Autor

7.8.2016. >

Bez intimizacije, molim

andrej ivanji

Tehnički ministar sporta Vanja Udovičić naložio je sportistima Srbije da se „ne intimiziraju" sa sportistima koji predstavljaju Kosovo. Šta je sledeće: da se sekretarcima u srpskoj državnoj službi zabrani da stupaju u intimnu vezu sa braniteljima?

Hvala bogu počela je Olimipijada. Mediji će moći da izveštavaju o tome koliko su golova ili koševa postigli naši reprezentativci, koliko su metara preskočili ili za koliko sekundi istrčali određene deonice, koliko su krugova pogodili, kako su prošli Đoković i drugovi, pa će valjda manje pažnje da posvete brojanju Tompsonovih povika „Za dom spremni" i protestnih nota srpske diplomatije. Možda olimpijske igre dovedu do malog zatišja u srpsko-hrvatskom nadmetanju u brojanju i kvalifikaciji počinjenih zločina - pred buru, ili do sledeće „veličanstvene" proslave „Oluje".

Poslednjih dana koliko god da je degutantno bilo negovanje kulta „blistave, neupitne, etički besprekorne" pobede u Hrvata 1995, toliko su iritantne bile reakcije srpskih tehničkih zvaničnika. Zagreb nastupa sa pozicije kočopernog i bahatog pobednika, a ovi naši sa pozicije unutrašnjepolitičke moći koja im je udarila u glavu, nespremni da prihvate da su oni sami odgovorni za poraz politike koju su tako zdušno zagovarali devedesetih godina, pa bi sada da okrive sudiju.

Uvuklo se to političko i medijsko prepucavanje između Zagreba i Beograda ponovo u kafane, na pijacu, čujem razgovore uz pivo o tome da li su „oni" veće ustaše, ili smo „mi" veći četnici, da četnici za razliku od ustaša nisu bili fašisti, te da su Šešelj, Nikolić i Vučić doprineli za ratova devedesetih da četništvo dobije novo značenje.

Kaže jedan kolega da nikada ne bi vodio decu na letovanje u Hrvatsku. Drugi pak bez razmišljanja idu sa porodicom na letovanje u Hrvatsku, u Istru doduše, makar ovi koje ja poznajem. Bio sam pre nekoliko dana u Hrvatskoj, lepo se proveo, druže se ljudi normalno (nenormalno je da uopšte mora da se podvlači da se druže normalno), Srbi i Hrvati, sklapaju se mešoviti brakovi, rađaju se deca iz mešovitih brakova ljudi koji su bili deca kada se Jugoslavija raspala i rat počeo. Temu rata prijatelji izbegavaju iz straha da razgovor ne bi došao do onoga ko je prvi počeo i ko je veće zločine počinio i ko je danas veći zlotvor i nacionalista, jer kad krene brojanje leševa kroz istoriju izlaza nema. Jednima su očevi bili branitelji, drugima su očevi možda opsedali Vukovar; jedni su početkom devedesetih bežali, pa se vratili kućama, drugi su trajno pobegli ili su proterani iz Hrvatske. Jednima su babe i dede pobili u Jasenovcu, drugima su babe i dede klicali „Za dom spremni". Lako se tu rasplamsa osećanje nepravde i prkos i bes i želja za istrevinjam istorijske i druge pravde, pa makar se i složili da je odvratna folklorizacija ustaštva danas u Hrvata.

Tako je to na „hrvatskom frontu", a slično je i na bosanskom i kosovskom: prebrojavaju se sopstvene žrtve i tuđi zločini, četvrt veka igramo u tom vrzinom kolu iz koga se izlaz ne vidi. Faktor mira i stabilnosti i usiljenih bilatralnih odnosa jesu NATO i Evropska unija i SAD, u slučaju da zagusti.

Odraz tog stanja svesti i politike je i izjava tehničkog ministra sporta Vanje Udovičića, to jest njegove instrukcije kako naši sportisti treba da se ophode prema sportistima sa Kosova i kako da se ponašaju ako se, ne daj bože, sportisti te lažne države Kosovo, koja kao nezavisna država nastupa na Olimpijadi u Riju, nađu na pobedničkom postolju sa sportistima Srbije. Hajde, manje više, direktive kako da siđu sa pobedničkog postelja ili se ponašaju u slučaju da se svira kosovska himna u skladu sa srpskom politikom nepriznavanja Kosova, ma koliko glupa ona bila.

Ali je Udovičić otišao i korak dalje rekavši za RTS: „Neće biti susretanja, niti bilo kakvog intimiziranja naših sportista i sportista sa Kosova". Čekaj, šta to znači, da ne smeju da se „intimiziraju" i „susreću"? Jel treba da pređu na drugu stranu ulice, da li je srpskim sportistima zabranjeno da popiju proteinski napitak sa sportistima koji predstavljaju Kosovo? Da li ta direktiva onda treba da važi i za državne službenike, da ne smeju da se „intimiziraju" sa držvanim službenicima „lažne" države Kosovo? A šta ako se šofer nekog srpskog funkcionera zaljubi u Tačijevu daktilografkinju? Hoće li da dobije otkaz?

Bez ozira da li je Udovičić ovo sam odvalio, ili je postupio po instrukcijama onog što svojeručno piše ekspoze od 400 i kusur strana, ova direktiva je više idiotska, nego skandalozna. Skandalozno je što je ona za većinu građana Srbije posve normalna.

Izjava Udovičića spada u red svih sličnih nebrojenih izjava koje se kao gljivice na stopalima talože i izazivaju svrab i neizdrž, bez obzira da li povodom Olipijade, Oluje ili Srebrenice. Infekcija započeta devedesetih i dalje tinja, kliconoše su i dalje tu, među nama.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA