Zakon o sprečavanju nasilja u porodici >

Primenite ga

Ako vlast i država žele da poverujemo u njihovu odlučnost da se suoče sa porodičnim nasiljem, donošenje Zakon o sprečavanju porodičnog nasilja nije dovoljno. Zakon je samo temelj

Nasiljem nad ženama, porodičnim i partnerskim nasiljem, bavimo se, kao medij, praktično oduvek. Zahvaljujući projektu "Vreme protiv nasilja" u poslednjih devet meseci govorimo o ovim temama intenzivnije. Slučajno ili ne, svega mesec i nešto dana pre formalnog kraja našeg projekta, usvojen je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Predlagač Zakona je Vlada Srbije, za usvajanje je glasalo 147 poslanika, šest poslanika je bilo uzdržano, šest nije glasalo. Niko nije bio protiv. Primena bi trebalo da počne 1. juna iduće godine. Super.

EKONOMSKO NASILJE: Šta nam novi zakon donosi? Predviđa obaveznu saradnju organa, što je i do sada, kao, bilo obavezno, ali je retko i teško primenjivano. Štaviše, izveštaj Zaštitnika građana na ovu temu, nedostatak saradnje između policije, tužilaštva, centara za socijalni rad, medicinskih ustanova, itd. beleži kao jedan od gorućih problema. Međutim, u novom zakonu ima jedna mala pobeda: otvorena je mogućnost da se u rešavanje slučajeva porodičnog nasilja uključi Nacionalna služba za zapošljavanje (NSZ), ako je nasilje ekonomsko. Bogu hvala da se neko ovoga setio. Kad govorimo o porodičnom nasilju, a za to su i mediji krivi, uglavnom pričamo o batinanju, fizičkom zlostavljanju i ubistvima. A to su samo najekstremniji vidovi nasilja u porodici.

Ekonomsko nasilje svrstava se u jedan od vidova psihičke torture: žrtva je omalovažena i ponižena jer joj nasilnik ne dozvoljava da raspolaže sopstvenim novcem, uskraćuje joj novac ili joj zabranjuje da se zaposli. Tu bi NSZ zaista mogao da bude od pomoći, samo što je pitanje kako će to funkcionisati u praksi u zemlji sa ogromnom stopom nezaposlenosti. Potpisnica ovog teksta uzima sebi slobodu da predloži formiranje nekakve liste kriterijuma koja bi utvrdila prioritete pri zapošljavanju, pa da, recimo, žrtve porodičnog nasilja, samohrani roditelji i druge osetljive grupe budu prioriteti. Ako zaista bude funkcionisala u praksi, ova mera bi mogla da bude od presudnog značaja za oporavak i osamostaljenje žrtava, koje iz kruga nasilja izlaze najčešće nakon višegodišnje torture, posle koje su im samopouzdanje i osećaj ličnog dostojanstva i integriteta razbijeni u paramparčad.

UDALJENJE, KONAČNO: Najpoznatiji oblik zaštite žrtava nasilja u Srbiji nesumnjivo su sigurne ženske kuće u koje žene žrtve nasilja bivaju upućene da bi se sklonile od nasilnika. Sigurne kuće su nam preko potrebne, ali hajde da postavimo razumno pitanje: zašto bi žrtva bila uklonjena iz sopstvenog doma, spakovana u kolektivni smeštaj sa ko zna koliko njoj sličnih, sa sve decom? Za to vreme nasilnik ostaje kod kuće da se širi i uživa u miru i tišini, koji su njegovoj žrtvi daleko potrebniji nego njemu. Borba za meru udaljenja nasilnika iz kuće dugo je trajala i nailazila na žestoke otpore, ali je izvojevana. Na tome treba da se zahvalimo Autonomnom ženskom centru. Da nije bilo aktivistkinja ove organizacije i njihovih gotovo decenijskih napora, krvavog rada i strpljenja u objašnjavanju donosiocima odluka zašto je ovo važno, ova mera ne bi bila usvojena. Još 2007. godine, aktivistkinje AŽC-a predstavile su ovu meru, kao deo "austrijskog modela" Ministarstvu unutrašnjih poslova. Onda su nastavile dalje, pa podučavale narodne poslanike, koji bi onda insistirali na uvođenju ovakvih, hitnih mera.

Otpori su bili sumanuti. Od komentara da je mera protivustavna jer narušava pravo privatne svojine (kako vlasnika stana ili kuće izbaciti), do standardnog pitanja šta sa lažnim prijavama i šta ćemo ako neka opajdara prijavi muža e da ne bi slušala kako hrče, do odbijanja Ženske parlamentarne mreže da podrži ovu meru. Bile su potrebne četiri godine krvavog rada, 106 sastanaka, konferencija i okruglih stolova sa 1500 učesnika, da bi se AŽC izborio za to da 147 poslanika izglasa zakon koji nalaže meru privremenog udaljenja nasilnika iz kuće. I ne samo te mere nego sada imamo i mogućnost zabrane kontaktiranja i prilaska žrtvi.

Teško da aktivistkinje AŽC-a očekuju orden za postignuto, ali da su ga zaslužile – jesu. Uostalom, nema sudije, tužioca, pravnika ili radnika centra za socijalni rad sa kojim je "Vreme" razgovaralo u okviru ovog projekta, a da nam nije rekao ili rekla: sve što znamo, naučili smo od AŽC-a. Možda ovolike pohvale u jednom novinarskom tekstu koji treba da bude, je li, objektivan, zvuče preterano. U tom slučaju, evo izazova: nađite jedan slučaj, jednu žrtvu koja im se obratila za pomoć, jednu instituciju sa kojom je AŽC odbio saradnju. Objavićemo. Do tada, evo još podataka: međusektorsku koordinaciju koju nalaže novi zakon već smo pomenuli. O koordinaciji i intersektorskoj saradnji (organizovanje tzv. konferencija slučajeva) AŽC podučava stručnjake (policajce, tužioce, socijalne radnike) još od 2003. godine, dakle više od jedne decenije.

Zakon predviđa i vođenje evidencije o broju žrtava porodičnog nasilja. Do sada zvaničnu evidenciju nismo imali. Jedino čime raspolažemo je broj ubijenih žena, a i to zahvaljujući AŽC-u koji broji medijske objave.

TUŽNIJI DEO PRIČE: Činjenica da se već i sam predlog zakona našao u skupštinskoj proceduri dovela je do toga da se u medijima i javnosti o porodičnom nasilju govori više i češće. Tu dolazimo do tužnijeg dela priče o ovom zakonu. Prvo, tužno je što u samom parlamentu Zakon o sprečavanju nasilja u porodici nije obrazlagala nijedna poslanica vladajuće koalicije, nijedna članica Ženske parlamentarne mreže, nego su slovo uglavnom držali poslanici Vladimir Đukanović i Marijan Rističević. Isti onaj Rističević čija je bivša supruga još 2010. prijavila da ju je u braku tukao, zlostavljao, silovao i podvodio. Pretpostavku nevinosti dužni smo da poštujemo, ali mora se priznati da je krajnje čudno, a bogami i jezivo da od 2010. po prijavi ove žene nije pokrenuta ni istraga. Pa dobro, reći će neko, zakon je usvojen, kakve veze ima ko ga je obrazlagao u Skupštini... Ima, ima. Jer nije suština da neki zakon bude tek izglasan u parlamentu i objavljen u "Službenom glasniku". Poenta je da bude dosledno primenjen, a za to je neophodna politička volja. Izbor poslanika koji će obrazlagati predlog može da pokaže koliko je jaka politička volja da zakon bude sproveden do kraja. U tom smislu, bolje da su odabrali nekoga za koga nikad nismo čuli.

Osim ovog čudnjikavog izbora poslanika, imali smo u "najstarijem listu na Balkanu" kolumnu mislioca Miše Đurkovića, koji je ovaj zakon opisao kao "ideološki", te potencijalno rušilački faktor tradicionalne srpske porodice. Moguće, ako je zaista u tradiciji srpske porodice da muž mlati ženu i decu, te da raspolaže njihovim životima i po sopstvenom nahođenju ih upuca, prekolje, izgazi ili baci sa terase. Problem sa Đurkovićevom tezom je što to nije tradicija srpske porodice: ne viđamo svakodnevno muževe koji bacaju žene kroz prozor. Dalje, svoju tezu o nekakvim perverzijama uvezenim sa zapada Đurković obrazlaže kroz dve anegdote – o ženi kojoj muž ide na živce pa ga prijavi za nasilje, te o razmaženoj ćerki koja prijavljuje oca jer nije ispunio neki njen hir. Sreća po žene koje svakodnevno trpe šamare, batine i propitivanja gde su bile i šta su radile, pa anegdotalni primeri ne utiču na donošenje zakona. Po toj logici bismo mogli da ukinemo Zakon o bezbednosti u saobraćaju jer znam čoveka koji zna čoveka koji nikada nije napravio nijedan saobraćajni prekršaj. Šalu na stranu, ovakva argumentacija je amaterska: pa postoje valjda istraga, institucije i stručnjaci koji procenjuju, optužuju i sude po prijavama žrtava. Sve u svemu, da je ovaj članak objavljen na sajtu "Vaseljenska" ili "Srbin-info", ne bi smo se ni obazirali. Ovo je izašlo u "Politici", što i tekstu i autoru daju privid ozbiljnosti i težine koju realno nemaju. Kontekst je bitan.

I tu stižemo do najtužnijeg dela priče, koji je istaknut u saopštenju AŽC-a nakon usvajanja zakona: "I do sada je država imala zakonskih mogućnosti da oštrije reaguje na slučajeve nasilja pa to, uglavnom, nije činila. I pored predviđenih obuka i specijalizacija, u policijskim upravama, u tužilaštvima, sudovima i centrima za socijalni rad neće od 1. juna 2017. godine, kada Zakon počne da se primenjuje, raditi novi ljudi, već oni isti koji su tu bili i dosad i koji, mahom, nisu adekvatno reagovali u ovakvim situacijama."

Dakle, ako vlast i država žele da poverujemo u njihovu odlučnost da se suoče sa porodičnim nasiljem, donošenje Zakon o sprečavanju porodičnog nasilja nije dovoljno. Zakon je samo temelj. Ako hoćete da vam poverujemo, primenjujte ga.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---