OTAC I SIN: Lazar Ristovski i Petar Korać

Film >

Ukleti soj i umivena konvencionalnost

Dnevnik mašinovođe; Srbija i Hrvatska, 2016; proizvodnja: Zilion film i Interfilm; scenarista i reditelj: Miloš Radović; igraju: Lazar Ristovski, Petar Korać, Jasna Đuričić, Mladen Nelević, Mirjana Karanović, Nina Janković i drugi; distribucija: Art Vista

Nakon više nego plodotvornog festivalskog leta (Moskva, Palić, Novi Sad, Niš) i prilično ubedljive domicilne nominacije za Oskara (uprkos ozbiljnim konkurentima kakvi su Vlažnost ili Dobra žena), isuviše dugo očekivani i na određeni način povratnički film Miloša Radovića Dnevnik mašinovođe je konačno stigao i na redovni bioskopski repertoar. Iako ga od prethodnih celovečernjih ostvarenja ovog autora deli punih dvanaest (Pad u raj), odnosno trinaest godina (Mali svet), prvi i osnovni utisak koji za sobom ostavlja ovo delo je da se protutnjalo vreme nije na značajan način odrazilo na stil, svetonazor i kreativne ambicije njegovog potpisnika. Ovo – razume se – može i ne mora da bude unapred označeno kao kvalitet ili mana, mada za umetnost generalno nikada nije dobro da na sebe preuzima ulogu kamenja iz one izanđale izreke o neizbežnosti stalnih promena.

Iz nužde ili po opredeljenju, svejedno, Radović je u najvećem delu vlastite karijere bio poznatiji i priznatiji kao reditelj zbilja antologijskih televizijskih (Vidim ti lađu na kraju puta, Brod plovi za Šangaj) ili kratkometražnih (Iznenadna i prerana smrt pukovnika K.K., Moja domovina) filmova, dok se njegovi sporadični i očigledno teško izvojevani izleti u dugometražnu produkciju nikako ne mogu opisati istim ili sličnim atributom. Dnevnik mašinovođe, nažalost, neće preokrenuti ama baš ništa u takvom kreativnom skoru, jer je pre svega reč o ostvarenju koje predstavlja gotovo predvidljiv i ne posebno inspirativan zbir očekivanih vrlina i slabosti koje se i inače pripisuju ovom autoru.

Hotimično vanvremenska, ali ne i lako čitljiva metaforična ili alegorična pripovest, Radovićev Dnevnik mašinovođe teži i uspeva da bude mikrokosmos za sebe, žanrovski stisnut u njemu toliko omiljen okvir tragikomedije, ili preciznije "komedije sa tragedijom". Osim toga, ova filmska priča o nesrećnom samcu mašinovođi i njegovom usvojenom sinu koji treba da nasledi porodični zanat mogla bi se opisati i kao bajkolika i melodramatična, dok bi za interakciju tih glavnih junaka i njihovih prijatelja sa svakidašnjim okruženjem svakako trebalo reći da je iščašena i crnohumorna. Konačno, čvrstim ikonografskim i mitološkim pozivanjem na opšteprihvaćene stereotipe iz tradicije domaće kinematografije (železnica, siročad i sirotišta, privremeni smeštaji i zajednički stanovi), Radović i ovom prilikom kao da odbija da se odmakne od pretpostavljenih uzora i uticaja, pa i da stvaralački kroči na ma koju teritoriju na kojoj do sada nije bio.

Paradoksalno, no ne i potpuno neobjašnjivo, ovakav poetski koncept u filmu Dnevnik mašinovođe brzo počinje da remeti i razgrađuje čak i one njegove elemente koji u startu deluju elegantno i besprekorno. Jer, puna vizuelna perfekcija (direktor fotografije Dušan Joksimović, montažer Đorđe Marković, scenograf Aljoša Spajić, kostimograf Dragica Laušević) i fino uravnotežen nastup kompletnog glumačkog tima s vremenom blede u samodovoljnosti, isključivo zato što su postavljeni i vođeni na ovakav način jednostavno lišeni mogućnosti za bilo kakav progres, zamrznuti u zatečenom stanju. Po svoj prilici, suštinski Radovićev problem ovde – kao i ranije – dolazi s narativno-karakterne strane i ogleda se u činjenici da kovačevićevska dosetka o mašinovođama kao ukletom soju slučajnih i nevinih ubica tokom čitavog filma biva i ostaje apsurd osrednje humorističke i veoma niske magijske snage.

Na kraju, arhaični kreativni arsenal kojim raspolaže i barata Dnevnik mašinovođe primorava i na razmišljanje o tome jesmo li i ove godine uobičajeno omanuli u proceni šta svet očekuje od ovdašnje kinematografije i da li je upravo Radovićevo ostvarenje idealan takmac u još jednoj trci za Oskara koja je pred nama? Jer, uz sav respekt prema inspiraciji, znanju i energiji koji su nesumnjivo uloženi u ovo delo, ovakav Dnevnik mašinovođe ipak i pre svega deluje kao bioskopski artefakt iz kasnih 70-ih i ranih 80-ih godina prošlog veka, a svi znamo da Američka filmska akademija birajući najbolji strani film najčešće daje prednost naglašenoj estetskoj i ideološkoj provokativnosti i inovativnosti nad umivenom autorskom konvencionalnošću, koja je ove sezone izgleda naš prvenstveni adut. Čuda su naravno moguća i za nekoliko meseci će biti jasno da li je ova teza sasvim tačna, ali je i za Radovića i za srpski AFUN čini se poslednji trenutak da pođu u susret novom vremenu kakvo god ono zaista bilo.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---