---

Ako se "stara" opozicija Vučiću hronično ne snalazi, kako stvoriti "novu"? I hoće li "Ne da(vi)mo Beograd" tu odigrati ulogu nesvesnog pasivizatora energije pobune, ili će artikulisati politički relevantnu alternativu?

Znate li šta je najveći problem sa (stranačkom) opozicijom Aleksandru Vučiću? To što ona, kao takva, na neki način još nije ni konstituisana: ova v.d. opozicije Vučiću je zapravo ona ista dobra, stara opozicija Slobodanu Miloševiću. A taj je mrtav i sahranjen i neće se povampiriti, ma koliko dačići i vulini divljali i prizivali ga. Utoliko je ova naša opozicija zapravo impresivno efikasna, osim što, avaj, s fenomenalnom preciznošću pogađa hronično pogrešnu metu. Što je u ishodu isto kao da ne radi ništa. I zato za sve to vreme Vučiću i nije ništa, mesečarski leluja između (političkih) metaka kao Čarli Čaplin. Ovo sve važi kako za liberalnu i levu "proevropsku" opoziciju Miloševiću, tako i za onu desnu, nacionalističku.

Na ove lamentacije naveo me je tekst Filipa Ejdusa Patkica na raskrsnici, objavljen na Peščaniku. U ovom zanimljivom i podsticajnom radu, Ejdus se osvrće na genezu, dosadašnje učinke i domete, ali i perspektive i kontroverze Inicijative "Ne da(vi)mo Beograd" (NDB), zalažući se za njenu transformaciju u političku stranku i izlazak na izbore, bar one beogradske. Naime, više naslućen nego izrečen, u ovom je tekstu nekako prisutan i taj "zamor materijala" kada je u pitanju stara opozicija, koja ne uspeva da nađe ključ za efikasno pariranje vučićevskom eklektičkom populizmu (u smislu da Vučić "ideološki" može da bude doslovno sve) pa lepo ne znaš čemu bi se konkretno suprotstavio, kad će on to ionako da učini pre tebe, još do večeri, impresivnim skokom s velike visine u sopstvena usta. Prvaci NDB (srčani i dragoceni mladi ljudi, no neki s već vrlo primetnim naznakama popujućeg narcisizma koji stoji na strašno tankim nožicama) pri tome se i odviše demonstrativno ograđuju od bilo kakvog prisustva i aktivnog učešća te stare opozicije (ili bar njenih čelnika), a da ostaje nejasno šta nude kao alternativu, osim povremenih hipsterskih šetnji, koje su krajnje simpatične i na koje obožavam da idem, a i "režim" svakako ustrajno nerviraju, ali ga ni u ludilu ne mogu ugroziti u temeljima, kamoli ga srušiti, kako i Ejdus primećuje.

Možda najvrednije u Ejdusovom tekstu jeste suprotstavljanje infantilno-narcističkom narativu samozaljubljenih aktivista u stilu "protiv svih partija" (jer, kako ono beše, "svi su isti" etc.; nije li nam ta logika, preko belih listića, i donela Beograd na vodi i slično?) i "mi se ne borimo samo protiv neke ličnosti i partije, nego za promenu sistema". Ejdus uočava da je sve to lepo i korisno za nečiji aktivistički CV, ali podseća da su i neuporedivo jači pokreti po svetu propadali (Occupy Wall Street) ako nisu umeli da se i ideološki i organizaciono artikulišu, a da su opstajali samo oni (španski Indignados koji se transformisao u Podemos) koji su pokazali i stvarnu ambiciju i nekakvo vidljivo i praksom dokazano znanje kako se delatno i trajno učestvuje u kreiranju i promeni političke stvarnosti u parlamentarnim poretcima. O da, znam da ima onih koji će baš na ovom mestu zavapiti: "Ali, mi baš to nećemo, mi hoćemo da promenimo taj mrski kapitaloparlamentarizam za revolucionarno bratstvo i sestrinstvo svih ljudi i ostalih ravnopravnih stvorenja"; na to stvarno ne znam šta bih rekao, osim da im preporučim da češće menjaju pelene.

Enivej, koliko Ejdusov predlog ima smisla? Načelno – zašto da ne. S druge strane, problemi bi tog trenutka tek počeli, i nije isključeno da bi se pokazali tako nesavladivim da bi cela stvar ispala mrtvorođeno. Setite se kako je obožavani i trijumfalni Otpor nakon pada Miloševića postao stranka i – slavno, zasluženo i neizbežno propao. Zašto? Zato što je Otpor bio konstitutivno metastranački entitet, i nije mogao naknadno da zaživi kao nešto što funkcioniše na doslovno obrnutim principima. Ejdus sa odobravanjem primećuje kako je inicijativa NDB privukla svakakve, naizgled nespojive grupe, od mladih neoskojevaca i anarhista koji su rešili da u borbu protiv svetskog kapitalizma krenu iz Savamale, preko građanskih liberala svih vrsta, pa do konzervativnih nacionalista koji u sadašnjoj fazi "vučićizma" vide nekakvu izdaju. Iz toga, reklo bi se, pomalo mehanicistički izvlači zaključak da su svi oni potencijalne pristalice i glasači NDB na nekim budućim izborima. Cilj je dobar, metod odličan, ali tehnika, hm? Zašto bi tako divergentne skupine ljudi stvarno (u relevantnom obimu) glasale za istu stranku? Glasači se ponašaju sasvim drugačije od uličnih bundžija: i ja sam šetao 1996/97. sa svakakvima, ali to ne znači da bih glasao za njih, ili oni za mene.

Kako god, o konkretnoj bi se NDB budućnosti moglo još mnogo raspravljati; dobro je što još nije kasno preventivno se suprotstaviti daljem širenju (više puta dokazano kobnog) virusa antipolitičkog infantilnog narcisizma koji, u ime plitko moralističke i paraderske gadljivosti prema "strankama i političarima" (starim i novim) zapravo pasivizuje građane i ostavlja ih na nemilost Sistemu, ili ih – što je isto, ili još gore – samo prividno aktivira, tako što ih izvodi da se isprazne (zar se to obično ne radi s kučićima?), a onda ih ostavi bez oruđa stvarne političke promene. A tih oruđa nema mnogo na lageru, tačnije, samo su dva: oružana proleterska revolucija (po mogućnosti svetska), preki sudovi, kolektivizacija, Goli otok i tako to, ili pak... da: promena vlasti na izborima. Trećeg nema: ko vam ponudi treće, taj vam nudi baš ovo što već imate, i iz čega pokušavate da se izmigoljite.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---