Autor

7.9.2016. >

Nudle, nudle...

miloš vasić

Možda se nekome ovo učini neumesnim, ali ja sam jako osetljiv na jezik i mislim da je poznavanje svog maternjeg ili već takvog jezika mnogo važna stvar, tako mi Ivan Klajn pomogao! Jezik je od početka bio i ostao znak rodoljublja, patriotizma ili kako hoćete, ali onog pravog, iz dubine duše. Ako vam je svejedno, a vi se isključite sa sajta, briga me.

Dakle: pre neki dan gledam kako se otvara fabrika u Inđiji ili tamo negde u donjem (svinjskom) Sremu. Došli neko dobro ljudi iz Indonezije da investiraju neke pare pametno (ima tamo žita zlaćanih!) u fabriku nečega na šta ćemo već doći. Ima tu na vidiku neke koristi (srpski: benefita), inače se ne bi ni paštili oko toga. Dakle, na svečanom otvaranju te neke indonežanske fabrike nečega ukazao se Predsednik Toma Nikolić i održao odgovarajuće (dobro, ne baš odgovarajuće) slovo na zadatu temu: te to divno i divota, te mi zahvalni itd; a sve za fabriku „nudli" koju su dobrli ljudi iz Indonezije tu napravili. Onda svi novinari (osim dva časna izuzetka) udare u priče o fabrici „nudli".

Ni El Presidente Tomislaus Nikolić, ni najveći deo novinarskog esnafa prisutnog na licu mesta pojma nemaju o čemu govore, što je bilo vidljivo golim okom. Pitajte ih samo o čemu govore – pojma nemaju. Šta su to „nudle"? Niti znaju, niti ih – zapravo – zanima. Jedine dve prisutne osobe (novinarke sa RTS) koje su usput pomenule „rezance" (jedna) i „testenine" (druga, malo kasnije), shvatile su o čemu je reč, što nije pomoglo niti jednom voditelju vesti i dnevnika u svim elektronskim medijima: svi su govorili o „nudlama"; jer ako Predsednik kaže „nudle", onda šta mi tu ima da objašnjavamo?

Tu sad dolazimo na najvažnije: šta su „nudle", jer niko očito pojma nema o tome šta su „nudle", niti koga ustvari zanima.

„Nudle" su, da prostite, rezanci (srpski: noodles). To bi značilo da ni Predsednik, ni prisutni novinarski kor ni pogledali nisu šta to dobri ljudi iz daleke Indonezije tu hoće da prave. Neću ja sad tu da se pravim neki poliglota (mada jesam), ali rezanci su, sestre slatke i braćo moja u Hristu, nešto što jako dobro znamo šta je („I rezanci s makom", što reče Đoka Balašević). Testenina; pasta, kaže Italijan. Rezanci se dele na mnogo raznih i jako ukusnih vrsta, da sad ne ulazimo i u to. Mogao bih da vam sad idem u detalje kako je moja ujna Ružica u Bavaništu razvlačila one žute, zlatne, rezance za goveđu supu preko velikog stola, pa ih sekla na metre, ali neću.

U ovom konkretnom indonežanskom slučaju znam tačno o čemu je reč: njihove proizvode kupujem pobožno već godinama i odlični su. Reč je o paketićima rezanaca (srpski: noodles) sa dodatnim vrećicama začina i arome (goveđa je najbolja) koji se ubace u šerpicu sa pola litre vode, skuvaju se za tri minuta i savršeno su ukusni; dvoje gladnih nahrane se onako. To vam je dobra kineska radicija sa „nudlama", kako to zove naš Predsednik, a tih rezanaca ima na hiljade vrsta, ne zna se koji su bolji, da sad ne ulazim u to. Naši indonežanski prijatelji rešili su da to prave ovde, što ja pozdravljam. Ali: bilo bi lepo da naš Predsednik nauči o čemu je reč. Ne znam, možda se u Batočini ne prave rezanci, ne znam, nisam tamo zalazio. Ali u Batočini i u Beogradu i na našim televizijama zacelo se govori srpski jezik u kome postoji barem opšti pojam „rezanaca" umesto anglicizma „noodles"! E, sad: ako se tamo i svuda sve više govori jezik u kome se „benefiti" „implementiraju", stavljaju se „emfaze" (umesto naglasaka), sastaju se „bordovi" umesto odbora, tu nešto sa rodoljubljem ne valja. Tu se treba vratiti opomenama Sterije Popovića od pre 150 godina, iz „Pokondirene tikve": „miko fo" i, uostalom, vidite i sami. Ovde, međutim, nije reč o pokondirenju: ovde je reč o nedostatku mišljenja, to jest puštanja mozga u pogon pre jezika ili kompjutera. Ta nesrećnica iz „Tikve" svesno se trudila da – koliko može – imitira francuske i nemačke reči; ovi naši, počev od Predsednika uopšte ne misle; oni samo ponavljaju nešto što im je neka PR sojka, ništa pismenija od njih, gurnula pod nos. Da sutra neka kuvarica u Rezidenciji gurne pod nos Predsedniku tu istu indonežansku supicu, koja je, ponavljam, odlična, on bi rekao: da finih rezanaca! Ne bi pominjao „nudle", jer ih je već zaboravio još tamo u Inđiji ili već gde.

Dobro, dakle, kojim jezikom mi govorimo,ako smo već rodoljupci kakvima se gradimo? Bordovi stavljaju emfaze, pa ih implementiraju na nečiji benefit koji sigurno nije naš, bez brige, čim je benefit. Jezik je, mili moji, živ organizam koji podleže raznim epidemijama i zarazama. Foliranje stranim rečima znak je nedostatka mišljenja, pre svega i to je ono što zabrinjava ili bi trebalo da nas zabrine, a ne neka ćirilica i te gluposti. Uklanjanje od sopstvenog jezika znak je uklanjanja od sopstvenog mišljenja, kao što je Sterija ubedljivo pokazao.

Naučite, dakle, šta su „nudle", probajte ih i recite da su to rezanci. Ništa lakše.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

POVEZANI ČLANCI

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA