---

Premijer Vučić sprema se u „odbrambenu" posetu Moskvi, kako to opisuju dnevni mediji. Odatle će, kaže, doneti barem šest aviona Mig 29, a možda i po neki protivavionski sistem tipa – otprilike – Buk (to je ono čime je srušen onaj malezijski putnički avion iznad Istočne Ukrajine, ako ne lažu).

Tu se sad javlja nekoliko pitanja: kao prvo, do pre neki dan su svi naši političari pričali – na čelu sa istim tim Vučićem – da će ti avioni Mig 29 biti ruska „donacija" Srbiji. Ovako: oni nama „doniraju", to jest poklone te avione, a mi onda platimo za remont, rezervne delove, održavanje i dopunsku opremu (naoružanje, elektroniku itd) iz našeg džepa. Avioni su pritom polovni i mi ne znamo koliki im je dosadašnji nalet u satima; ne znamo ni koliko resursa, vremenskih i naletskih im je preostalo; ne znamo ni šta dobijamo od elektronike s njima; itd. Mi, dakle, dobijamo „donaciju" u vidu mačaka u džaku. Dobro: poklonjenom mačku u zube se ne gleda.

Ali, mačak nije poklonjen: on je prodat tako što nam je u cenu uračunat nepoznat iznos budućih troškova remonta itd.

Aleksandar Vučić objašnjavao je na televiziji da smo mi tu odlično prošli, jer avione sad odjednom „kupujemo", a nisu „donacija", po ceni „znatno nižoj od tržišne". Šta je „tržišna" cena Miga 29 nije jasno; valjda ona koja se za njega može dobiti na tržištu – ako neko hoće da kupi, to jest. A ako neće? Vučić je naveo – po svom običaju – irelevantan primer: da su Hrvati kupili za džabe lovu od Amerikanaca toliko helikoptera Kiowa, pa što ne bismo i mi od Rusa za male pare kupili te lovce. Primer je irelevantan jer ti helikopteri (militarizovana verzija Bell Jet Ranger) ionako spadaju u zastarele rezerve Vazduhoplovne nacionalne garde i SAD hoće da ih se reše – pa koliko dobiju. Reč je, dakle, o vojnim viškovima, a za njih je i mala para dobitak.

Mig 29 je avion u zastarevanju, barem s ruske tačke gledišta, jer njihova avio-industrija ide dalje i bolje, a viškova starih aviona imaju. Pritom, Rusi ništa ne poklanjaju od 1991. na dalje: sve se plaća u zelenim dolarima na ruke i nije im zameriti. Kad smo bili najveća braća, devedesetih, niti jedan puščani metak nismo mogli da dobijemo na poklon, a to možemo da zahvalimo Slobi Miloševiću i njegovoj nepromišljenoj i glupoj podršci pučistima u Moskvi avgusta 1991. Neki milioni dolara odlili su se preko lukavih trgovaca oružjem 1999. za topovske cevi koje nikada nisu stigle u Srbiju, jer je potpisan Kumanovski sporazum; a ima toga još. Uostalom: od ova dva nova helikoptera Mi-17 koje smo slavodobitno uslikali, leti samo jedan. Šta je s drugim? Jesmo li i to dobili kao „donaciju" – ili smo platili?

A i šta će nama još tih lovaca Mig 29? Imamo sva tri, a uskoro ćemo imati samo jednog, jer se kanibalizuju za kritične delove, što razumemo. Naš vazdušni prostor treba imati pod kontrolom i to nije sporno, ali to je jedno, a „odbrambena moć" o kojoj Vučić govori je drugo. Tokom rata 1999. videli smo da naša vojna avijacija nije imala čak ni ispravne detektore neprijateljskih radara (Friend or Foe Systems), niti ostalu odgovarajuću elektroniku i da je bila potupo bespomoćna pred NATO sistemima integrisane vazdušne borbe (kroz AWACS), kada su ih precizno gađali preko horizonta: ispali i zaboravi.

Vučić ističe da mi nemamo nameru da ratujemo, ali – citirajući Tita – dodaje da moramo da budemo spremni i na to. Što se ratovanja tiče, ne vidi se s kim bismo se mi to dokačili, a da mu budemo ravnopravan protivnik. Kontrola nad vazdušnim prostorom neophodna je, slažemo se. Za to su potrebni nadzvučni lovci sa odgovarajućom elektronikom i naoružanjem, ali ne baš kompletnim paketom sa raketama vazduh-zemlja i bombama. Dovoljne su rakete vazduh-vazduh i top od 30 mm. Najvažniji su radari i nišanska elektronika, ali je pitanje hoće li Rusi da prodaju takve smanjene konfiguracije. Isto je i sa potvavionskim sistemima tipa Buk i slično. Vučić se svojevremeno pravio važan sa maketom onog S-300 za koji niko nikada nije video funkcioniše li uopšte u praksi, kao ni ovaj S-400. Na svu sreću, od toga smo odustali; ovaj Buk barem znamo da radi; videli smo u Ukrajini. Samo ne znamo koliko košta i šta uz njega još treba platiti: rezervne rakete, obuku ljudstva, rezervne delove za radare i elektroniku?

Tako smo Rusima prodali NIS za male pare, a spremamo se da kupimo nekoliko mačkova u džaku, takođe za pare, ali velike. Zašto? Da bi nam Rusi sačuvali Kosovo? Do sada nisu i ne vidimo zašto bi i ubuduće. Rusija je veliko carstvo koje ovoga trenutka zanimaju pare, a ne „geopolitika" – ako nije besplatno, zabave radi, na brdovitom Balkanu.

Sve to jako lepo zvuči kad Vučić obećava avione, kamione i još koješta. Kad smo kod toga: mi imamo odličnih tenkova i oklopnih transportera, ali – nemamo posade za njih. Šta će nama tenkovi T-72, kad imamo bolje? Šta će nama beznadežno zastareli oklopni transporteri BRDM? Rusi se rešavaju svojih viškova i – normalno i očekivano – hteli bi da uzmu neke pare za te viškove. Nema više Hladnog rata kada su i jedni i drugi ne samo davali, nego vukli za rukav da neko primi vojnu pomoć. Stara dobra vremena... Ali, ta su vremena prošla. Kad opet počnu da vuku za rukav i biju ko neće da uzme, tek tada ćemo znati da imamo novi Hladni rat i sve besplatno.

To ćemo još sačekati.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---