---

Šta ti je zalaženje (u daljem tekstu: zalaz) u godine – ne znam cenu nijedne namirnice, a znam koliko je koštao kaput u carskoj Rusiji

Nisam raspikuća, ali ne znam cene namirnica, ni na pijaci ni i u samouslugama, dobro, znam koliko košta espreso u desetak kafića gde dan za danom povlađujem svojoj zavisnosti, drugde kupujem ono što moram i plaćam ne udubljujući se u cene, bitan je zbir, verdikt – plati i idi dalje za svojim svrhama.

Kaput sašiven po meri u Lenjingradu, ondašnjem i današnjem Sankt Peterburgu, koštao je sto pedeset rubalja, a cenu pamtim zbog malo je reći cenkanja, zbog borbe Akakija Akakijeviča sa šnajderom tvrda srca i zlatnih doduše ruku – Petrovič će reći "tri polsotnji", tri polustotine tj. tri pedesetice, mušterija će kazati "poltorasta rublei", što je možda još lepše, Rusi kao meru imaju, mezhdu prochem, i "poltora" – jedan i po, i "poltorasta rublei" je zapravo "ipo-i-stotina" tj. "stotkaipo", pri čemu je rublja, ako već prihvatate ovaj izuzetno kratak kurs ruskog, a pod upravleniem neovlašć. lica, imenica muškog roda, nasuprot Sibiru koji je, gle, ženski!

Ali, ako smo već kod Rusa, kako bi pok. Jemeljan Pugačov gledao na preteća pisma koja smo mi savremeni kmetovi dobili svak iz svog gubernijskog gradića, gde se od moje neznatnosti zahteva da plati bezmalo deset hiljada rubalja (tačnije – 9.944 rublje ili 18 hiljada dinara) za odvodnjavanje? Šta bi flandrijski seljaci, koji su podigoše bunu u mislim četrnaestom veku, kazali kad bi videli kako njihovi pravni naslednici, savremeni paori u predziđu Evrope, robko podnose zulum, zašto smo učili o Matiji Gupcu ili o Đerđu Doži, ako sami ne smemo da pomislimo na ustanak? Čekaj, kakav ustanak? Pa seljački ustanak, narodnu bunu protiv dažbina koje su ne samo visoke, nego su neobrazložene, možda i neobrazložive!

Deset hiljada rubalja treba da platim za odvodnjavanje u ataru, gde imam nešto manje od pet hektara veoma obradive, vazda obrađivane i danas obrađene zemlje, ali gde po mom saznanju ne postoji nikakav irigacioni sistem, nisam nikad video nijedan kanal, ni rov, ni jamu! Treba da platim i za veleodvođenje vode iz moje rodne kuće i avlije, što se još može možda i braniti, jer na ulici država jeste produbila kanal nastao ispod nasipa koji je osamdesetih godina bio kaldrmisan po turskoj modi; nedavno je pusto tursko prekriveno asfaltom, i dvorište mi je prvi put u porodičnoj povesti postalo nekakva kriptodepresija – neželjeni dotok vode sa sokaka rešio sam tako što ju cevima ispod kapije i trotoara šaljem natrag na šor, u državni, državin kanal, za šta nešto sitno možda i dugujem, ali šta ćemo sa njivama gde je sve isto kao što je bilo i pre Mohačke bitke! Zašto da išta platimo?!

Ako nam država protivno našoj volji i protivno našoj naravi uzima novac za sistem odvodnjavanja koji sada postoji jedino u glavi nama nepoznatog vizionara, ako ćemo dakle svake godine plaćati da bi naši unuci (koji naravno da će isto biti zemljoradnici) uživali u nepotopivim oranicama, usevima i ugaru, onda to mora da nam se objasni, i mora država da nas za taj ogromni predujam ponizno zamoli, jer je u našoj seljačkoj prirodi da planiramo od sezone do sezone; ako novi vek i nova vlastela nalažu da se misli toliko unapred, mora država da nas najpre prosvetli i pridobije za svoj dobronamerni i dalekosežni cilj. I našto se zadovoljiti pukim odvodnjavanjem?! Dajte da platimo i za navodnjavanje, za zaštitu useva od prejakog sunca, za veštačku kišu takođe, za protivgradnu zaštitu, za buduću vakcinu protiv azijskih bubamara i afričkih pčela.

Biće o ovome još reči, od gradskog piskarala do seljačkog tribuna, vidim sebe kako se pripadnicima svoje klase obraćam sa nečije prikolice, u koloni traktora koja blokira saobraćajnicu E-70 crveni se i škoda; policijski hamer, ili vojni, svejedno mi je, gura je u jarak (možda je jendek pokraj puta ono što premila državna uprava zove sistemom za odvodnjavanje?), neka, dokrajčite je, ionako nemam srca da je prodam, neka da život za stvar koja njenim konstruktorima u ČSSR nije pala na pamet, neka otud pozdravi preživele primerke bratskog češkog proletarijata!

Nedostaju mi ljudi koji me sa dve reči nasmeju.

Dopadne mi pre desetak dana šaka dnevnik koji ne kupujem i koji dosledno ne čitam, otvorim međutim nasumce pomenuti kak se veli primerak, i ugledam odmah i jedino Saju u čituljama, slika ne dopušta nikakvu dilemu, tek potom čitam ime i prezime, Aleksandar Lukić, urednik u Radiju, nisam znao ni da je bolestan, video sam ga pre ne znam ni koliko godina, kad smo udruženim snagama branili "Znak pitanja" od rušilačkih urbanističkih nakana, na razvalinama i zgarištu kafane trebalo je da nikne nešto moderno, e, jedared je bio upriličen protestni maskenbal, Dule R. odeven kao mletački dužd, pozajmio sigurno to u pozorištu, i već kad sam hteo da ga proglasim za najbolju masku, ugledam Saju – nemački oficir, uniforma kao da je za njega krojena, Saja prav, sa lopaticama sastavljenim kao da je na smotri… Videvši iskosa da sam impresioniran njegovim stajlingom, pukovnik Vermahta mi reče u pola glasa – "Mnogo smo jaki…"

Nedostaju mi ljudi koji me sa dve reči toliko nasmeju i oraspolože.

Žao mi je što se posle toga nismo videli, a, opet, u mojoj uspomeni ćeš preko epoleta svaki put ponoviti samospoznaju iz "Znaka pitanja".

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---