Autor

4.8.2016. >

Kosturi iz ormana

dejan anastasijević

Ni jedne nema bolje od naše policije

Ovih dana svedoci smo neobične prepirke između dva bivša policijska funkcionera. Prvi se oglasio Goran Radosavljević Guri, bivši komadant Žandarmerije, koji je u nedeljniku „Ekspres" osuo drvlje i kamenje na bivšeg ministra policije Dragana Jočića. Potom je Jočić žestoko odgovorio javnim reagovanjem objavljenim u listu „Alo". Oba teksta daju zanimljivu sliku o odnosima u policijskom vrhu u postmiloševićevom vremenu i otvaraju pitanje da li se tu išta promenilo do danas.

Oko čega se spore Radosavljević i Jočić? Guri, koji je posle 5. oktobra važio za čoveka bliskog Demokratskoj stranci i bio jedan od ključnih aktera operacije „Sablja", okrivio je Jočića da je propustio da zaštiti beogradsku džamiju tokom nereda u martu 2004. i strane ambasade u februaru 2007. godine. U ovim potonjim je zapaljena američka ambasada, a demolirano je nekoliko drugih, uključujući nemačku, belgijsku i hrvatsku, a Radosavljević tvrdi i da ga je Joćić bez razloga smenio i „pakovao" mu šurovanje sa američkim obaveštajcima i nekakav plan za atentat na Koštunicu. Inače, bivši komandant Žandarmerije danas je u Glavnom odboru Srpske napredne stranke, a ima i firmu za obezbeđenje čiji su domaći klijenti velike državne kompanije, a inostrani na Bliskom Istoku.

Jočić nije ostao dužan pa je podsetio Gurija na slučaj braće Bitići, američkih državljana čija su tela nađena u masovnoj grobnici kosovskih Albanaca otkrivenoj u policijskoj bazi u Petrovom selu, kojom je u to vreme komandovao Guri. Bivši ministar je, sem toga, otvorio i pitanje pokušaja uklanjanja leševa sa Kosova. Zašto su srpske policijske kasarne na domak Beograda (Batajnica), ali i u unutrašnjosti zemlje tajno, u prljavim akcijama podmetanja, pretvarane u masovne grobnice poluzakopanih kosovskih Albanaca? (...) Ko je gurao hladnjaču punu leševa kosovskih Albanaca, stradalih ko zna gde i kako u dunavske plićake kod Tekije? Ko je survao neotežanu hladnjaču u Perućko jezero? A ko je tu hladnjaču potapao „zoljama", tako da su leševi satima plivali po jezeru naočigled meštana koji su tuda prolazili", pitao je Jočić. Usput je insinuirao da je Radosavljević u američkoj vojnoj bazi kod Frankfurta dobio neka odlikovanja, ali nije ulazio u detalje.

E sad, bivšem ministru, koji je posle saobraćajne nesreće ostao paralizovan, bi se možda moglo oprostiti što nije u toku, pa ne zna da je DNK analizom za većinu žrtava iz tajnih grobnica i hladnjača sasvim pouzdano utvrđeno ko su, gde su stradali i kako, mada je priča o "zoljama" nova. Ali ako je Jočić dok je bio na funkciji znao Gurijeve kosovske "podvige", zašto nije sproveo istragu i zašto je ubistvo braće Bitići do danas nerasvetljeno? I zašto, sa druge strane, ni danas nemamo odgovor na to ko je organizovao napade na ambasade i zašto Jočićeva policija nije to sprečila?

Odgovor na poslednja dva pitanja je jednostavan: zato što u zemlji Srbiji ni jedan zločin u kome su učestvovali državni organi po pravilu ne biva rasvetljen. Zato nakon tolikih godina nemamo pravosudni rasplet ubistva Ćuruvije, atentata na Vuka Draškovića, eksplozije u "Grmeču" i tolikih drugih slučajeva. Ubistvo braće Bitići i napadi na ambasade se tu izdvajaju samo zbog toga što Amerikanci i Nemci uporno insistiraju da se odgovorni privedu pravdi. Za razliku od stranaca, domaće javno mnenje je mnogo sklonije da oprosti i zaboravi, pogotovo ako se zločin uvije u nekakav državni razlog i nacionalni interes.

Stranci, međutim, nikako ne zaboravljaju. Tehnički ministar spoljnih poslova Ivica Dačić se nedavno vajkao da se američki zvaničnici, eto, svaki put kad se sretnu s njim raspituju za slučaj Bitići, dok je uticajni nemački poslanik Ginter Kirhbaum pre neki dan izjavio da Srbija neće ući u Evropsku uniju dok se ne otkriju napadači na ambasadu.

Ali ako su Radosavljević i Jočić ljudi iz bivših režima, kako stvari stoje danas? Šta sprečava ministra Nebojšu Stefanovića da konačno ne rasveli ove "hladne slučajeve" i rastereti diplomatske odnose Srbije sa dve najmoćnije zapadne zemlje? O tome ćemo možda čitati za nekoliko godina u nekoj drugoj tabloidnoj prepisci. U međuvremenu, ministar Stefanović ima važnija posla: da se svađa sa hrvatskim političarima zbog "Oluje" i javno jednom od njih pominje oca i majku.

Semjuel Džonson je svojevremeno rekao da je "patriotizam poslednje utočište hulja". Za Srbiju, kako je to davno primetio jedan stariji kolega, to ne važi: nije poslednje, nego je prvo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA