USPOMENE: Dara Džokić...

Rođendan >

Zajedno smo predstava

Ove subote, premijera predstave Deca radosti po tekstu Milene Marković, u režiji Snežane Trišić, u Ateljeu 212, zakazana na isti dan kad je pre 60 godina premijerom Geteovog Fausta, u režiji Mire Trailović, počeo život ovog beogradskog pozorišta, otvoriće i sezonu nebrojenih priča o prošlim danima "Ateljea". Izabrali smo dve – priču Dare Džokić, poznate, važne glumice, koja je u "Ateljeu" od 1980. godine, i priču Jelene Mijović, koja je postala dramaturškinja slavljeničkog pozorišta 1999. godine

Dara Džokić

Kad su svi bili tu

Došla sam u Atelje nakon godinu dana igranja u pozorištu Boško Buha. Mira Trailović me je pozvala. Miroslav Belović je u "Buhi" režirao jednu predstavu i rekao Miri ‘dođi da vidiš, ima ovde jedna glumica koja je za Atelje’. Ona je došla, i ja sam prešla u Atelje. Eto, tako je to bilo. A mogla me je ne videti.

Kad sam došla u Atelje, tu su još bili svi, još je trajao stari Atelje. I Mira Trailović i Jovan Ćirilov, Borka Pavićević, Muci Draškić i Zoran Ratković – tad je pozorište imalo stalne reditelje. Mislim da je to imalo dubokog smisla. To znači da je ne samo uprava, nego da su i neki reditelji uticali na repertoar pozorišta. Bili su tu i Zoran Radmilović, i Čika Bule – Milutin Butković, i Bata Stojković, Đuza Stojiljković, Mira Banjac, Seka Sablić, Dragan Nikolić... I, tako nekako, kad bih krenula da odvijam taj film, mogla bih da pričam u beskonačnost... Kažem vam, svi su još bili tu.

Mira Trailović, kao neko ko... da samo znate kako je ona izgledala veličanstveno kad uplovi u pozorište, onako mirno, a sa neviđenom energijom! Ona je najveći pečat ostavila na svakom od nas. Ona je smislila kako da Atelje funkcioniše kao moderno pozorište. Atelje ima svoje blistave i neke mirnije trenutke, ima i možda neke padove, to je sve normalno, ali ima nešto što ga razlikuje od drugih pozorišta, i što pripada, duboko sam ubeđena, modernom pozorištu i u organizacionom i u estetskom smislu.

Da li ste znali da Atelje ima samo dve garderobe? Tako je bilo oduvek. Pozorišni ljudi će znati o čemu pričam. Ovde nema solističkih garderoba, nema pojedinačnih, i to nije slučajno. Mira Trailović, kao neko ko je bio u Evropi pre Evrope, avangarda u svetskim razmerama, vaspitavala nas je – da smo tim! Naravno, u timu uvek postoji centar, postoje bekovi, postoje bolji i manje bolji igrači, ali svi smo mi uvek – tim. I to je nešto što čini moderno dramsko pozorište. A zvezdaštvo i odvajanje pripadaju operi i baletu. Ja ne znam nijedno drugo pozorište koje je tim.

Deo te priče je i priča da u ovom pozorištu godinama nije postojao pojedinačni poklon na kraju predstave. A onda je u jednom trenutku operski manir stigao i do nas i prekinuo taj lepi običaj... Uvek sam se zalagala da i onaj ko igra kralja i onaj ko igra paža, zajedno se klanjamo, jer – mi smo zajedno odigrali predstavu. To je suština pozorišta, to je demokratija – ako ćemo tim jezikom da govorimo. A bez te demokratije nema moderne igre. Soliranje pripada nečem drugom.

Sećam se, tek sam došla u Atelje, posle neke premijere vidim Miru Trailović kako razgovara sa jednim velikim kritičarem. Zanima je šta on misli o predstavi. Onda ugleda mene, pa mi priđe, i pita – je li, kako ti se čini? Pomislim što li joj je važno moje mišljenje, ali ona insistira. Ne, ne, reci mi šta misliš – kaže. Bilo joj je stalo do svačijeg mišljenja, od akademika do dekoratera. I to nije bilo foliranje. Htela je svakog da čuje. A to je veoma važno za jedno pozorište.

Mislim da su tekstovi novih pisaca najbolji put Ateljeovog repertoara. Mira Trailović je to ustanovila i dokazala. Čini mi se da ta linija još postoji. Volela bih da se Atelje na taj način izdvoji od drugih pozorišta. Sad pozorišta sve igraju, mislim da je nekad bilo logičnije, jasnije. Ali, dobro...

Sećam se kako sam nekad, kao mlada glumica, dolazila u bife Ateljea, nema koga tu važnog nije bilo! Pekić, Kiš, svi najveći umetnici... Ceo Beograd je dolazio kod nas da razmeni i promeni misao, da čuje šta ima novo. Ovde su se ljudi svađali kreativno i nekreativno, ovde su se voleli, bilo je to jedno važno mesto. Naravno, promenila su se vremena, daleko je od tada, ali eto, ima nas koji to pamtimo i pokušavamo da nešto od toga traje i danas.

Bez obzira na to što me je Mira Trailović veoma volela, nisam poletela kao glumica za vreme njenog direktorovanja. Tek mi je Muci Draškić, on je došao posle nje, dao poverenje pa sam odigrala neke važne uloge. Muci je uticao na moj glumački razvoj. To se zove negovanje glumca, to nemaju ili retko imaju današnji mladi glumci. Da ih neko voli, neguje. Muci Draškić je dugo vodio ovu kuću, on je sastavio drugi Atelje, to je ova moja generacija, kad su stariji polako počeli da odlaze u penziju. Posle njega je došao Svetozar Cvetković, i on je postigao pomak, i to u neko savremenije čitanje pozorišta. Sa njim smo najviše putovali: Visbaden, Kolumbija, svuda smo putovali.

Toliki glumci su nas zauvek napustili, pa ceo jedan Atelje se premestio tamo negde gore! Ali svi oni su i dalje toliko prisutni da... Znate, stalno nam zameraju – jao, vi sa vašim anegdotama, sto puta prepričavate jedno-te-isto. Da, mi pričamo o kolegama kojih više nema, i to je namerno. To je potreba da zadržimo duh Ateljea da ne iscuri, da ne nestane skroz. Svi smo time zaraženi.

Sa Zoranom Radmilovićem sam igrala samo u jednoj predstavi, Pseće srce i to nekoliko izvođenja, umesto Gorice Popović. Ali družili smo se nas dvoje, baš jesmo. Eto, glumačka sudbina je da vas na sceni spajaju i razdvajaju reditelji. Zato sam sa Đuzom Stojiljkovićem mnogo igrala. To je privilegija. Igrali smo Knjeginju od Foli-beržera, Branu, Trg heroja, Šopaloviće... I s Mirom Stupicom sam igrala Marija se bori s anđelima, sa Svetlanom Bojković – Mariju Stjuard, sa Draganom Nikolićem – Aždahu... Sa Petrom Kraljem ... pa ja ne bih bila ovo što sam da nisam igrala sa njim i sa svima ostalima! Sa njim sam igrala sve ove predstave koje sam nabrojala, joj šta smo sve igrali! Znate, i posle svega, čovek se nada da će neko mlad jednog dana reći –igrala sam sa Darom, ovako isto kao ja sad.

Stalno pričam o prošlosti, ali to je zbog proslave, takav je trenutak. A o sadašnjosti? Sad se Branimir Brstina, jedan od nas, prihvatio zadatka da vodi pozorište, jer je imao veliku želju da sačuvamo to naše. Mislim da je lepo što je otvorio vrata mladim rediteljima, glumcima, uostalom, to nam je dužnost. Mi smo, naravno, zarobljeni tim zakonom koji ne dozvoljava zapošljavanje u javnim službama, mi i u računovodstvu zbog toga imamo problema, i to osećamo kao veliki kamen o vratu. Pridavljuju nas svilenim gajtanom, eto šta rade nama u kulturi. Paradoks je da što je bolji menadžer, to ga država manje pomaže. Eto, vidiš da možeš sam – kao da kažu. Hoće da nas bace na tržište, to je velika opasnost. Kako će to izgledati u praksi? Ne znam. Mi nismo društvo koje može da plaća realnu cenu ulaznice. Ako je pozorište na tržištu, onda mu društvo diktira repertoar, estetiku. Ima toliko mladih glumaca, oni samo u repertoaru mogu da se razviju! Da bi neko igrao Hamleta, on mora pre toga da se naigra i naigra drugih uloga. Gde će on to moći? Trčkajući od pozorišne grupice do grupice? Samo repertoarsko pozorište ti omogućava da se razvijaš. Ili nam, možda, ne treba Hamlet? Dobro, može i tako, ako neko misli da tako treba. Repertoarsko pozorište neguje i publiku... Šta će tržište da napravi od publike?

U jednom trenutku smo bili bačeni u kandže žute štampe. Odvratni razmaženi neradnici koji primaju ogromne platurine, a neće da rade – tako se pisalo o nama. To je bilo strašno. Ne tražim privilegije, ali da li neko iz vlasti zna šta je zaista naš posao i koliko traje naš radni dan? Pa nemojte da nas vređate i da nas svađate sa publikom! Ne dozvoljavamo da nas neko vređa, zato se branimo! Školovani smo da budemo glumci i danju i noću, 24 sata dnevno! Da li psiha može to da izdrži? Da, slažem se, postoje glumci koji ne izađu godinama na scenu, ali zna se kako se to rešava. Ne možeš ti sad zbog nekoliko njih sve glumce da nazoveš neradnicima! Samo kad bi znali koliko sam se ja naradila na ovoj sceni, ne smem ni da počnem da sabiram.

Pamtim razna društvena uređenja: kad je bilo novca za pozorište pa su bile i velike produkcije, pa kad su došle krize, pa zatvorenost, pa smanjenje tržišta, pa probijanje tih granica, prvi smo mi posle rata sa Svetozarem Cvetkovićem otišli u Hrvatsku i došli do toga da barem jednom mesečno gostujemo. Ko je to postigao? Umetnici? Ali samo zato što se pitamo mi, i kad se pitamo mi, stvari veoma dobro funkcionišu. Mogu u ovom društvu da se dešavaju kakve god hoće promene, ali ne bez nas! Oduprli smo se tome, ponosna sam zbog toga na nas! Mislim da bi i svi ostali u ovom gradu, u ovoj zemlji, trebalo da razmišljaju kao mi!

Znate kako se osećam? Kao da smo čuvari neke vatre, duvamo je da nam se ne ugasi. Samo se nadam da ćemo kao što su oni stari nas, da ćemo tako i mi sadašnji uspeti da inficiramo nove klince i da ćemo ih naučiti da čuvaju taj ateljeovski duh, da će ostati tim i da će biti svesni koliko je to važno.

Jelena Mijović

Verbatim, više puta

Početkom ‘99. prva proba kojoj sam prisustvovala kao formalni dramaturg kuće bila je Velika sveska, dramatizacija romana Agote Krištof, u režiji Kokana Mladenovića. I ja to pamtim kao uzbudljiv trenutak. Značajna tema, Nebojša Ilić i Bojan Žirović kao deca, braća blizanci, Milica Mihajlović kao baba, puževa kućica koja je sluzavo promicala scenom. Taj disbalans između etičkog u tekstu i estetskog na sceni. I danas mislim da je ta predstava bila bitna.

Posle toga je usledilo bombardovanje, igrali smo besplatne predstave na maloj sceni (iz nekog razloga smatralo se da je Teatar u podrumu sklonište i da je bezbedan od bombi, posle smo, analizirajući položaj same male scene sa našim scenografom Darkom Nedeljkovićem, ustanovili da to i nije bilo baš tako), bili su ogromni redovi za te besplatne karte, predstave prepune. Sedeli smo stalno u bifeu, obračunavali se sa onima koji su bili na vlasti i onima koji nas bombarduju, neki sa 6. flotom, neki sa onim portparolom NATO-a, većina i dalje sa Miloševićem.

Tada nam je stigao i komad Kolateralna šteta, koji su napisali Tarik Ali, Hauard Brenton i Endi de la Tur. Tarik Ali, jedna od vodećih ličnosti savremene levice, mnogo kasnije postao je ozbiljnije prisutan na našim prostorima. Tokom bombardovanja, njih trojica su napisali komad kao odgovor na NATO agresiju i apsurdnu medijsku kampanju koja je vođena protiv nas, odnosno za bombardovanje. Komad sam prevela i mi smo ga postavili, igrali su Tanja Bošković i Caci Mihailović, pisci su nam ga ustupili, odrekli se tantijema.

Moja generacija je ona koja, kada je trebalo da se ide na Boršnika, nije išla jer je izbio rat, kada je trebalo da se ide na MES, takođe nije išla jer je izbio rat. Na drugoj godini studija, 9. marta, profesor Vava Hristić nam je rekao "da sam na vašem mestu, ja bih sad bio na demonstracijama", i mi smo bili na demonstracijama, na trećoj godini Vlada Stamenković je brojao helikoptere koji preleću zgradu FDU-a i prevoze ranjenike na VMA i sa užasom naslućivao sve strahote kojih je tada malo ko bio svestan. I Dramaturgiju i Filozofiju koju sam tada paralelno studirala, upisala sam zanesena Sartrom, ‘68, nekom idejom da filozofija i pozorište menjaju svet, bore se za istinu i pravdu, i sa takvim profesorima koji su učvrstili moja "uverenja", Atelje 212 sam upravo zamišljala kao pozorište angažovanog savremenog teksta, koje udara i na racio i na emocije, pozorište koje se usuđuje da bude revolucionarno u svakom smislu. Zamišljala sam ga i kao beskrajno uzbudljivu polemiku Jovana Ćirilova, Mihiza i Borke Pavićević. Volela bih da sam malo zakačila to vreme kada su oni bili tu.

Prva Ateljeova predstava na kojoj sam bila dramaturg je Robero Cuko, i to je, takođe, prvi put da je Aca Popovski režirao predstavu kod nas, mislim i van Makedonije. Predstava je bila drugačija, i komad Koltesov angažovan i hrabar mada ne tada prepoznat od svih. Mnogi iz ansambla su vratili uloge, ali oni koji su igrali su bili toliko snažni, da je mnogim generacijama mlađim od moje ta predstava bila jedan od onih pozorišnih događaja koji im je odredio dalji put.

Imala sam sreću da upoznam i Baju Bačića, i Milutina Butkovića i Branka Vujovića Bardolfa, i mnoge druge, šarm, toplinu i duhovitost Ateljea. To vreme Mucija Draškića glumci su jako voleli. On je znao pozorište iznutra, odnose, značaj tehnike, ljudske slabosti i vrline. Bilo je nezamislivo otkazati predstavu, uskakalo se za nekoliko sati; skoro je Nenad Jezdić pričao kako su Rastko Lupulović i on paralelno, iste večeri, igrali u predstavi Čovek, zver i vrlina na maloj, i Filumeni Marturano na velikoj sceni, pa se presvlačili više puta i trčali dole gore. Pozorište i predstava su značajni onoliko koliko su važni nama, ako ih mi obezvredimo, teško da će mu neko drugi sačuvati vrednost.

Ljudi čine duh pozorišta. I glumci, i pisci, i reditelji, i tehnika, i svi ostali koji žive to pozorište. Talentovani, pametni, iskreni, duhoviti i otvoreni. Samo da sačuvamo slobodu da budu takvi. Ivana Dimić me je, recimo, naučila nečemu što je nju naučio Mihiz. Da ne smem odmah da odbijem tekst koji je poslat, čak iako sam sigurna da nikako nije za Atelje. Odgovara se posle mesec dana. Da bi, taj pisac, kad uđe u kafanu, mogao da bude važan i kaže: "Tekst mi je na razmatranju u Ateljeu 212". Za mene je i to duh Ateljea.

Priče o staroj slavi Ateljea me apsolutno opterećuju. Pozorište mora da postoji u svom vremenu i da to vreme razumeva. Istorija Ateljea 212 treba da bude odskočna daska za današnji, sutrašnji Atelje. I mislim da nam je tako dobro postavljena, zahvaljujući i Miri Trailović i svim tim ljudima koji su ga stvorili i stvarali, a da se mi stalno vraćamo unazad u te, sad već potvrđene, zlatne trenutke, i repertoarski i organizaciono i na svaki način. Oni su otvarali, osvajali i išli dalje, nisu se previše osvrtali i nisu čekali potvrde.

Dramaturg često nedovoljno utiče na repertoar. Za mnoge komade mi je žao što ih nismo igrali. Paviljoni Milene Marković su bili kod nas, "Narodna drama" Olge Dimitrijević, takođe. I mnogi drugi, prvenstveno mislim na domaće savremene komade. Sad imamo premijeru Milenine Dece radosti, Olgin komad Kako je dobro videti te opet počinje uskoro da se radi, ali verujem da je mnogo ranije trebalo da budu (autorke) tu. Ponekad tekstove "proveravam" kod glumaca pre nego što ih predložim za repertoar. Postoje tekstovi koje kao dramaturg niste sigurni kako da čitate i potreban vam je i glumački ugao. Meni često znači mišljenje Milice Mihajlović. Sa Darom Džokić po količini njenog entuzijazma povodom nekog komada znam da procenim kakva bi predstava mogla da bude. Da nije Renate Ulmanski ne bismo igrali ni Trg heroja, ni Nevinost Dee Loer.

Kao da je Atelje, kada je Bitef postao nezavisan, zatvorio vrata za njim. Volela bih da je uticaj Bitefa veći, prirodno bi bilo da bude.

O čemu bi pričao eventualni dramski tekst "Bife Ateljea 212"? Verbatim. Pa tako više puta. Inače bi bilo neuverljivo.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---