GLAVNI I PRATEĆI PROGRAM: Rodoljupci

Kultura i država >

Kome treba jubilej Bitefa?

Kakve su realne šanse za opstanak alternativne/druge/nove scene u društvu koje, budući nesigurno u sopstvene vrednosti, insistira na slavljenju jubileja

Ovogodišnji jubilarni 50. Bitef će se kroz predstave reprezentativnih pozorišnih kuća i inspirativnih savremenih svetskih umetnika baviti velikim i aktuelnim temama savremenog sveta, a mi ćemo, zahvaljujući tome, imati taj divan osećaj da smo deo velikog sveta.

I, dok se radujemo predstojećem novom izdanju Bitefa, polako zaboravljamo da su prošle godine pljuštale optužbe na račun Bitefa da se lokalizuje, a da je selektorka Anja Suša na to odgovarala da festival nema dostojnu finansijsku podršku, kao što zaboravljamo i da je ova ista država koja ovih dana s ponosom ističe da je odvojila nešto više novca za jubilarni Bitef nego inače, pre nekoliko meseci na konkursima Ministarstva i Sekretarijata kulture finansijski zatukla našu alternativnu – nezavisnu pozorišnu scenu. Razumno je postaviti pitanje da li je onima koji dele novac stalo do vrednosti koju sobom nosi Bitef, ili su ga ove godine jednostavno uklopili u svoju kulturnu politiku koja se zasniva na proslavama jubileja, pa jedne godine izdvoje sredstva za proslavu 1700 godina Milanskog edikta, a naredne za 100 godina od početka Velikog rata… Društvo nestabilnih vrednosti insistira na proslavama jubileja, jer jubileji, pored medijske "vidljivosti" uloženih para, daju i osećaj kontinuiteta i tradicije – privid stalnosti u stalnim promenama.

OD ALTERNATIVE DO EKSKLUZIVE: A Bitef je nešto sasvim drugo – to je festival novih, savremenih pozorišnih tendencija. Njegovi osnivači su imali hrabrosti i vizije da ulože sredstva i energiju u tada novo, drugačije, dakle alternativno pozorište, ne mareći da li ono dolazi iza gvozdene zavese, ili iz tzv. trećeg sveta, ili ga stvaraju off trupe na granici između komune i pozorišta. Te "nevidljive" predstave i pozorišta su ubrzo posle dolaska na Bitef postale "vidljive", čime se Bitef nametnuo kao relevantan festival u svetskim okvirima. Zahvaljujući istrajnosti osnivača i kontinuiranoj, verovatno sve većoj finansijskoj podršci onih koji su o parama tada odlučivali, Bitef je iz godine u godinu rastao od festivala alternative, do festivala ekskluzive sredinom sedamdesetih. Za prvi, veliki jubilej – deset godina festivala, godine 1976, Bitef – Teatar Nacija, prikazao je beogradskoj publici predstave Žan-Luja Baroa, Jurija Ljubimova, Euđenija Barbe, Pitera Bruka, Boba Vilsona, Petera Cadeka, Andžeja Vajde… Neki su se već tada vajkali i pitali da li je Bitef i dalje Bitef, ne razumevajući da svaka faza donosi svoje vrednosti i izazove. Bitef više nije mogao biti samo festival alternative, kao što Barba i Bruk sredinom sedamdesetih više nisu bili alternativa. Ta dinamična i dijalektička razvojna igra između alternative, ekskluzive i novog je kvalitet Bitefa do današnjeg dana.

Koliko je Bitef uticao na srpsku alternativnu/nezavisnu/drugu pozorišnu scenu kazaće nam naučna istraživanja, ali ono što znamo i bez istraživanja je da Bitefa danas verovatno ne bi bilo da nije bilo alternativne scene. Godine 1992. uvedene su potpune sankcije i inostrane trupe su morale da otkažu učešće na Bitefu. Umetnički direktor i selektor Jovan Ćirilov je pozvao sedam predstava iz produkcije Narodnog pozorišta/Népszinhàz/KPGT i po jednu predstavu koreografa Dejana Pajovića (produkcija Grad teatar Budva, Teatar Signum) i Jelene Šantić (Ansambl baleta "Isidora"). Takođe smo te godine gledali autorski projekat Srboljuba Stankovića (Mitovi Balkana, u produkciji lutkarske scene NP "Toša Jovanović"), novo čitanje Hamleta u režiji tada mladog Gorčina Stojanovića (produkcija JDP)... Bitef je tada ne samo preživeo, nego je omogućio da na velika vrata srpskog teatra uđe reditelj Andraš Urban, koji je na tom Bitefu imao dve predstave – Vojcek i Hamlet. Taj podvig, očuvanje Bitefa, bio je moguć jer je srpska alternativna/druga/nova scena bila veoma živa osamdesetih i žilava devedesetih godina 20. veka.

U međuvremenu, umetnici koji su činili tvrdo jezgro te scene ili više nisu sa nama, ili rade u institucionalnim pozorištima kao ekskluzivni deo mainstream pozorišta. Oni koji su ostali da rade van institucija kulture, opstaju ako su svoj rad preusmerili (delom ili potpuno) na različite vidove saradnje sa obrazovnim institucijama i/ili manjinskim grupama. Tako je kod nas, bez ikakve strategije kulture, praktično na mala vrata, na drugu, alternativnu scenu primenjen anglo-američki pristup koji kulturu tretira ili kao zabavu i luksuz koju svako za sebe na tržištu kupuje, ili kao nešto što mora biti u vezi sa humanitarno-obrazovno-neprofitnim radom. Taj sistem je stran evropskoj tradiciji negovanja kulture pa samim tim i kulturi u Srbiji, gde ona ima važnu misiju jer predstavlja kohezivni faktor društva.

Kultura u Srbiji, i ona u institucijama i ona van njih, živi od budžeta. U tom domenu prepoznatljiva je težnja da se kvalitet izjednači sa vidljivošću. Ako ste "vidljivi" za one koji daju novac, onda se tom novcu možda možete i nadati. A ako niste "vidljivi", vi niste ni konkurentni i svojim poslom možete da se bavite volonterski – ako baš insistirate na njemu. Mnogo je bilo povika na ovogodišnje odluke komisije Ministarstva za kulturu, ali one su logične imajući u vidu put kojim smo krenuli. Donosioci odluka su bili pred dilemom da li treba podržavati velike i priznate (znači "vidljive") i novac podeliti na veće delove, ili dati više manjih suma, ali većem broju projekata. Odlučeno je da se podrže veći projekti. Da li kultura male zemlje može da živi samo od velikih projekata? Da li može da opstane na proslavama jubileja? Jubileji su poželjni u društvu u kome "vidljivost" može da donese novu vrednost u vidu profita. Međutim, ako društvo nije uspelo da uredi druge svoje vrednosti, onda "vidljivost" postaje ključna vrednost. Kakve su realne šanse za opstanak alternativne/druge/nove scene u društvu koje, budući nesigurno u sopstvene vrednosti, insistira na slavljenju jubileja?

NA PRIMER – POLIFONIJA: Pokazni primer može biti Bitef Polifonija, prateći program Bitefa već 17 godina. Na sajtu festivala Bitef možete pročitati tekst programskog odbora Bitef Polifonije u kome se kaže da je Bitef Polifonija: "posvećena novim pozorišnim tendencijama koje mogu da se otkriju i prate u inovativnim, procesnim i participativnim projektima pozorišnih umetnika i drugih stvaralaca u radu s mladima, kako u kontekstu savremenog stvaralaštva i umetnosti, tako i u drugim kontekstima kao što su obrazovanje, aktivizam i kultura zajedništva." Još prilikom osnivanja Bitef Polifonije (2000., u osvit petooktobrskih promena) Ljubica Beljanski-Ristić je ovaj program usmerila ka participativnom, procesnom pozorištu (koje se kod nas razvijalo od sredine sedamdesetih kroz institucionalni rad sa decom i mladima). Time je napravljen most između našeg iskustva i novih svetskih tendencija. Ove godine na Bitef Polifoniji možete učestvovati na radionici dramskog pisanja za mlade Lika Tartara, zatim na radionici Zajedništvo sa temom prepoznavanja i borbe protiv nasilja koju vode umetnice Sanja Krsmanović Tasić i Aleksandra Jelić. U pozorištu "Pinokio" će biti neverbalna predstava Woven/Ayanasu Kenđira Otanija iz Japana, u kojoj možete saznati dosta o običajima koji vladaju u porodici u Japanu i o tome kako se japanska porodica nosila sa katastrofom koju je izazvao zemljotres 2011. godine… Sve događaje na Bitef Polifoniji će pratiti grupa mladih teatrologa i kritičara i nastojaće da sa publikom zapodenu kvalitetan dijalog o viđenom i doživljenom. I dok za gledanje predstava u glavnom programu zainteresovani moraju izdvojiti značajnu sumu novca (što je u redu imajući u vidu ekskluzivnost događaja), programi Bitef Polifonije su potpuno besplatni i otvoreni.

Zahvaljujući širokom rasponu delovanja, Bitef Polifonija iako nema tako poželjnu "vidljivost", može imati brojnost, budući da se uvezuje sa obrazovanjem, aktivizmom i radom u zajednici. Takva povezivanja mogu doprineti artikulisanju, osvešćivanju i povezivanju nevidljive većine sa suštinskim i dalje ekskluzivnim vrednostima kakve predstavlja Bitef. Svako dete, svaki učenik, svaki profesor i umetnik koji je deo 17. Bitef Polifonije, može sa ponosom istaći da je i on deo Bitefa, čak iako je glavni program festivala video samo u medijskim izveštajima. Pitanje je samo koliko će njih to moći za sebe da kaže s obzirom na to da je Bitef Polifonija ovogodišnjeg jubilarnog Bitefa skraćena sa sedam na četiri dana i da je ostala bez adekvatne finansijske podrške. Dakle, Bitef Polifonija deli sudbinu srpske druge/alternativne/nezavisne scene: bavite se umetnošću ako na tome baš insistirate.

Ostaće otvoreno pitanje kako tiha većina razume kulturu jubileja. Ako ekskluzivnost dobije pojačanu primesu isključivanja umesto posebnosti/izuzetnosti, ekskluziva postaje odbojna za tihu većinu. Ona, tiha većina, počinje da gaji uverenje da joj i ne treba ono iz čega je isključena. I ne samo to! Ravnodušno, pa čak i pakosno i zlurado prati kako se smanjuje, menja, unižava i na kraju ukida ona vrednost iz koje je bila isključena, koju je doživljavala kao ekskluzivnu i samim tim nedostupnu. U nestabilnom društvu to se može desiti čim popusti "vidljivost", tj. prođe jubilej. Ali, sada je jubilej Bitefa i radujmo se programu koji najavljuje novi umetnički direktor Ivan Medenica, kao što se dete raduje rođendanu. Nadajmo se samo da staratelji imaju dovoljno odgovornosti i svesti da znaju da dete treba negovati, podržavati, poštovati i voleti i onda kada mu nije rođendan.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---