---

Zorana Milanovića, predsednika SDP u Hrvatskoj, bivšeg i (valjda) budućeg premijera, trebalo bi poslati na ubrzani kurs javnog opštenja kod Aleksandra Vučića

Naime, obojica su nabusiti i svadljivi, ali ima jedna razlika: Vučić se vređa, a Milanović vređa; Vučić jako pazi da – ako već vređa – to bude uopšteno, nikako precizirano („ološ", „mrzitelji", izdajnici", „plaćenici" itd); Milanović gađa precizno: Srbe, konkurenciju itd. Molim: Milanović će moliti Vučića da „šara" kad propušta migrante, aludirajući na jedan loš vic, i to u trenutku kad Vučić stvarno nema kontrolu nad tom situacijom migrantskom, pošto migranti hoće tamo gde hoće (u Zapadnu Evropu, Nemačku ako može). Ta je izjava bila neprilična i – što je najvažnije – neduhovita. Isto je i sa najnovijom izjavom, u kojoj tumači izraz „šaka jada". Zna se, ali Milanović ne stoji bogznakako s lingvistikom, šta je šaka jada: beda i mizerija. On, međutim, nateže svoje tumačenje preko svake razumne i ligvistički opravdane mere. „Šaka", veli on, implicira nasilje i nasilnika. Ne: šaka je na govornom hrvatskom jeziku pesnica, za razliku od dlana ili pljuske (srpski: šamar); nikome se ne kaže da je „dlan jada" ili „pljuska jada". Dobiti „šaku u nos" znači pesnicu. „Pesnica jada" nekako jadno zvuči i Milanović, gluv kao top za kolokvijalni jezik, o smislu za humor i da ne govorimo, ispada budala – i to jadna budala. On, kaže, nije nikoga vređao, nego se „rugao" srbijanskim vlastima i „čaršiji" za koju takođe nije najsigurniji šta je. Između „rugati se" i „vređati" nema mnogo razlike, jer će onaj izrugani itekako i uvrediti, kao što znamo. Evo najbližeg primera: „rugao se kotao loncu da je čađav", što se odnosi na blesave rasprave Srba i Hrvata oko Stepinca i Draže (a možda i Nedića i ko zna ko onima tamo padne na pamet). Ne izvodi svoje nezgrapne i neumesne ispade Milanović samo naspram prekograničnih partnera: nedavno je Andreju Plenkoviću, novom lideru HDZ, zamerio da mu je majka bila „vojni lekar", što je nepotrebni odbljesak Tuđmanove pizme na „jugooficire" (a sam je bio „jugogeneral") i na njihovo potomstvo koje je itekako umelo da strada od takvih uopštenih i blesavih kvalifikacija. Naravno da je Plenković – kolikogod mu to bilo neprijatno – ipak smogao snage da kaže: pa šta, gospođa mama bila je lekarka, pa i u JNA i šta sad? Kao da je to neka sramota – biti vojni lekar. Opet je Milanović ispao budala sa svog jezika bržeg od pameti.

Ako je već zapeo da bude nabusit i svadljiv, treba ga, dakle, poslati Vučiću na ubrzani kurs svadljivosti, prenemaganja i nabusitosti; možda mu to pomogne u predizbornoj kampanji. Vučić, za razliko od Milanovića, ne vređa (osim uopšteno sve koji ga ne obožavaju mentalno i fizički, ali retko specifično nekoga); on se vređa i to uglavnom bez povoda i razloga i prelazi na prenemaganje (svi ga mrze), da bi poentirao stalno ponavljanom tvrdnjom da se „nikoga ne plaši", kao da mu neko nešto radi ili ga dira. Vučić tako veštački konstruiše nepostojeće pretnje kojima herojski odoleva uz pomoć svojih udvoričkih medija koji izmišljaju „državne udare" i „atentate", sve prenemažući se pažljivo. Milanović, pak, bez zazora i stida vređa aktivno narode i pojedince i posle se čudi što mu to zameraju. Pa dodaje – kad je već kasno – da Srbi u Hrvatskoj ionako većinom glasaju za SDP, kao da tako nije još od 1990. Pa kad je tako, zašto priča o „šaci jada"? Nije da Srbi u Hrvatskoj izgiboše za beogradskom čaršijom i Vučićem (naprotiv, spuštali su se oni niz to uže), ali nije nimalo prijatno čuti takve budalaštine u već uveliko raspirenoj neoustaškoj atmosferi koja već podseća one koji pamte krvave devedesete na tadašnji opšti i kapilarni strah „drugoga" pred većinom. Poigravanje sa šovinizmom i podbrckivanje ekstremne desnice – čime se Milanović očito bavi – neće mu doneti niti jedan glas klerikalne hadezeovske malograđanštine (na pamet im ne pada da nasednu), ali će mu oduzeti glasove socijaldemokratski (ako tako nešto još postoji) nastrojenih birača ili – još gore – povećanu apstinenciju 11. septembra.

Nego neka Zoka Milanović lepo dođe kod Ace Vučića da ga ovaj nauči kako se to radi: ne pljuj nikoga; obećaj sve; jedinstvo i sabornost; Zagreb na vodi (uh, tu je već zaseo Milan Bandić, ali dade se preuzeti); finansije i investicije (ako je u Hrvata ostalo još nešto da se proda); milione, avione, kamione. Vređaj se, ali ne vređaj; neka mrze tebe, a ti nikoga; ne plaši se i kurči se hrabrošću, to narod voli, iako te niko ne ugrožava (utoliko lakše); obuzdavaj svoje ministre (čim ih stekneš) i budi trpeljiv i pravedan ne odgovarajući na uvrede, mada bi imao šta da im kažeš, nego nećeš jer si fin. Kaže Milanović da bi on umeo da smisli i mnogo strašnije uvrede od „šake jada"; ne sumnjamo, umemo i mi, ali nije o tome reč; reč je o politici koju treba voditi i ubuduće, pa ko god pobedio na hrvatskim izborima. I ne pominjati uspomenu na Franju Tuđmana, to nekako ne ide u ovo vreme kad se birači SDP spremaju da začepe nos i glasaju za Milanovića. Uostalom, eto mu svetlog primera Borisa Tadića koji je skinuo gaće i izljubio se sa Ivicom Dačićem nad „zajedničkim žrtvama" dve partije, to jest Miloševićem i Đinđićem. I kako je prošao?

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---