---

Na samitu EU u Bratislavi ne da nije ništa konkretno dogovoreno, nego je naopako pošlo i insceniranje jedinstva

Evropska unije je u krizi. Ništa novo. Osam godina je prošlo od izbijanja ekonomske i finansijske krize; pet godina od intervencije NATO-a u Libiji i izbijanja građanskog rata u Siriji; skoro dve godine od početka serije terorističkih napada u Evropi od Pariza, preko Brisela do Nice; godinu dana od izbegličkog talasa koji je preko Balkanske rute preplavio Evropu. Skoro tri meseca prošlo je od Brexit-a. Ekstremno desne i antisistemske partije jačaju, Ujedinjeno kraljevstvo bi moglo da se razjedini, Katalonija bi da bude nezavisna, tu su Baskija, Andaluzija, Korzika, Flandrija...

Na neformalnom sastanku na vrhu Evropske unije u Bratislavi prošlog petka valjalo je zbog svih starih i novih kriza demonstrirati jedinstvo. Trebalo je da se pokaže da su šefovi država i vlada EU odani ideji i projektu EU, da znaju šta rade, da znaju kako da izađu na kraj sa svim izazovima. Pola godine pre obeležavanja šezdesetogodišnjice osnivanja današnje Evropske unije marta 1957. godine valjalo je govoriti o smernicama za budućnost.

Nisu ni bili predviđeni pregovori o konkretnim merama, i suviše se stavovi pojedinih država o ključnim pitanjima razilaze. Ali ni ono staro pravilo, na koje podseća bečki Standard, da je utoliko veći akcenat na inscenaciji događaja i glorifikovanju visokih ciljeva i namera, ukoliko je manja saglasnost šefofa država i vlada, nije prošla kako treba.

Posle samita kancelarka nemačke Angela Merkel i predsednik Francuske Fransoa Oland zajedno su se obratili novinarima. Sam ovaj čin trebalo je da pokaže da se posle izlaska Velike Britanije iz EU Nemačka i Francuska drže zajedno kao okosnica Unije. „Bilo je veoma, veoma važno da pokažemo da Francuska i Nemačka zajednički hoće da dopinesu uspehu Evrope", rekao je Oland. Merkelova je govorila o „odlučujućoj fazi EU". Oboje su pričali o „duhu saradnje". Izbori u Francuskoj su na proleće, u Nemačkoj na jesen 2017.

Ovom scenskom nastupu jedinstva nedostajali su, međutim, predstavnici još dve za EU ključne države: Španije i Italije. Španija ima opravdanje, jer ni posle ponovljenih izbora ne može da formira vladu. A pemijer Italije Mateo Renci prosto nije hteo da se drži pod ruku sa nemačkom koleginicom i francuskim kolegom.

„Nećemo da se pravimo da smo svi saglasni," rekao je Renci koji je sam držao konferenciju za medije „zato što nije saglasan sa ugovorenim smernicama za rešavanje privredne i imigracione krize". Rekao je da je njemu drago što se Nemačka i Francuka tako lepo slažu, ali da ne moraju da se pretvaraju da vlada nekakvo jedinstvo. Na tviteru Renci je napisao: „Korak napred, ali mali, veoma mali. Isuviše mali".

Renci je kritikovao ono što su neki komentatori nazvali „spiskom lepih želja" u Bratislavi, to jest da se do proslave šezdesetogodišnjice EU u Rimu naredne godine napravi agenda za izlazak iz krize. Ili agende za izlazak iz kriza. Što se neće deseti.

„Mapa puta" iz Bratislave trebalo bi da građanima EU pokaže da je Unija delotvorna. Tu se radi o zaštiti granica, borbi protiv terorizma, većoj privrednoj dinamici. „Obećanje o državi blagostanja u ovom trenutku ne ispunjava se u dovoljnoj meri", rekla je Merkelova.

Nemčki nedeljnik Špigel objašnjava da to zapravo znači, da će Bugarska dobiti tamo nekakva terenska vozila da bi bolje zaštitila granice od najezde izbeglica, da će se naći više para za prevazilaženje velke nezaposlenosti među mladima pogotovu na jugu Evrope, te brzi internet od Porta do Rige. Prema Špigelu nova evropska realnost svodi se na najmanje moguće imenitelje.

Svekolike krize u EU mogle bi da se reše samo većom integracijom, prebacivanjem dodatnih nadležnosti sa nacionalnih država na Brisel: zajednička politika azila, na primer, stroža kontrola budžeta država članica EU. Floskula Angele Merkel topogledno glasila je „više Evrope". Trend je, međutim, posve drugačiji i glasi „manje Brisela". Najkasnije tokom izbegličke krize pokazalo se da Brisel, ili pak Nemačka, zemljama kao što su Mađarska, Poljska, Češka ili Slovačka ne mogu da nametnu kvote za prijem izbeglica. Tako je u Bratislavi postignut dogovor o „fleksibilnim kvotama", to jest da svaka država može sama da odluči koliko će i da li će izbeglica da primi. To je presedan koji će postati pravilo i po drugim pitanjima. Posle Brexita niko se u dogledno vreme neće usuditi da tera mak na konac ni sa jednom državom koja bi eventualno mogla da izglasa izlazak iz EU, pa ni sa najmanjom. Ako Brexit ne ostane usamljeni primer, EU se raspala.

„Duh Bratislave" je da se po svaku cenu izbegne bilo kakva veća svađa. Neki to nazivaju diplomatijom. Neki kukakvičlukom i odsustvom liderstva. Jedino konkretno što je moglo da se čuje je formiranje nekakvih zajedničkih evropskih bezbednosnih snaga koje bitrebalo da se efikasnije bore protiv terorizma i da delotvornije sprečavaju izbeglice da pristižu u Evropu i narušavaju evropsko jedinstvo. Čini seda je uzvišena ideja u Evropskoj uniji spala na stari princip da se redovi zbijaju pred spoljnim neprijateljem. Neki bi to nazvali diplomatijom. Drugi mediokrtitetskim činodejstvovanjem armije birokrata i nacionalnih političara koji bi opasnost od ekstremne desnice da ublaže tako što sami zaokreću udesno.

Bilo kako bilo: Evropska unija je šezeset godina od osnivanja u politici zemalja članica postala nešto sporedno, manje važno. I to je „duh Bratislave".

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---