Evropske integracije Srbije (1) >

Dugi marš kroz poglavlja

Sve što ste ikada poželeli da znate o procesu evropskih integracija Srbije, i ponešto što možda niste

Otvaranjem prvih pregovaračkih poglavlja u procesu proširenja u januaru ove godine, a zatim i "superpoglavlja" 23 i 24 u julu, Srbija je nepovratno krenula prema članstvu u Evropskoj uniji. Taj put, međutim, neće biti ni brz ni lak, jer najpre treba otvoriti i zatvoriti 35 poglavlja koja sadrže kriterijume za usklađivanje političkog, društvenog i ekonomskog sistema Srbije sa evropskim standardima, prema takozvanim Kopenhaškim kriterijumima. U narednih dvadeset brojeva, "Vreme" će u saradnji sa Ministarstvom za kulturu i informisanje Republike Srbije pokušati da čitaocima pojasni proces proširenja i njegovu kompleksnu dinamiku i terminologiju. Imaćete priliku da saznate više o ulozi proširenja u politici EU, šta su to Kopenhaški kriterijumi, šta tačno sadrže pojedina poglavlja i kako u praksi izgleda pregovarački proces, uz poseban naglasak na Srbiju.

KRATKI KURS ISTORIJE EVROPSKIH INTEGRACIJA: Kada se kaže da je proširenje utkano u genetski kod EU, to nije samo fraza, nego činjenica: otkad je 1958. godine šest prvobitnih članica Zajednice za ugalj i čelik usvojilo Rimski statut i oformilo Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ) koja će kasnije prerasti u EU, tekao je i proces proširenja. Prvobitnim članicama – Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Holandiji, Belgiji i Luksemburgu – tokom sledećih decenija pridružile su se 22 države, tako da EU danas zauzima veliki deo Starog kontinenta. Sa preko pola milijarde građana u 28 država, EU je ne samo jedan od najvećih svetskih političkih entiteta nego i najveće jedinstveno tržište na planeti. Uprkos pričama o usponu država BRIK-a, tržište EU je sa preko 18 triliona dolara i dalje ispred kineskog i američkog i skoro tri puta veće od trećeplasirane Indije. Sem toga vodi i po bruto društvenom proizvodu i čini oko četvrtinu ukupne svetske proizvodnje, opet ispred SAD i Kine. Ovi podaci će se promeniti, ali ne bitno, čak i ako Velika Britanija napusti EU, jer napuštanje Unije, bar kako trenutno izgleda, neće značiti i izlazak iz zajedničkog tržišta, u kome opstaju i Island, Švajcarska i Norveška, koje nisu članice. Ovo je osnova "privlačne snage" Unije, i njene "meke moći", koja je čini ozbiljnim igračem na svetskoj političkoj sceni i koje ne bi bilo da se ona tokom svoje istorije nije neprestano širila.

Ti prvi pokušaji proširenja nisu išli ni najmanje glatko. Prve zemlje koje su šezdesetih godina pokušale da se pridruže prvobitnoj šestorki – Velika Britanija i Španija – bile su glatko odbijene. Španski pokušaj da dobije status kandidata 1962. godine je propao jer je u to vreme na vlasti bio diktator Fransisko Franko. Tako je Španija dobila status kandidata tek 1977. godine, kada je u toj zemlji posle Frankove smrti uspostavljena demokratija, a punopravna članica postala 1986, nakon devet godina pregovaranja.

Članstvo Britanije je oduvek bilo problematično sa obe strane. Britanci u početku nisu bili zainteresovani za ulazak u EEZ, kao što nisu želeli da uđu ni u Zajednicu za ugalj i čelik, jer su se plašili francusko-nemačke dominacije. Naglo su promenili mišljenje posle Suecke krize, kada su SAD uz pomoć SSSR i Ujedinjenih nacija naterale kombinovane francusko-britanske invazione snage da se povuku iz Sueckog kanala i time raspršile iluziju da je Britanija imperija kojoj evropski savezi nisu potrebni. Vlada konzervativnog premijera Harolda Makmilana je 1961. najavila zahtev za prijem i smesta se suočila sa žestokim otporom laburista, koji su smatrali da će se to loše odraziti na radnička prava, kao i desnog krila konzervativaca, čiji je argument bio da se time narušava suverenitet zemlje. Podela na evroskeptike i evroentuzijaste unutar obe britanske dominantne stranke održala se do danas i imala je ključnu ulogu u referendumu o Brexitu prošlog meseca.

Ispostavilo se, međutim, da britanski evrofobi nisu imali razloga za brigu jer je Makmilanov zahtev naišao na veto zemalja članica, sa obrazloženjem da je Britanija suviše bliska sa SAD i da bi unutar Zajednice imala ulogu američkog trojanskog konja. Sledeći pokušaj pristupanja blokirao je, sa istim obrazloženjem, francuski predsednik Šarl de Gol, tako da je Britanija primljena u EEZ tek u vreme Edvarda Hita 1973, nakon što se De Gol povukao sa vlasti i ustupio mesto Žoržu Pompiduu.

Sledeći krug proširenja obuhvatio je dve mediteranske zemlje – Grčku i Portugal – koje su se sedamdesetih godina prošlog veka, kao i Španija, oslobodile vojnih diktatura i prešle na demokratiju, pa je Grčka postala kandidat 1975, a primljena je 1981, dok je Portugal primljen 1986, nakon devet godina pregovaranja.

Ni sa sređenim severnoevropskim zemljama nije uvek išlo lako. Švedska se prijavila 1991. i glatko prošla kroz četvorogodišnje pregovore, ali je Danska povukla svoju kandidaturu kada je De Gol blokirao Britaniju, uz obrazloženje da EEZ bez Britanije nema smisla. Ponovo se kandidovala 1967, nakon referenduma na kome se gotovo dve trećine građana izjasnilo u prilog članstvu, pa je primljena 1973. Norveška je išla istom stazom – povukla je kandidaturu u znak solidarnosti sa Britancima i posle se ponovo prijavila, ali su građani na dva odvojena referenduma većinom glasali protiv ulaska u EEZ, pa je do danas ostala po strani. Island se prijavio za kandidata 2008, ali je 2013. zamrzao pregovore, a prošle godine je sasvim odustao od učlanjivanja. Slično je i sa Švajcarskom, koja je podnela zahtev za kandidaturu 1992, ali ga je nakon referenduma zamrzla, a ove godine ga je i formalno povukla. Sve pobrojane zemlje, međutim, učestvuju u jedinstvenom tržištu i u Šengenskom sporazumu, što ih obavezuje da uplaćuju doprinose i pridržavaju se opštih pravila, ali bez prava na učestvovanje u odlučivanju, tako da su, iako su odustale od učlanjenja radi suvereniteta, manje suverene od država članica.

POHOD NA ISTOK: Talas proširenja koji je nakon kraha komunizma obuhvatio bivše članice Varšavskog pakta bio je zaista spektakularan i sa razlogom se popularno zove "veliki prasak". Istočna Nemačka je ušla prva, 1990, samim činom ujedinjenja sa zapadnom sestrom. Austrija, koja je tokom hladnog rata strogo čuvala neutralnost, prijavila se 1989. i primljena je 1995, kada je Rumunija potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Češka, Slovačka, Poljska, Mađarska, Litvanija, Letonija i Estonija primljene su 2004, uz Sloveniju, jedinu republiku bivše Jugoslavije koju je ovaj talas zahvatio. Bugarska i Rumunija ušle su u EU 2007.

"Veliki prasak" predstavljao je nesumnjiv trijumf za EU i politiku proširenja, ali je sa sobom doneo i neke nedoumice. Pojavio se strah da će nagli rast broja članica iskomplikovati proces odlučivanja i formiranje zajedničke politike, što se delimično pokazalo kao tačno. A zatim, pojavila se i bojazan da će milioni građana sa siromašnog evropskog istoka pohrliti prema bogatijem zapadu, oboriti cenu rada i opustošiti socijalne fondove. Radi toga novoprimljenim članicama nisu data sasvim ista prava kao starim, jer je njihovim građanima niz godina bilo uskraćeno pravo na rad i doseljavanje u EU. Bugarska i Rumunija ni do danas nisu primljene u Šengensku zonu, uprkos oceni Evropske komisije da su ispunile uslove za to, zbog protivljenja Holandije koja smatra da su te zemlje suviše korumpirane da bi postale deo "Evrope bez granica".

Ono što se uobičajeno zove "Zapadni Balkan", a u stvari obuhvata države nastale raspadom Jugoslavije i Albaniju, predstavlja poseban slučaj. Dok se EU širila, balkanske države su ratovale ili su, u slučaju Makedonije i Albanije, bile zauzete očuvanjem minimuma stabilnosti. Posle okončanja jugoslovenskih ratova svima im je obećana mogućnost učlanjenja pod uslovom da ispune kriterijume, i to je obećanje ozvaničeno 2003. godine na Solunskom samitu. Nakon samita su države Zapadnog Balkana iz kategorije "spoljni poslovi" prebačeni u kategoriju "proširenje", a naknadno je otvoreno i komesarsko mesto u Evropskoj komisiji za rukovođenje procesom. Dosad je, međutim, samo Hrvatska uspela da uđe u EU (2013) i to nakon prilično muke, jer joj je put ka članstvu usporavao nedostatak saradnje sa Haškim tribunalom, a zatim i blokada Slovenije zbog Piranskog zaliva.

U međuvremenu je, iz niza razloga, došlo do opadanja entuzijazma za proširenje unutar EU, što se popularno zove "umor od proširenja", i što je pojačano kombinovanom finansijskom, bezbednosnom i političkom krizom koja poslednjih godina trese Evropu. Aktuelni predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker je to formalizovao preimenovavši Direktorat za proširenje u Direktorat za susedsku politiku i pregovore o proširenju, čime je jasno stavio do znanja da tokom njegovog mandata, to jest do 2020. ne očekuje prijem novih članica.

Uz to, analitičari su uočili dva paralelna procesa koja otežavaju proširenje. Najpre, nakon po mnogima preuranjenog prijema Bugarske i Rumunije i "velikog praska", kriterijumi za pridruživanje su znatno pooštreni, a sam proces komplikovaniji, pa je između ostalog broj pregovaračkih poglavlja sa 30 povećan na 35. Drugo, kontrola nad samim procesom je dobrim delom prešla iz ruku Komisije u ruke zemalja članica, od kojih neke, kao Nemačka, moraju da traže mišljenje parlamenta o svakom koraku u procesu proširenja. Ova druga stavka otvara mogućnost za zloupotrebe i trajno ili privremeno blokiranje kandidata zbog bilateralnih ili unutrašnjih pitanja, sa čim su se suočile Makedonija (zbog Grčke), Hrvatska (zbog Slovenije), a sad i Srbija (zbog Hrvatske).

Uprkos nabrojanim problemima, međutim, proces proširenja nastavlja da teče, kao što je demonstrirano otvaranjem pregovaračkih poglavlja sa Srbijom prošlog meseca. Nešto više o tehničkim i političkim aspektima pregovora, kao i o sadržaju poglavlja, biće reči naredne nedelje.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---