Autor

21.12.2016. >

Crtanje rata

dejan anastasijević

Stara vojnička izreka kaže da je najopsanjija stvar na frontu oficir sa mapom i kompasom. Sledstveno tome, najopasnija stvar u međunarodnoj politici je samozvani ekspert sa mapom i flomasterom. I mi smo takvih eksperata imali uoči i tokom ratova devedesetih – kako su nas ocrtali, svaka im čast.

Najnoviji primer je članak izvesnog Timotija Lesa pod naslovom „Disfunkcija na Balkanu" koji je objavljen u jučerašnjem broju uglednog američkog časopisa „Forin afers". O autoru ne znamo mnogo, osim da se jedno vreme muvao po Banja Luci u sastavu evropske misije (što mu valjda daje status eksperta za Balkan) i da sada ima konsultantsku firmu sa ne baš impresivnom listom klijenata. Tekst je vrlo dugačak, ali evo rezimea: Evropska unija i Sjedinjene Američke Države su, smatra Les, pogrešile što su se nakon ratova u bivšoj Jugoslaviji „kao pijani plota" držali principa očuvanja republičkih granica. Time su se oglušile o jasno iskazanu volju naroda i narodnosti da žive u etnički čistim zajednicama i prisilile države nastale nakon rata da trpe buntovne manjine, a manjine da žive u državama koje potiskuju njihov nacionalni i kulturni identitet.

Ovaj poredak se, navodi dalje Les, dosad održavao samo zahvaljujući vojnom prisustvu NATO u regionu i maglovitom obećanju da će zemlje Zapadnog Balkana jednog dana biti integrisane u EU. Zapad je, međutim, poslednjih godina postojano smanjivao broj trupa u regionu, a proces proširenja EU je, smatra Les, definitivno obustavljen. Kao rezultat tih promena, nelegitimni i nametnuti status kvo počinje da se urušava: Albanci hoće da se odvoje od Makedonije, Srbisa severa da se otcepe od Kosova, Bosanski Srbi i Hrvati da izađu iz Bosne i pripoje se matičnim državama, itd. „Zapadni političari sada moraju da izaberu: ili će priznati legitimitet ovih zahteva i radikalno promeniti pristup, ili će nastaviti sa tekućom politikom koja povećava rizik da se obnove sukobi", piše u tekstu.

Les se, naravno, zalaže za ovo prvo, radikalno rešenje i debelim flomasterom crta novu kartu Balkana. Citiraćemo ovaj deo u celosti: „S obzirom na podele u Evropi, SAD bi trebalo da se uključe i preuzmu kontrolu nad procesom. Na kraći rok, Vašington treba da podrži unutrašnju fragmentaciju multietničkih država i zahteve manjina – na primer zahtev Albanaca za federalizacijom Makedonije i zahtev Hrvata za trećim entitetom u Bosni. Srednjoročno, SAD treba da dozvoli tim teritorijama da formiraju snažne političke i privreedne veze sa većim susedima, kroz dvojna državljanstva i zajedničke institucije, mada bi one formalno ostale u okviru postojećih država.

U konačnoj fazi, ove teritorije bi mogle da se odvoje od tih država i ujedine sa matičnim državama, za početak možda kao autonomne pokrajine. Hrvastski entitet u Bosni bi se pripojio Hrvatskoj, Republika Srpska i sever Kosova Srbiji, a Preševska dolina, zapadna Makedonija i veći deo Kosova Albaniji. Crna Gora bi izgubila male enklave nastanjene Albancima a zatim da bira da li da ostane nezavisna ili da se pripoji proširenoj Srbiji. Ostvarenjem ovog plana, SAD ne bi stvorile ništa novo, već bi samo oživele vilsonovsku viziju Evrope suverenih nacija, ali u delu Evrope u kome njegova vizija nikada ranije nije primenjena."

Les priznaje da sprovođenje ovog plana ne bi prošlo bez izvesnih rizika i poteškoća i da bi možda bilo „problematično ubediti Bošnjake i Makedonce da bez značajne kompenzacije izgube teritorije za koje su sentimentalno vezani". To bi se, međutim dalo rešiti raspoređivanjem trupa SAD i njihovih saveznika da čuvaju novouspostavljene granice. „Vreme je da SAD završe davno započeti posao, ovaj put jednom za svagda", poručuje autor.

Nije problem što je Lesov „plan" zasnovan na nizu netačnih premisa, od kojih je najozbiljnija ona da većina ljudi koji žive na Zapadnom Balkanu ne priznaje postojeće granice i da su sve države u regionu nelegitimne. Nije problem ni što je plan, u celosti i u pojedinostima, glup i neostvariv, pa čak ni to što bi pokušaj da se on sprovede doveo do novog krvoprolića. I nije problem što je, kao i svi planovi zasnovani na ideologiji krvi i tla, u osnovi fašistički, što se jasno vidi iz poslednje citirane rečenice koja priziva „konačno rešenje". Imali smo i imamo takve „stručnjake" širom bivše Jugoslavije, pa ih nekako podnosimo.

Ono što je zaista zastrašujuće je što se ovaj tekst pojavio u publikaciji koju čitaju političke elite širom sveta, a pre svega u Vašingtonu. Uskoro će se u Belu Kuću useliti čovek koji o Evropi i Balkanu ne zna gotovo ništa, niti ga zanima, a on će u svoju administraciju dovesti mnogo novih ljudi, po svojoj meri i izboru. Ako tokom prve naredne posete visokih diplomatskih službenika SAD primetite da nekom iz džepa viri flomaster – bežite glavom bez obzira, što dalje to bolje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA