Autor

12.10.2016. >

Građanski front

miloš vasić

Ili Front građana, kako god vam drago da to nazovete

Na izvestan očekivani način građanske inicijative od Ne da(vi)mo Beograd (Patka), preko Novoga Sada, Niša i još nekoliko gradova u Srbiji počele su da se njuškaju, razgovaraju i ujedinjuju polako u nešto novo – što je za svaku pohvalu. Zašto? Zato što je postojeća etablirana parlamentarna i vanparlamentarna opozicija sebe dovela u potpuni ćorsokak, dakle nigde. To se vidi golim okom i ne treba dalje obrazlagati. Kao i u Hrvatskoj, ovde je socijalističko-demokratska opcija upropastila samu sebe kompromisima, biznis muljažama i konformizmom; izgubili su ideologiju i program. To su postigli sami od sebe, bez Vučićeve pomoći (osim tu i tamo), kao što i ova sadašnja inicijativa – zovimo ju Građanski front, u nedostatku boljeg – sebe gradi sama od sebe, odozdo, bez ikakvih Sorosevih i ostalih belosvetskih para za koje ih Vučić bestidno optužuje u nedostatku boljih argumenata.

Pojava ovakvih pokušaja ohrabruje i treba ih podržati. Ovo je možda prilika da ih se upozori na opasnosti pred kojima su podlegli prethodnici. Ne mislim na Sirizu i Podemos i slične stranke; oni su tamo daleko. U Hrvatskoj već pokušava da oživi nešto što se zove Radnička fronta, pa se iz njihovog primera dade štošta naučiti. Naime, ponavlja se priča iz 1968. (verujte mi, bio sam tamo), ono što je mrzovoljni matori Rejmon Aron nazvao „nenalažljivom revolucijom" (la revolution introuvable). Tada smo se na njega ljutili, ali je ispalo da je bio u pravu. Ukratko: od spontanog, romantičnog, duhovitog i veselog pokreta otpora režimskim gadostima nije lako napraviti političku snagu koja na parlamentarnoj sceni ima neke šanse da uzme vlast. Setite se tužne sudbine Otpora. Pred takvim pokretima – a ovi naši imaju šansu da takvima postanu – stoji bolan izbor: ili će se jako potruditi da od sebe naprave klasičnu političku stranku, ili će biti apsorbovani (recupere), prisvojeni u postojeći politički sistem. Trećega nema, kao što vidimo iz grčkog i španskog primera. Ako se desi da budu prisvojeni – što je najveća opasnost – za tren oka će se korumpirati, napraviti nagodbe i trule kompromise, nanjušiti pare (kojih za takve potrebe uvek ima na pretek) i – gotovo.

Drugačiji politički sistem da naprave ne mogu, jer ne može; jednostavno. Parlamentarna višestranačka demokratija – kakva takva – ostaje i dalje i ubuduće jedini zamislivi okvir svake politike i tačka. Slušam i čitam šta moji zagrebački i splitski i riječki drugari govore i pišu na te teme: kad preskočimo jugonostalgične i samoupravno-socijalističke reminiscencije, ne ostaje mnogo. Ukratko opet: gvint je u tome da se napravi pristojna stranka pristojnih ljudi sa ideologijom i programom saosećanja, solidarnosti, participacije u javnim poslovima, sa insistiranjem na zakonitosti po svaku cenu i na društvenoj pravdi. Stranka koja će povredu svačijeg prava, slobode i jednakosti doživeti i artikulisati kao povredu prava i sloboda svih građana.

Polazna osnova na kojoj se okuplja ova sadašnja inicijativa u povoju zdrava je: ako neko narušava prava i slobode i imovinu u to malo Savamale, narušava prava i slobode svih nas, a imovina će već doći na red, bez brige. Nije niti će biti lako okupiti dovoljan broj ljudi oko takve jedne, ajde da kažemo, ideologije. Moj omiljeni italijanski politički filozof Mauricio Viroli kaže ovako: „Mi možemo da zaštitimo našu slobodu ne pomažući zaštiti slobode svih pripadnika društva... Mi ne vidimo niti osećamo vezu između naše slobode i slobode drugih. Više nismo sposobni za saosećanje... Neko bi rekao da je zaštita naše lične slobode bez obaziranja na slobodu drugih neoprezan stav, jer dopušta ambicioznim i arogantnim ljudima da uspostave svoju vlast i korumpiraju javne ustanove, stavljajući nas tako njima na milost i nemilost. Iako je sasvim razuman, taj argument nije dovoljan da pobudi strast poput ljubavi za slobodom, niti – što je mnogo važnije – da potisne strasti kao što su pohlepa i kukavičluk koje su najveća prepreka građanskoj vrlini" (Maurizio Viroli: Za ljubav domovine; esej o patriotizmu i nacionalizmu. Oksford, 1995.). Ta se sjajna knjiga bavi, u stvari, pojmom građanske vrline kakva je bila u antici i kakva je i danas.

Građanska vrlina znači, po Viroliju: budno čuvanje zakonitosti; solidarnost i saosećanje sa sugrađanima; odgovornost za javni interes; bdenje nad poštenim obavljanjem javnih funkcija; spremnost na pobunu i protest u slučaju kršenja prethodnih normi; itd. Jednom reči: poštenje i građanska hrabrost, pa šta bude.

Ako ove naše inicijative u povoju uspeju da se okupe oko građanske vrline i hrabrosti, ovako definisanih, ima neke nade za nas. Inače nam preostaje samo vladavina pohlepe i kukavičluka kakvu već uveliko imamo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA