izgledalo je da je Erdogan ojačao svoj uticaj i povećao volju za obračunom sa nekada bliskim okruženjem. Pre svega je nekadašnji saveznik Fetulah Gulen proglašen za "državnog neprijatelja broj jedan" i optuživan za organizaciju puča, to jest za terorizam. Uz to je turski ministar odbrane Fikri Isik poručio da se turska vojska ne može kontrolisati naredbama iz Pensilvanije (mesto boravka islamiste Fetulaha Gulena, koji živi u SAD od 1999).

FETULAH GULEN: Islamski propovednik Fetulah Gulen, bivši imam, osnivač je pokreta poznatog i kao Hizmet, čiji je uticaj od 1980-ih bio vidljiv u obrazovanju, u ustanovljavanju takozvanih kuća svetlosti, u bankarstvu, i medijima. Kažu da je u narednoj deceniji sticao uporište u bankarstvu biznisu, policiji, pravosuđu, vojnim i obaveštajnim strukturama.

Gulen je bio blizak Erdoganov saveznik, odnosno njegove Partije pravde i progresa koja je već četrnaest godina na vlasti. Gulenisti svakako na religiju gledaju mnogo sofisticiranije nego Erdogan u stihovima zbog kojih je svojevremeno osuđen: "Džamije su naše kasarne, a minareti topovi."

Počev od 2008. godine gulenisti su davali blagoslov Erdoganu da istiskuje sekulariste iz vojske, pa i da ih satanizuje i progoni.

Odnosi Erdogana i gulenista su nepopravljivo pogoršani kada je u decembru 2013. pokrenuta istraga protiv Erdogana i njegovih saradnika, zbog optužbi za korupciju u građevinskim projektima, švercovanje zlata i nedozvoljenu trgovinu s Iranom. Tada je privedeno nekoliko desetina ključnih Erdoganovih poslovnih i političkih saveznika. Neki Erdoganovu partiju vide kao kombinaciju verske organizacije i tajkunske korporacije. Erdogan je tu istragu opisivao kao pokušaj "puča" od strane gulenista u policiji i pravosuđu. Od tada je na stotine policajaca, tužilaca i sudija uhapšeno ili otpušteno.

PUČ U KORIST VLASTI: Posle neuspelog puča čistka u sudstvu i policiji je očito pojačana. Vrhovni savet sudija i tužilaca je 16. jula lišio dužnosti 2745 sudija pod sumnjom da su povezani sa Fetulahom Gulenom, osumnjičenim za organizaciju puča. Za 48 članova Državnog saveta i za 140 članova Vrhovnog apelacionog suda raspisane su poternice, piše turski dnevnik "Hurijet". Turske vlasti saopštile su da su otpustile 9000 policajaca širom zemlje pod sumnjom da su povezani sa neuspelim pokušajem puča, prenosi Rojters. Valjda zbog namere da se "postigne propagandna ravnoteža", iz istrage je ka turskim medijima iscurila informacija da su pučisti planirali da uhapse oko 25.000 ljudi.

U nekim analizama se govori o tome da su pučisti počeli svoju akciju ne završivši planiranje, najverovatnije zato što su otkrili da će tog vikenda, u subotu u četiri ujutru, početi hapšenje klike oficira i generala u vojsci povezanih sa gulenistima, te da su shvativši da vreme ističe očigledno odlučili da izvrše nešto što neki nazivaju puč kamikaza.

Neki poznavaoci tvrde da među uhapšenim oficirima ima gulenista, ali da ima i oficira drugih fela, i pitanje je koliko to mahanje gvozdenom metlom može produbiti sukobe u turskom društvu i u turskoj vojsci, čije je pukotine i unutrašnje kontroverze taj neuspeli puč osvetlio poput vatrometa.

Robert Fisk, dobar poznavalac Bliskog istoka, piše u "Indipendentu": "Turski puč je možda propao, ali istorija nas uči da u mesecima i godinama koje dolaze ne treba dugo čekati na sledeći..." Fisk konstatuje da je, sve u svemu, niz događaja koji su se desili u Turskoj prošlog vikenda daleko dramatičniji nego što se to možda na prvi pogled čini: od granice EU, preko Turske i Sirije i Iraka i velikih delova Sinajskog poluostrva, Egipta i Libije, da ne pominjemo Tunis, a posle masakra u Nici – u tom sumornom istorijskom okviru moramo da posmatramo neuspeli puč u Ankari.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---