Reportaža >

Kad bih bio dugme bijelo

Nakon koncerta Bijelog dugmeta na beogradskom Hipodromu 2005. godine, Željko Bebek se na RTS-u prisećao najboljeg trenutka svoje karijere. Rekao je da je to neki, zaboravio sam koji, masovni koncert kada je ispred sebe imao ko zna koliko mladih, glasnih, neartikulisanih rokera koji su – ćutali i slušali ga kako peva. U Kombank areni ovog novembra takođe je često bila tišina, tolika da se čulo zujanje drona, ali daleko od toga da je razlog bio slušanje nečijeg pevanja ili sviranja

U samo sedam novembarskih dana, beogradska Kombank arena je čak tri puta bila puna ljubitelja muzike Bijelog dugmeta. Sva tri puta su ih dočekali Alen Islamović, Mladen Vojičić Tifa i Goran Bregović Brega sa svojim modifikovanim Orkestrom za svadbe i sahrane. Na poslednjem, gde je bio i reporter "Vremena", otpevali su 20 pesama i još pet na bis.

Pre početka koncerta, redari su publiku iz partera pustili da uđe u tzv. fan pit. Odmah pored bine, ogradom odvojeni, sedeli su i pili krupni tetovirani bajkeri u kožnim prslucima sa natpisom "Hell Angels Serbia". Ugasila su se svetla i počeo je čuveni intro pesme Kad bih bio bijelo dugme. Na centralnom video-bimu vrtele su se fotografije iz slavne prošlosti najpopularnijeg jugoslovenskog benda. Na binu su počeli da izlaze gudači, tamburaši, trubači, klapa, prateći vokali, a na kraju i Alen i Brega. Publika je bila šarolika: roditelji sa decom, odrasli, mladi, zaljubljeni, sami neobrijani bivši rokeri, čak i jedan stranac. Nad publikom je leteo beli dron koji je snimao atmosferu. Brega je stavio jednu od svoje četiri gitare, viknuo u mikrofon "Ko ne poludi, taj nije normalan!", i počelo je: Ne spavaj, mala moja, muzika dok svira.

Sledila je Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo, čije reči je znao i onaj stranac. Međutim, nešto nije bilo u redu. Taman kad publika uskladi glas na Ju-go-sla-vi-jo, Brega je menjao ritam, produžavao pauze, usporavao pesmu... Na kraju je objasnio: "Ovo je stara pjesma o jednoj državi koje više nema. Nema razloga za bilo kakvu tugu. Kako ste raspoloženi večeras?"

Posle Noćas je ko lubenica pun mjesec iznad Bosne i Zar ne vidiš da pravim budalu od sebe Alen i Brega su se pozdravili pesnicama. Alen, obučen u šljašteće odelo i sa pokretima kao da nastupa sa Indirom Radić u Grand Paradi na RTV Pinku, nije imao glas kakav pamti Jutjub, popunjavao je rupe u zvuku sa ća, ća, sa, sa, coktanjem i poljupcima u mikrofon. Na početku skoro svake pesme, publika se zabavljala pogađajući šta u stvari sviraju. Nekad je delovalo da počinje pesma Zdravka Čolića ili čak Severinina. Ipak, Evo zakleću se uz Alenovu akustičnu gitaru zvučala je najmanje drugačije. Alen je pevao u nekom svom ritmu, publika se prilagođavala.

I kao da se tad nešto prelomilo, publika se opustila. Svi su odskakali uz Zamisli (to je ono Kao da sam drogiran) koja dobro zvuči uz trube. To je taj world music koju Brega svira sa Orkestrom za svadbe i sahrane, Emir Kusturica sa svojim No Smoking Orchestra, a još bolje to rade Manu Čao i Gogol Bordelo. Takav osećaj se zadržao i tokom Napile se ulice i Svi marš na ples.

Neke stvari ipak nisu dobro zvučale u tom modernom aranžmanu. Doživeti stotu je zvučalo kao da ju je izvodio neko ko zaista ima toliko godina. Sanjao sam noćas da te nema trube prekidaju baš kad se ne očekuje. Iako zna svaki uzdah te pesme, publika nije mogla dobro da je isprati. Nije to smetalo Bregi. Pokretom prstiju komandovao je nad tridesetak muzičara na bini i očinskim osmehom gledao Alena kad god bi ovaj pogrešio. Opet su se pozdravljali pesnicama, Alen je držao stomak i mahao rukama; Brega je sporo treptao.

Uz Ćiribiribelu atmosfera se ponovo popravila. Bajker sa dugom sedom kosom je pijan skakao i udarao u rame svog ogromnog prijatelja. Namigivao je i gospođi koja je pevala prateće vokale, ona se smešila i odmahivala mu glavom. Alen je najdirljivije otpevao Loše vino. Ni slovo nije dao publici, žmurio je i kroz zube drhtavo cedio nešto što bi se moglo naslutiti kao nostalgija.

Nakon 45 minuta, energija je ipak splasnula. Neki su se oblačili i odlazili. Brega je sve sporije treptao, ali, i pored te delimične odsutnosti, upravljao je svime. U jednom trenutku ga je uplašio dron koji je preleteo iznad njega.

Tada je na binu ušetao Tifa. Pevao je Sanjao sam noćas da te nema u nekom sasvim trećem fazonu. Publika je ponovo živnula ponadavši se da će on da donese nešto više. Međutim, nije. Iako je izgledao najrokerskije na pozornici, glas ga nije služio. Sve teže delove njegovih pesama izvlačio je Alen, dok je on gledao negde u visine okačen o stativ mikrofona. Za razliku od Alena koji je pio vodu, Tifa je iz plastične flašice pio nešto žuto, možda sok od jabuke. Neki su ga dozivali, a on im je mangupskim pokretom usana poslao poljubac. Bilo je tu još nekih razočarenja, ali i nekih prijatnih iznenađenja kao što je Šiznuću i Lažeš zlato, lažeš dušo.

Još neki su otišli. Nigde nije bilo ogromnog bajkera. Dugokosi se naslonio na ogradu i pevao za sebe. Stranac je takođe nestao. Na Lipe cvatu neko je podigao na ramena jednu devojku. Saksofonista je jednom rukom snimao telefonom Bregu i Tifu, a drugom svirao. Publika se drala kao luda, nadjačavajući Tifu koji joj nije ni stih prepuštao. Poklonili su se i sišli sa bine na nekoliko minuta. Vratili su se zajedno sa devojkama iz Kroacija rekordsa koje su Bregi, Alenu i Tifi dodelile posebna priznanja za prodaju preko 100.000 primeraka iz edicije "Ultimativna kolekcija". Brega je u ime Bijelog dugmeta dobio i platinastu nagradu.

Publika je konačno svoju priliku dobila na Ima neka tajna veza i Ružica si bila. Bio je još jedan bis, pa konfete iz dva topa, i za kraju su Alen i publika, kao jedan, otpevali Đurđevdan. Upalila su se svetla i opet se čuo instrumental sa početka. Jedan pijani pedesetogodišnjak bez majice je sa vršnjakinjom skakao u uglu hale i pevao Kad bih bio bijelo dugme / mala bi se zakopčala u me...

Pretpostavljam da je muzika jedna od najboljih mašina za putovanje u mladost. To što ta mašina nije radila u Kombank areni ovog novembra možda je razlog što je toliko ljudi bilo besno na Bregu, koji ih je opet prevario relativno skupo im prodavši svoj neuštimovani, neuvežbani i spori world music. A možda mašina za put u mladost jednostavno više ne radi. Svi stare, pa i Bijelo dugme. Ništa strašno.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---