JUBILARCI: Urnebesna tama;...

50. Bitef >

Glupa Evropa, tužna Afrika, vesela Koreja

Jubilarno izdanje najuglednijeg pozorišnog festivala proteklo je u znaku prevazilaženja granica, ne samo regiona, nego i Evrope

Završeno je i to jubilarno, pedeseto izdanje Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala, utisci se još uveliko sumiraju, a zvanični festivalski žiri svoj je stručni uvid u festivalsku produkciju začinio potrebom da naglasi kako su se u relevantnoj konkurenciji za nagrade našle samo četiri predstave, to jest, tek trećina onoga što su izabrali umetnički direktor Ivan Medenica i selektorka Anja Suša. Spontana arogancija žirista ili implicitna polemika s njihovim izborom? Naime, (malo)građanski lepi maniri bi u ovakvim prilikama nalagali da se kaže nešto u stilu kako se "žiri jedva odlučio u izobilju dobrih predstava"...

Kako god, naum novog umetničkog direktora da maksimalno "internacionalizuje" jedan već u nazivu internacionalni festival, to jest da prevaziđe ne samo granice tzv. regiona, nego i Evrope (uzgred, tendencija suprotna onoj Sterijinog pozorja, koje je ponosno rešilo da se učauri u šupčić prostora od Timoka do Drine, plus poneka imaginarna "srpska zemlja" Preko), sproveden je dosledno i radikalno – bar s obzirom na sredstva kojima se raspolagalo, a koja jesu nešto uvećana, ali su i dalje relativno skromna za igranje u "svetskoj ligi". Zato su i viđene produkcije takve, primerene mogućnostima: globalne i (manje ili više) kvalitetne, ali produkcijski (čitaj: finansijski i tehnički) uglavnom ne mnogo zahtevne. Gotovo da bi Bitef mogao da mazne ime od svog sarajevskog sabrata, pa da se proglasi festivalom malih i eksperimentalnih scena...

Naravno, ovo je tačno samo na jednom nivou, na drugom je tek dobronamerno podbadanje. Godina u kojoj Bitef dovede u Beograd berlinski Šaubine i bečki Burgteatar ne može, zaboga, ne biti na nivou ovog značajnog jubileja, a Bitef je ponajmanje kriv što se ovaj odigrava u jednoj duboko propaloj zemlji.

Izvestan višak ceremonijalnosti koji je pratio ovogodišnji festival sasvim je razumljiv u kontekstu jubileja; predugu ceremoniju otvaranja legendarni je Robert Bob Vilson pretvorio u sopstveni performans od četrdesetak minuta; pošto sam ga gledao prvi put, uživao sam, uglavnom; nevolja je snašla one koji su kroz to već prošli, a koji kažu da Vilson "stalno izvodi jedno te isto"... Navodno je već sutradan ponovio svoj show u Skoplju. Nešto kao Džeger na turneji. Reditelju Ajnštajna na plaži se to može, uostalom. Što se ovog gledaoca tiče, Vilsonov je monolog ionako bio sve od pozorišta za to veče – mada, red je da vas upozorim, potpisanom tu možda nije za verovati. Naime, nastup Plesnog pozorišta TAO iz Pekinga s predstavom 6&7 dobio je frenetične ovacije publike, a posle sam čitao prikaze u kojima su suptilniji duhovi razaznali zamršene metafizičke slojeve predstave, "anksioznost modernog čoveka", jin i jang i još mnogo toga, ali oni manje suptilni, poput mene, videli su samo – doduše, perfektno uvežbano i usklađeno – zabacivanje glava plesača unazad, pa unapred, pa ulevo, pa udesno. I tako mnogo puta. Plesača je pre pauze šest (u mraku, na glasnu muziku), a posle ih je sedam (u belom, a capella), pa se predstava zato, eto, zove 6&7. Da ih je prvo pet, pa šest, bilo bi to već nešto sasvim drukčije.

Glavni je tok ovogodišnjeg Bitefa bio triling predstava s nemačkog govornog područja, tj. pozorišta i stvaralaca iz Nemačke, Austrije i Švajcarske, a koje je povezivala težnja za preispitivanjem uloge Evrope i "prvog sveta" uopšte u svim nevoljama ovoga sveta, a posebno u Africi. Jadna "glupa Europa", siroti "truli zapad": provedoše se kao bosi po trnju, krivi za svako činjenje i svako nečinjenje... No, to je – radikalna autokritika, naime – sastavni deo nedostižnog šarma Zapada, dražesni kvazisubverzivni začin njegove globalne hegemonije. To je možda najlucidnije obradio nemački pisac Volfram Loc, čiji je komad Urnebesna tama radikalna kritika savremenog (neo)kolonijalizma u svakom njegovom aspektu, ali i razorno duhovito poigravanje "humanističkim" stereotipima koji njihove nosioce zapravo ne koštaju ništa i suštinski ih ne pomeraju iz njihove privilegovane udobnosti, naprotiv, samo ih uljuljkuju u narcisizmu "moralno visoko svesnih". Reditelj Dušan David Paržižek i četiri sjajne glumice Locovu su lucidnost pretočili u moćan, uzbudljiv teatarski čin. Glavna nagrada, sasvim zasluženo.

Saosećanje – istorija mitraljeza švajcarskog autora i reditelja Mila Raua (berlinski Šaubine am Leniner plac) sasvim se prirodno nadovezuje na Paržižekovu predstavu, ali skromnijim teatarskim sredstvima, otuda i skromnijeg dometa, mada je Ursina Lardi izvanredno odigrala zapadnu "humanitarku" u grotlu apsurda, nasilja i svestranog licemerja, a afričko-belgijska glumica Konsolate Siperius (kao dete preživela genocid u Ruandi!) sve očarala u svojevrsnoj "kameo" roli. Na koncu, iste smo večeri posle "Mitraljeza" odgledali i Ambasadora: nemačko-afrički komad sa pevanjem berlinske produkcije Gintersdorfer/Klasen, u izvođenju grupe nemačkih i afričkih glumaca, muzičara i plesača: duhovito i neodoljivo poigravanje sa stereotipima, sa uobraženošću Zapadnjaka kao "prosvetitelja", ali i s beskrajnom brutalnošću, samoživošću i samovoljom afričkih tirana koji umeju da budu mnogo suroviji prema svom narodu nego što bi bilo koji kolonizator to mogao. Publika se, kažu, "podelila" na vrlo zadovoljne (i dolepotpisani je među njima) i one koji su gordo primetili da ova predstava odnekud "nije u bitefovskom duhu". Zašto nije? Zato što njeni protagonisti uistinu izgaraju pred publikom umesto da, recimo, mrzovoljno izmrmljaju nešto u pola sata-sat, pa da to neko proglasi genijalnim predavanjem-performansom? Ambasador je dobro, u izvesnom smislu i popularno, ali nipošto populističko pozorište, prikladno za kritičke duhove; ezoterično doduše nije, ali to ne bi smelo da mu bude inherentni nedostatak.

Kad smo već kod publike, ta se najmanje delila glede predstave Svita br. 2 u produkciji Ešel 1:1 iz Pariza, kompozitora i reditelja Žorisa Lakosta. Projekat Koncept kolektiva Enciklopedija reči, kojeg je ova Svita, naravno, drugi deo (biće ih četiri) na teatarski se začudan, produktivan, razigran i efektan način bavi ekspresivnom snagom, ali i nesavršenošću verbalnog iskaza kao takvog, dakle: bilo kakvog verbalnog iskaza. Glumci-performeri zasipaju nas – neretko i naporedo, u dobro odmerenoj kakofoniji – slapovima reči na različitim jezicima, a pri tome nije nimalo nevažno da ništa od tih verbalnih iskaza nije proizvod tzv. umetničke imaginacije, nego su sve to doslovne reprodukcije reči nekada i negde stvarno izgovorenih, bilo da se radi o smaračkom govoru nekog ministra finansija (koji u nekom trenutku kao da postane instrumentalna pratnja drugim, naporednim monolozima), o fitnes vežbama, aukciji bikova (!) ili pak o (homo)seksualnom činu. Beskrajno zanimljivo istraživanje "reči i performativa" koje naposletku nije ostavilo publiku ravnodušnom jer ničim nije pokazalo da je samo sebi svrha i da mu je publika višak ili nužno zlo. Svakako jedan od boljih trenutaka ovogodišnjeg Bitefa.

E da, pre toga smo odgledali i Soft-machine, ali da ne bi vašem izveštaču iznova promakao neki zapretani metafizički sloj ove plesne predstave, reč o njoj prepuštam u problematiku upućenijoj koleginici Ivani Milanović Hrašovec. Ivana, izvoli:

"Softmachine, projekat singapurskog umetnika Čoja Kafaija, na Bitef je doveo dva svoja rada, po imenima umetnika Rianto + Sijao Ke x Cihan. Prvi o autorskom paru iz Kine u kome je ona savremena plesačica i drugi, o Riantu, plesaču tradicionalnih igara sa Jave. Spaja ih jedna nit, snažna, životna posvećenost sopstvenom plesnom izražavanju. Svaka od ovih ličnih priča čini i iskorak u neko ‘parče’ osvojene slobode, pa ili su to opaske o zatvorenom i krutom kineskom sistemu, ili je to, u drugom delu, Riantov muško-ženski ples, i u tradicionalnoj nošnji i sasvim bez odeće, kao odraz njegove ideje da savremeni ples(ač) nema pol. No, uprkos talentu samih plesača, osim Riantove folklorne atraktivnosti, predstava je u ukupnom doživljaju daleko ispod stečenih bitefovskih kriterijuma."

Hvala, Ivana, nastavljamo program iz studija. Predstava Jašući oblak, produkcija Rabija Mruea iz Bejruta, Liban, tipičan je predstavnik poslednjih godina tako popularne forme predavanja-performansa, i pati od svih nedostataka te forme, tj. najpre od nedostatka forme kao takve, ako pod "formom" podrazumevamo nešto što bismo nazvali punokrvnom teatarskom predstavom. Scenski događaj u kojem protagonista, autorov rođeni brat Jaser, priča svoju potresnu životnu priču (ranjen je u građanskom ratu, i pretrpeo je ozbiljna i trajna oštećenja) uz tek minimum scenskog gesta i pokreta i bilo čega drugog što razlikuje "klasično" predavanje od pozorišne predstave, ma koliko "široko" shvaćene, na koncu dobrim delom izjeda i ovaj scenski čin: konceptualno, sasvim je jasno zašto se Jašući oblak našao baš na Bitefu koji je toliko impregniran preispitivanjem odnosa Prvog i Trećeg sveta, globalizaciji, etničkim partikularizmima, vidljivom i skrivenom nasilju etc., ali teatarsko pokriće je ovde ipak relativno tanušno, i to ništa ne može da otkloni. Aplauz je na kraju dug i iskren, ali to je aplauz ljudske potresenosti, upućen pre jednoj strašnoj životnoj priči, nego njenom teatarskom osmišljavanju i izvođenju.

U produkciji samog Bitefa, počašćeni smo predstavom-performansom Sloboda je najskuplja kapitalistička reč, autorki i performerki Olge Dimitrijević i Maje Pelević. No, kako su gabariti ove predstave preraskošni za ovaj sumarni, letimični festivalski osvrt, ostavićemo je za sledeći broj, a vi se, dragi čitaoci, u međuvremenu pobliže upoznajte bar s osnovama veličanstvene ideje Djuče (ne Duče!) – nikad se ne zna kad bi vam mogla zatrebati! Da posle ne bude da niste opomenuti na vreme.

I, pošto konac delo krasi, nije bilo ništa logičnije nego da se jubilarni Bitef zatvori predstavom Nad grobom glupe Europe (HNK Ivan pl. Zajc, Rijeka). Koji je naziv ionako mogao stajati, u duhu onih ćirilovljevskih svakogodišnjih gesala, kao moto njegovog ovogodišnjeg izdanja, pošto se o Europu – blaženo bezbedan predmet kritike: ne samo da ne bije svoju decu koja je kritikuju, nego hoće i da ih izobilno isfinansira... – ovde nije očešao samo ko nije prošao ni blizu, pa nije uspeo da dobaci. Reditelj Sebastijan Horvat bazirao je siže na dalekim odjecima, zapravo tek motivima, Krležine Hrvatske rapsodije, pa se nosilac autorskih prava na dela Gromovnika s Gvozda u neku ruku opravdano pobunio protiv toga da se predstava "vodi" pod nazivom Krležinog dela, i otuda ona glupa Europa – ali koja je,opet, zajmljena iz jednog Krležinog stiha... – kao naslovni motiv. Treći razred mađarske državne željeznice ovde je zamenjen novoburžoaskim salonom sa šarenim društvancetom "tranzicionih dobitnika" koji uz opijanje i ždranje uprazno filozofiraju o "hrvatskom geniju" i koječemu još, u tom krabuljnom plesu savremene glembajevštine, koja se brzo pretvara u bunjuelovsku (zanimljiv je tretman motiva iz Anđela uništenja) nadrealističku grotesku. Predstava je bolja dok se drži krležijansko-brehtovskih motiva (recimo, scena ponižavanja siromaha u ime tobožnje velikodušnosti), a potonji raspašoj, kao ilustrija raspada jednog padu sklonog sveta pole nekog vremena zamori, a valjda je bila namera da epater le burgeois; ali kako to izvesti, ovde i danas, pred ovakvom publikom? Pa, buržuj je danas tako progresivan, prvi će baciti šaku crne zemljice na humku glupe Europe... Ipak, Horvatova je predstava vredna gledanja, kao jedan od zanimljivih odvojaka "frljićevske" estetike, sa svim što uz to ide.

I tako, Bitef ulazi u šestu deceniju, a sam ulaz mu nije bio loš, s obzirom na sve. Koncept je zdrav, ljudi koji ga vode dobro znaju šta rade, i još da je malo više para i malo manje hajpa, sve bi bilo potaman. Ali, ko kaže da je svet ustrojen tako da sve bude potaman?

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---