PRED EKSPOZE: A. Vučić i novi i stari ministri

Nova vlada, staro stanje >

Dan mrmota

U čemu je suštinska razlika između prethodnog i ovog sastava kabineta Aleksandra Vučića? Ko su dobitnici, a ko gubitnici? Zašto su u aprilu održani "nepravedni i ničim izazvani" izbori, te zašto se više od sto dana čekalo da mandatar sačini spisak ministara i napiše ekspoze "na karo papiru"? Da li je Vučić imao problema da pronađe dovoljan broj voljnih da simuliraju ulogu ministara i prihvate da se premijer dernja na njih kao na školarce? Da li je iko posle svega pametniji? Izvesno je samo jedno: Aleksandar Vučić ne samo da je u stalnoj kampanji – Aleksandar Vučić jeste kampanja, čovek koji je od samog sebe napravio politički projekat

Osam starih i osam novih ministara plus troje bez portfelja epilog su stodnevnog premišljanja premijera Aleksandra Vučića oko toga kako će izgledati novi sastav Vlade Srbije. Više od tri meseca čekali smo, bdeli, strepeli, dok je mandatar Vučić stalno odlagao momenat otkrivanja misterioznog spiska imena novih ministara. U jednom je momentu povukao sebi svojstven dramaturški potez: rekao je da možda neće moći da formira vladu, te da će umesto njega, opet možda, to učiniti neko drugi. Spin je zaista odigrao svoju ulogu, jer su mnogi mediji i deo javnosti to shvatili kao njegovo povlačenje sa mesta mandatara i otvorili mogućnost da se Vučić kandiduje na redovnim predsedničkim izborima sledeće godine.

U ponedeljak 8. avgusta napeti triler zvani "formiranje Vlade Srbije" dobio je svoj kraj, te smo saznali "ko je ubica", to jest ko su novi ministri. Pasionirani gledaoci dramskih serija iz žanra trilera, natprirodnog i tome sličnog odlično znaju da, kad scenaristi previše zakomplikuju fabulu, zatrpaju je preokretima i epizodnim ulogama, kraj uvek bude neuverljiv i stoga sasvim nezanimljiv i razočaravajući. Tako se završila i ova priča oko formiranja vlade. Nikakva promena nije se dogodila u odnosu na vladu formiranu 2014. godine. Velika je napetost vladala još tokom izborne kampanje oko toga da li će Socijalistička partija Srbije ući u vladu ili ne. Medijski arhivi su nam svedoci da se, otkako je počela kampanja, prvi čovek SPS-a Ivica Dačić zaklinjao Aleksandru Vučiću na vernost i kad su ga za to pitali i kad nisu, a ovaj ga je držao u paklu neizvesnosti sve do pred kraj jula kad je konačno rekao da će SPS biti u vladi.

MANJE OD REKONSTRUKCIJE: "Prethodna vlada bila je vlada stabilizacije političkih i ekonomskih prilika, dok će nova biti vlada napretka", rekao je mandatar Vučić predstavljajući svoj stari-novi saradnički tim. Jedno od pitanja koje se sada nameće jeste u čemu je suštinska razlika između prethodnog i ovog sastava. Neki su ministri otpali, poput Srđana Verbića (obrazovanje i nauka) ili Ivana Tasovca (kultura i informisanje), što nije nikakvo iznenađenje jer se po političkim kuloarima odavno šuška o njihovom odlasku. Donekle iznenađuje "ispadanje" doskorašnjeg ministra pravde Nikole Selakovića, ali o gubitnicima u ovoj igri biće više reči kasnije.

Za sada, zadržimo se na tome da su ključni Vučićevi igrači, poput Zorane Mihajlović, Nebojše Stefanovića i Dušana Vujovića, zadržali stare resore. Isto važi za Aleksandra Vulina i Zlatibora Lončara, kontroverznog ministra zdravlja, za koje se takođe šuškalo da neće opstati u novom sastavu vlade. S tim u vezi, dolazak Slavice Đukić-Dejanović (SPS) na mesto ministarke bez portfelja može da se tumači kao ubacivanje kontrolnog i korektivnog faktora. Đukić-Dejanović će se kao neuropsihijatar, kako je rečeno, baviti pitanjima iz svoje struke, ali i brigom o porodici i nasiljem nad ženama. Ostavimo po strani neukusne šale na račun ovoga da će se ona u vladi baviti pitanjima svoje struke – Slavica Đukić-Dejanović obavljala je funkciju ministarke zdravlja u vladi Ivice Dačića (2012–2014) i, budimo pošteni, sasvim solidno je radila taj posao. Ako ništa drugo, bar se ne sećamo nikakvih krupnih skandala i trzavica vezanih za sistem srpskog zdravstva iz perioda njenog ministrovanja, što se ne može reći ni za jednog njenog prethodnika, ali ni naslednika Lončara. Uvođenje Slavice Đukić-Dejanović u Vladu Srbije možda je paradigmatski primer za to u čemu se ova "vlada napretka" razlikuje od prethodne – po tome što je samo malo korigovana.

To nas dovodi do najvažnijeg pitanja: ako su izmene minimalne, a jesu, zašto smo u aprilu imali "nepravedne i ničim izazvane" izbore, te zašto smo više od sto dana čekali da mandatar sačini spisak ministara i napiše ekspoze "na karo papiru"? Svaki razuman analitičar političkih prilika pitao se još proletos zašto i čemu parlamentarni izbori. Racionalnog odgovora i dalje nema jer je sve ovo moglo da bude rešeno jednom prostom rekonstrukcijom vlade, kao onomad, u jesen 2013. godine. Da bi bilo potpuno jasno da je čitava akcija sa sprovođenjem parlamentarnih izbora potpuno bespotrebno sprovedena, te da je samo isterala novac za kampanje iz budžeta Srbije i uterala ga u džepove marketinških agencija, vratićemo film unazad i ukrstiti podatke.

Prilikom rekonstrukcije Vlade Srbije početkom septembra 2013. godine, tada još uvek prvi potpredsednik vlade Vučić doveo je jedanaest novih ministara. Jedanaest ministara moglo je da bude promenjeno rekonstrukcijom, a za novih osam (devet, ako računamo Zorana Đorđevića koji je postao ministar odbrane nakon smene Bratislava Gašića) bili su potrebni vanredni parlamentarni izbori i više od tri meseca Vučićevog natezanja da sklopi gotovo isti ministarski sastav. Dakle, Srbija praktično od početka 2016. godine sluti da će biti parlamentarnih izbora, u januaru premijer čak i saopštava da će do toga doći. Početkom marta, predsednik Srbije Tomislav Nikolić raspisuje izbore. Sledi mesec i po dana, u najmanju ruku, čudne kampanje koju je obeležila medijska dominacija Srpske napredne stranke. Izbori su održani 24. aprila, a obeležile su ih sumnje o kupovini glasova, "bugarskom vozu" i neregularnom brojanju glasova koje je koaliciju DSS–Dveri umalo ostavilo ispod cenzusa. Čisto radi dojma o tome kako se sve pretvorilo u potpuni cirkus, podsetićemo još jednom i na fantomsko rušenje Hercegovačke i Mostarske ulice, dela glavnog grada na kom treba da nikne famozni "Beograd na vodi". Ono se dogodilo baš u noći nakon izbora, 24. na 25. april, a krivci do danas nisu otkriveni niti nadležni pokazuju nameru da ih nađu. Zašto podsećamo na sve ove, inače dobro poznate detalje? Zato što smo svu tu zbrku i haos prošli pre samo malo više od tri meseca, a čini se kao da su od onda prošle godine. Uzrok leži u stalnom fabrikovanju političke napetosti i lažne tenzije. Na kraju, najbitniji razlog zbog kog podsećamo na sve jeste taj što smo nakon tako turbulentnih izbora 2016. dobili manje nego u rekonstrukciji vlade 2013!

STVARNA PITANJA: Četiri godine vladavine SNS-a, odnosno Aleksandra Vučića, protekle su u isporučivanju rezultata po diktatu Brisela i MMF-a, što se nama, običnim smrtnicima, prikazuje kao "istorijski uspesi Vlade Srbije". Da bi se namirilo i antizapadno biračko telo, tu i tamo padne neki flert sa Rusijom i Kinom. Iznutra, premijer baca udice na koje se javnost i mediji veselo pecaju. Poslednja takva jeste vest da Srbija prvi put u istoriji ima deklarisanu gej ministarku. Reč je o Ani Brnabić, novoj ministarki državne uprave i lokalne samouprave. Da se razumemo, to što Srbija ima ministarku koja se otvoreno deklariše kao gej, od velikog je značaja za LGBT zajednicu u Srbiji, ali ništa ne govori o njenim sposobnostima za vođenje resora koji joj je poveren. Štaviše, sve osim seksualne orijentacije Ane Brnabić čudno je i mutno.

Njeno ime se prvi put pojavilo u javnosti kada je izbila afera oko prisluškivanja predsednika Demokratske stranke Bojana Pajtića i Lidije Udovički, sestre doskorašnje ministarke Kori Udovički i predstavnice kompanije Kontinental Vinds koja želi da gradi vetroparkove u Srbiji. Navodno, Lidija Udovički se požalila Pajtiću da joj direktor Elektromreža Srbije Nikola Petrović traži mito od dva miliona evra. Ana Brnabić bila je u to vreme direktorka Kontinental Vindsa, a paralelno je bila angažovana u Vučićevom projektu "deliveri junita", koji je osmislio bivši britanski premijer tokom svoje kratke karijere savetnika Vlade Srbije. Brnabić se oglasila u javnosti demantujući da je od kompanije Kontinental Vinds tražen mito, te da Lidija Udovički u vreme kad je razgovarala sa Pajtićem više nije bila zaposlena u ovoj kompaniji. Samo dan nakon što je to saopštila javnosti, Ana Brnabić podnela je ostavku na mesto direktorke Kontinental Vindsa. Deset meseci kasnije, nasledila je Kori Udovički na mestu ministarke državne uprave i lokalne samouprave.

No, tu nije kraj. Ana Brnabić je i predsednica Upravnog odbora NALED-a (Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj). U skupštinskoj proceduri uskoro treba da se nađe nacrt novog Zakona o finansiranju lokalnih samouprava. NALED ne samo da se protivi delovima ovog zakona, već je u januaru ove godine tražio povlačenje kompletnog nacrta iz procedure, a njihovo mišljenje o tome bio je voljan da čuje i MMF. Kako će nova ministarka pomiriti interese vlade i organizacije u kojoj je predsednica upravnog odbora, jedno je od stvarnih pitanja za novu vladu i nove ministre.

KOGA IMA, A KOGA NEMA: Ostala ministarska rešenja su prilično neinteresantna. Kulturna čaršija uznemirila se jer ne zna ništa o novom ministru kulture Vladanu Vukosavljeviću. Argument baš i nije jak, jer su njegovog prethodnika Ivana Tasovca svi znali, a mnogi su se njegovom postavljenju i obradovali, pa nikakav napredak nisu osetili.

Verovatno jedini stručnjak za svoj resor, bivši ministar prosvete i nauke Srđan Verbić, "izvisio" je u novoj podeli. Zamenio ga je Mladen Šarčević. Nije potrebna neka velika pamet da se zaključi zašto: za učestvovanje u vlasti u ovom društvu stručnost je manje važna. Bitnija je politička veština u najgorem smislu te reči, a Verbić se na tom polju pokazao kao potpuni amater. Ruku na srce, nema tog ministra prosvete ni kulture kojim će stručna i šira javnost biti zadovoljna, dokle god su budžetska izdvajanja za ove dve oblasti minimalna, a broj interesnih grupa, lobija i zaraćenih strana ogroman.

Mediji su u poslednjih sto dana naveliko licitirali koga od starih ministara u novom sastavu ne žele da vide Evropa i Amerika, a na kome insistira Rusija. U slučaju "gubitnika" pogodili su samo ime donedavnog ministra pravde Nikole Selakovića, protiv kog je, navodno, bio Brisel. Nova ministarka pravde je Nela Kuburović, Selakovićeva pomoćnica u prošloj vladi. Zanimljivo je da je Selaković, uz Ivicu Dačića, jedini koji je opstajao u svim vladama od 2012. naovamo. Šuška se da će biti novi šef Bezbednosno-informativne agencije, ali sa tračevima iz SNS-a treba biti oprezan. Najčešće ih sami puštaju kako bi skrenuli pažnju sa neke veće brljotine ili strahote.

Iz iskustva sa prethodnom Vučićevom vladom, možemo zaključiti da imena i biografije ministara nisu bitna. Ionako se sva politika i sve važne odluke svode na njega. Malo li je puta, na konferencijama za novinare, potrčao da odgovori na novinarska pitanja koja su em postavljena resornim ministrima, em su vrlo usko vezana za njihov resor. Tu se možda i krije makar jedan racionalan razlog zašto je Vučiću trebalo ovoliko vremena da formira kabinet: teško je naći dovoljan broj voljnih da simuliraju ulogu ministra, dopuštaju da ih premijer u javnosti oslovljava po imenu i da se, takođe javno, dernja na njih kao na školarce.

KAMPANJA KAO NAČIN POSTOJANJA: Još malo podsećanja nije na odmet, jer ovdašnje političke elite odvajkada računaju na to da javnost brzo zaboravlja. Prvi put je Aleksandar Vučić pomenuo rok za formiranje vlade 27. april, svega tri dana nakon izbora. Tada je rekao da će vlada biti gotova "za manje od 15 dana nakon formiranja skupštine". Skupština je formirana 3. juna, no vlade nije bilo, jer je polovinom tog meseca u Srbiju došao kineski predsednik, pa su tehnički ministri i stručne službe bili prezauzeti pisanjem brojnih međudržavnih sporazuma. Zbog posete kineskog predsednika, formiranje vlade odloženo je "za deset do dvanaest dana", tvrdio je Vučić, ali i taj rok je probio.

A onda, 23. jula, tehnički premijer je bacio petardu za koju su mnogi naivno poverovali da je prava bomba: "Ako uspem da formiram vladu, to će biti uskoro, ako ne, formiraće je neko drugi koga ću ja predložiti", rekao je Vučić. Krenulo je višednevno medijsko i kvazianalitičko razglabanje o tome da li se Vučić povlači sa mesta mandatara, kako bi se, eventualno, kandidovao na predsedničkim izborima 2017. Reč je, naravno, bila o samo još jednom u nizu spinova. Potom je ta priča malo legla, a kao mogući datum za objavljivanje sastava vlade pojavio se 4. avgust. No, mandatar je te spekulacije sasekao u korenu: 4. avgust je dan početka operacije "Oluja", progona Srba iz Hrvatske 1995. godine, tužan dan za građane Srbije, i nema šanse da vlada bude formirana tada, već će biti odabran neki prigodan, veseliji datum. U pauzama prepucavanja sa hrvatskom odlazećom hadezeovskom vlašću, Vučić je vreme prekraćivao licitiranjem koliko će strana imati njegov ekspoze. Počeo je od zastrašujućih 400 i kusur, da bi se sveo na 68. Tih 68 stranica u trenutku pisanja ovog teksta (utorak po podne) bivaju predstavljene poslanicima Narodne skupštine (detaljnije o ekspozeu u tekstu "Kastro iz našeg sokaka" iz ovog broja "Vremena").

Pa dobro, majku mu, čemu sve ovo? Zašto toliko lažnih obećanja o rokovima, odlaganja i Vučićevog pretvaranja da ne može da sastavi vladu kad je na kraju ionako uspeo da je formira u zakonskom roku – tri meseca od konstituisanja parlamenta? Vučić je napravio tromesečnu dramu oko nove vlade iako je ista meta, a isto je i odstojanje. Sastav vlade je maltene isti, isti su i partneri (SPS, PUPS i Pokret socijalista), te opet imamo čvrstu partijsku, a ne ekspertsku vladu.

Nešto malo više od tri meseca života u veštački izazvanoj nestabilnosti dugujemo ustaljenom metodu vladavine Aleksandra Vučića, koje se najbliže može opisati kao stanje konstantne predizborne kampanje. Otud potreba da stalno podiže tenziju, da zaoštrava pa krpi odnose sa susedima, da "izvodi besne gliste" kako ne može da sastavi vladu, e ne bi li se pristalice ponadale da će biti predsednik države... Vučiću je kampanja postala način postojanja. Kojim god povodom da je u protekle četiri godine sazvao konferenciju za štampu, ona je uvek počinjala nabrajanjem uspeha koje građani Srbije evo samo što nisu osetili na svojoj koži. Kad realnog boljitka nema, tu su priručna rešenja: simulacija državnog udara, vanredni parlamentarni izbori, izložba kojom se javno sramote i za laganje optužuju mediji koji kritikuju vlast, kao i stari dobri sukobi sa Hrvatskom... Uostalom, i Vučićev opis nove vlade kao spoja "svežine i iskustva" podseća na reklame za omekšivače i ženske uloške koji obećavaju "dugotrajan osećaj svežine". Sve to vodi ka zaključku: Aleksandar Vučić ne samo da je u stalnoj kampanji – Aleksandar Vučić jeste kampanja, čovek koji je od samog sebe napravio politički projekat. Sve će biti u redu dok se građani ne dosete da pitaju za rezultate. No, teško da je novi-stari premijer ispucao sve trikove koje krije u rukavu. Uostalom, više puta smo na ovom mestu ukazali na njegovu sposobnost da, uprkos dugoj političkoj karijeri, uvek bude nov i da pred sobom ima neki novi početak.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---