---

U naše živote nadiru deca "društvenih mreža", samozaljubljenog neznanja, skrolovanja umesto čitanja, postfaktualnog (samo)obrazovanja, deca sa planete Nibiru

Ima Boris Buden iz svoje najbriljantnije faze – dakle, pre nego što je zapao u ovaj naporni, nerazgovetni opskurantizam Vrlo Leve i Jebeno Autentične Levice Levlje Od Svake One Levice Koja Zapravo Nije Levica Sram Je Bilo – tekst koji se zove Kad budem ustaša i Jugoslaven. To su još devedesete godine u tvrdoj i (f)rigidnoj tuđmanovskoj Hrvatskoj, a "ustaša" i "Jugoslaven" su, dakako, pojmovi ne mož’ biti dalje jedan od drugog, sve dok ih Buden sasvim lako i prirodno ne spoji u kentaurskom liku zbunjenog kultur-eklektika koji, šta znam, sluša Cecu i Draganu i loži se na Pavelića.

Setio sam se ovog naslova jer mi se čini da nikada nije bio tako aktuelan kao danas. Pogledajte, recimo, mladog i beznačajnog Pernar Ivana, građanina Zagreba, zastupnika u saboru Republike Hrvatske (ispred nečega što se zove Živi zid), i novu regionalnu (para)političku zvezdu: taj je u svom kratkom dosadašnjem životu stigao da bude i "ustaša" (hm, navodnici jedva da su potrebni), a evo je sada sve bliže tome da bude "Jugoslaven", u onom smislu koji toj reči pridaju hrvatski desničari sa dna kace. A to je za njih najniži i najgadniji oblik života zabeležen u kosmosu: nešto što je gore čak i od "Srbina".

Ovome zahvaljujući, Pernar je trenutno vrlo popularan u nekim krugovima u Srbiji, što mu, opet, kod kuće ne donosi poene među domaćim budalama, iz jasnih razloga, ali bogme ni među pametnim svetom. Zašto? Zato što je ovima potonjima jasno da ništa što Pernar kaže nema ama baš nikakvu težinu, pa čak i ako nepažnjom bubne nešto što je tačno, ili što bar ima dodirnih tačaka s razumnim. Zašto? Zato što se to likovima poput Pernara omakne tek slučajno, i nema ama baš nikakvih garancija da koliko sutra neće krenuti u novi ciklus nepodnošljivog i sasvim proizvoljnog lupetanja, na bilo koju temu i sa bilo kojim ideološkim predznakom. Ti ljudi kanda svakog jutra ustaju kao prazne ploče na koje tek treba upisati neki sadržaj – a može i bez toga, neće im smetati.

Pa dobro, ali zašto se uopšte bavim ovom bizarnom pojavom, pa još iz susedstva? Zato što je Pernar samo vesnik apokalipse, samo jedan od mnogih koji nadolaze, i koji će biti takvi da ćemo za Pernarom ubrzo zažaliti. Ali, da ostanemo još malo pri njemu, dobar je kao ilustracija jednog fenomena.

Nakon, rekoh već, "ustaške" faze, mladi se Pernar odao aktivizmu, uslovno rečeno, levičarsko-antisistemske provenijencije, s natruhama nekakvog seljačkog anarhizma, da parafraziram Basaru. Prvo je pokretao nekakve Fejsbuk-proteste (sećate se da je to bilo u modi pre pet-šest godina? Beograd je tu bio tragično zaostao, sećam se da se na Trgu okupilo ne više od tridesetak hipsterskih zamlata, koje su tada tek bile počele da puštaju ove sada već lepo sazrele punđice i ironične bradice), posle je vilenio sa Živim zidom, grupom eklektičkih foliranata opšte prakse koja je jednom delu povodljivog građanstva (i tu je Srbija u kaskanju za modom, mada je bilo pokušaja te vrste) uspela da proda žvaku kako su "antisistemska alternativa" i ljuti borci protiv zlog Establišmenta. Evo ih sad u Saboru, kolju se oko visokih apanaža i sličnog. Pernar je tu jedna frakcija, onaj dječarac s kosicom druga, nebitno. Enivej, Pernar se iz nekog razloga nedavno doklatio i ovamo, i to kao gost i mili politički partner ništa manje nego Dveri, onih dražesnih Srpskih Domaćina koje znamo samo po dobru. Hm, srpski ultradesničari, malo čudno društvo za hrvatskog levičara? Možda za vas jer razmišljate na zastareli analogni način (uzrok, posledica etc.), ali ne i u njihovom svetu u kojem sve može da bidne a ništa ne mora da znači. Iz prostog razloga što u tom svetu reči ne moraju da imaju značenje, politika ne mora da ima smisao, a čovekov vrednosni sistem uopšte ne mora da bude sistem, to jest ne mora da ima ama baš ni najmanji trag doslednosti i unutrašnje logike. Nije to samo post-truth, nego i post-sense manir. Dovoljno je samo da zauzmete poziciju koja se samolegitimiše kao nešto-protiv-establišmenta (pa dobro, ali šta je uopšte establišment u ovoj priči? E, to je sve ono što ne misli i ne postupa po standardima Nove nesuvislosti) i ceo svet je vaš. Tako i sam Pernar kaže odgovarajući na kritike: ja sam antiglobalista, protivnik otuđene EU i NATO, borac za "malog čoveka"... I eto mu sličnosti sa Dverjanima i gorima od njih. E sad, to što šešeljevci optužuju Dveri da su dovele "onog ustašu Pernara", to je samo zato što su ljubomorni jer ga se nisu prvi setili. Inače bi i njima lepo pasovao.

Pa dobro, ali šta je sve to zajedno, ko su svi ti pernari i pernarčići? Deca "društvenih mreža", samozaljubljenog neznanja, skrolovanja namesto čitanja, deca postfaktualnog (samo)obrazovanja u kojem ozbiljne i proverene stvari i totalne besmislice imaju podjednak, ravnopravan status, pa neka svako izabere šta mu kad konvenira, deca stvarnosti u kojoj podjednako postoje i planeta Mars (koja eno sjaji na našem nebu) i planeta Nibiru, koja bitiše samo u bespućima sajber šarlatanstva. Oni, dakako, i u politici vole sve što im deluje "antisistemsko" u smislu da je drugačije od dosadnog sveta suvislosti: i Tramp, i Kastro, i Putin, i Korbin, i Marina le Pen... i Dveri i Živi zid i ko zna šta već koliko sutra. Brana je pukla, spasa tu nema, jednog Pernara ćemo možda i zaustaviti, ali doći će stotine drugih, kaogod oni nosorozi kod Joneska. Koji, doduše, ne mogu istinski da pobede dok i poslednji čovek ne pristane da se i sam zanosoroži.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---