---

Sve staje i ništa više nije važno kada neko hoće da vam ubije premijera, kada je ugrožena bezbednost njegove porodice. Koga u takvoj situaciji zanimaju Kosovo, Evropska unija, Rusija ili raznorazni špijuni koji se vrzmaju po Srbiji

Sve osim prva dva pasusa ovog teksta nije važno, ništa više nije važno, jer neko, kažu, hoće da nam ubije Premijera. U blizini kuće njegovog oca u Jajincima pronađen je sanduk sa zoljom, četiri ručne bombe i 100 komada municije kalibra 7,62 milimetara, kao i municija za automatsko naoružanje i snajper i 15 metaka „nepoznatog kalibra". Sve to na zgodnom mestu, objašnjavaju, da se izvrši atentat na Premijera. Zorana Mihajlović mnogo je zabrinuta za bezbednost Aleksandra Vučića i njegove porodice; Dačić izjavjuje da „mnogima u svetu smetaju zemlja i njen lider koji vode nezavisnu politiku" ne u njihovom, već u interesu Srbije, ali da je "na žalost istorija pokazala" da inostrani zlikovci „uvek lako nađu srpsku ruku koja će za njih obaviti prljav posao"; Vulin kaže da „ovo sigurno nije prvi put, a nažalost neće biti ni poslednji da se priprema ubistvo premijera i članove njegove porodice"; Dr. Stefanović pripretio je šefovima službi da smesta razreše slučaj „zolja blizu kuće Vučića", ili da se povuku, i umiruje nas da su Premijer i njegova porodica na bezbednoj lokaciji. DJ Vučićević se misli da nam je lepo rekao, još kada.

Hvala bogu da se sve to radi ovako transparentno, pod budnim okom medija. Zamislite samo, da ništa o svemu ovome nismo saznali, da smo mirno spavali, dok službe u tajnosti i tišini osmatraju mesto na kome se nalazi sanduk sa zoljom dok se neko ne pojavi i onda tog nekog ko bi za strane pare da puca iz zolje u Premijera priveli, ili čak ni to, već pratili ne bi li došli do nalogodavca. I tek nas onda izvestili, ili ne.

Kako god, afera „Zolja" (zolja – „ručni bacač, koja služi za uništavanje oklopnih vozila, tenkova ili blindiranih automobila", objasnio je Dr. Stefanović, a mediji onda za svaki slučaj ponavljali sve dok, valjda, svi to nisu shvatili) samo kratkoročno će u drugi plan da baci, da od neutralnog statusa Srbije u sukobu Zapada i Rusije nema ništa i da Srbija neće još dugo moći da vodi „stausno neutralne" pregovore sa Kosovom.

Već tridesetak godina Kosovo je refren srpske politike. Vlasti su se menjale, granice i imena države u kojoj živimo su se menjale, politički prioriteti su se menjali, samo je Kosovo ostajalo. Od „izginućemo svi za Kosovo", preko „e baš nećemo u Evropsku uniju jer su nam oteli Kosovo" i onog „i EU i Kosovo", stiglo se do „na sve ćemo pristati osim da formalno priznamo nezavisnost".

Od kako su se srpska vojska i policija povukli sa Kosova, kosovska politika Srbije može da se svrsta u kategoriju presipanja iz šupljeg u prazno, ili mlaćenja prazne slame, kako se kome više sviđa. Naslov ovog teksta mogao je da glasi i: „Mlaćenje kosovske slame".

Sve je već o Kosovu sa sve Metohijom rečeno i napisano i ko je hteo, taj je odavno razumeo. Ali, s obzirom na to da poslednjih dana opet jednom ne damo Kosovo glasnije i hrabrije nego inače, hajde da ponovimo: Srbija neće moći da postane članica Evropske unije pre nego što pravno i formalno prizna nezavisnost Kosova. Tačka.

Srbija neće moći da napreduje u pregovaračkom procesu sa EU, jer, aman, mora da definiše svoje granice, a ako Kosovo sa Metohijom ucrta unutar svojih granica, ništa od toga.

Kosovo više nikada neće biti sastavni deo Srbije.

Šta tu kome nije jasno? Da li treba ponovo da se objašnjava, da EU neće da uvozi regionalne konflikte; da su najmoćnije države EU plus SAD, pa i susedne zemlje, izuzev Rumunije i Bosne sa sve Hercegovinom, priznale nezavisnost Kosova i da je to nepovratan proces; da za nezavisnost Kosova de fakto garantuje NATO; da Srbija nema koga niti čime da uslovljava....

Ovo busanje u grudi, laganje, prenemaganje, filozofiranje, trtljanje oko Kosova ne može više da se sluša.

Niko od tzv. demokratskih promena nije imao ovoliku vlast, koliku Aleksandar Vučić ima. Ako zaista želi da uvede Srbiju u EU, ako je zaista Braveheart, za kakvog se izdaje, sada je trenutak da kaže: Sestre i braćo, naš prioritet je članstvo u EU; na žalost, da bismo to ostvarili, moramo da priznamo Kosovo, koje smo i inače izgubili, zauzvrat Srbima na Kosovu biće garantovano to i to, srpske crkve i manastiri dobiće takav i takav status, Srbija će moći da ostavri svoj poljnopolitički prioritet...

Uz to ide, naravno, i usklađivanje srpke politike prema Rusiji sa politikom EU i SAD.

Da li bi to dovelo do cepanja Srpske napredne stranke i prevremenih izbora? Ne znam. Da li bi Vučić izgubio vlast? Ne znam. Da li bi to bilo dobro za Srbiju? Svakako. Pa neka Premijer onda pokrene proces priznavanja Kosova, ili neka konačno kaže: s obzirom na to da se od Srbije traži da prizna nezavisnost Kosova, izlazimo iz pregovaračkog procesa sa EU. Ili na Zapad, ili na Istok, ne može u dva pravca istovremeno. Ovo cviljenje o ucenama je zapravo blamažno, jer je sve odavno jasno.

Isto važi i za Demokratsku stranku: dosta je bilo kukavičluka. Hteo je Tadić više nego Nikolić da zadrži Kosovo, i voli Putina više nego Dačić. Ako DS, pre nego što spadne na 0,5 odsto, hoće da povrati primat proevropske, prozapadne stranke, onda Šutanovac treba jasno i glasno da kaže kako stvari stoje sa Kosovom i sa Rusijom, zauzme stav, pa kud puklo da puklo, svim Pinkovima i Informerima uprkos. Ili nek ne da Kosovo i prikloni se DSS-u.

Naivno? E baš nije, nego što je mnogo, mnogo je. Dosta je bilo ovog tapkanja u mestu, cinculiranja, ukopavanja u blatu, vređanja zdravog razuma, sitnodušnih ličnih i partijskih interesa.

Nadajmo se da će vlasnici sanduka sa zoljom ubrzo da budu privedeni, da ćemo saznati ko su, šta su i za koga rade, pa da vidimo ša ćemo dalje. Da ne ispadne da smo mlatili praznu zolju.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---