Orhan Pamuk, post festum >

Diskretni šarm pozadine

Vladislav Bajac, kao pisac, novinar i izdavač, o Orhanu Pamuku koji je nedavno bio gost Srpske akademije nauka i umetnosti i "Geopoetike"

Dovoljno često sam se pitao koji bi od pogleda trebalo da nadvlada u opisivanju i pokušaju da proniknem u ličnost koju poznajem dugo, a nisam je ranije "definisao" ni sebi, a kamoli drugima. Naime, trostrukost mojih profesija ili uloga koje su mi bile predodređene u tom odnosu – izdavač, novinar, pisac – na prvi pogled činile su se kao ogromna prednost same po sebi. Ali ne; one su zapravo odmagale. Sve dok nisam shvatio da su ove moje tri profesije integrisane u meni i da od njih, i da želim, ne mogu da pobegnem. No, to i nije bilo potrebno: one su tu bile upravo zarad tog "definisanja". Brisao sam dve od tri kada sam se bavio knjigama Orhana Pamuka, to jest kada ih je trebalo objaviti na srpskom jeziku: tada sam bio samo izdavač. Žurnalizam i svoje pisanje kao zanimanja tada sam ostavljao po strani.

Sve tri moje profesije zajedno trebalo je koristiti samo u ovakvoj situaciji, kada je valjalo da u zbiru stvore jedinstvenu, kompletniju, a iznad svega iskošenu sliku autora. Možda je najbolji put ka toj slici bio pojedinačni pristup iz sva tri ugla? Ali kojim redosledom? Izdavač, Novinar, Pisac. Ili obrnuto? Da, ipak obrnuto.

PROFESIJA PISAC: Svaki pisac je pre svega čitalac. Tako su i mene Pamukovim knjigama približile čitalačka znatiželja i ljubav prema književnosti. Pre dvadesetak godina do ruku mi je dopao prikaz knjige Bela tvrđava, objavljen u "Njujork tajmsu" iz pera književnika Džeja Parinija. Njegova prva rečenica u tekstu "Nova zvezda ukazala se na istoku..." odredila je Pamukov budući uspeh i simbolički i realno, rečima koje nisu bile uobičajeno isprazno bombastične, već istinite i nekako jednostavno lepe. Čitanje Bele tvrđave (koja je tada bila Pamukova druga po redu objavljena knjiga na engleskom i francuskom jeziku) "kupilo" me je unapred zbog njene meni bliske teme o zameni identiteta. Odavno pre toga nisam pročitao tako jezgrovito napisanu knjigu o kompleksnosti identiteta, na relativno malom broju strana. Naknadno shvaćeno, bio je to, po meni, izvrsni uvod u trinaest godina kasnije objavljeno remek-delo istorijskog romanopisanja Zovem se Crveno.

Ono što sam oduvek znao, i kroz sve ove godine pratio iz relativne blizine, bila je ta Pamukova neverovatna posvećenost sopstvenom pisanju. Naravno da se na ovakvu konstataciju odmah može postaviti retoričko pitanje: "A koji pisac nije posvećen sopstvenom pisanju?" Moj odgovor je: "Da, svaki je, ali ne tako doslovno, uporno i bez odlaganja." Onaj deo javnosti Srbije zainteresovan za književnost tek je sada, njegovim drugim dolaskom u Beograd i Novi Sad, od njega lično čuo da mu dan ne prolazi bez deset sati pisanja! I to bukvalno. Izuzeci su kada putuje i kada je u zimskom semestru predavač na Univerzitetu Kolumbija u SAD. A to je zato što još nije otkrio veće zadovoljstvo u životu od čina smišljanja teksta i svega što je u njegovoj službi. Shvatio sam to još kada smo, odavno, prvi put razgovarali na Hejbelijadi, ostrvu gde je bio negdašnji letnjikovac porodice Pamuk, jednim od tri naseljena (od desetak ukupno) koji čine arhipelag pod nazivom Prinčevska ostrva u Mramornom moru, u relativnoj blizini Istanbula. Tamo je bio sam. Vraćao mu se po navici svakog leta, ali sada iznajmljujući kuću koja je nekada pripadala porodici. Kada je kasnije dobio Nobelovu nagradu, razmišljao je da je opet otkupi. Stranac u svome domu. To je donosilo mnogo šta tužnog u privatan život: trpnju, žrtve na više strana, tugu.

Ova rečenica mi je pomogla i da razumem poriv pisca – angažovanog intelektualca kakav je on: moraš se u onome što voliš najviše osećati kao stranac da bi bio odmaknut i tako ostati objektivan. To je suština razloga i slobode da se kritikuju sopstvena zemlja, država, vlast, a ponajpre da kritikuješ samoga sebe. A on ovu angažovanost ne meša sa svojim knjigama jer je ostavlja van njih. Čak i kada je bivao ugrožen, držao se pravila da ne predstavlja nikoga (od pojedinaca) i ništa (od institucija) izuzev sebe samog. Tako je ostajao čist i nevin. Ali i njegove knjige. A ljudi su ga, neobjektivno veličajući, videli ponekad i kao nešto od turske države! Srećom, ima u njegovoj unutrašnjoj ljubavi prema pisanju nečeg naivnog što nadvladava ovu zabludu, a čega se javno ne lišava. Uostalom, njegove ponekad vidljive, preke reakcije jesu dečački burne. Koje ne krije. Kao ni one radosne. I glasan smeh.

Jedan je od malobrojnih pisaca koji posle dobijanja najvećeg književnog priznanja u svetu nije napisao ništa slabije knjige. Naprotiv. Nagrada ga ni kao osobu nije promenila. Nametnula mu je više obaveza koje on, doduše, vrlo dobro kontroliše, ali i više pozornosti od strane javnosti koja bi da ga uzima više no što bi se on dao od pisanja.

PROFESIJA NOVINAR: Adrenalinska doza koja kao da je ubrizgana u venu jednom kada ste bili novinar, nikada ne prestaje da deluje. Tako sam i ja uvek Pamuka video i očima te struke. Razmišljao sam šta bih ga pitao, ne za javnost, već za sebe, ali kao da ga pitam javno. Analizirao sam njegove poteze i stavove iz ugla publike, grešeći. Ponekad pokušavao da budem koristan i njemu i sebi, tj. dozirajući javnost informacijama o njemu. A ponekad se ponašao suprotno: ustručavao se da ga nešto upitam misleći da bih mu narušio privatnost. Tada sam ponešto, apsurda li, poslednji saznavao. Ali, zato bi on nenamerno iskušavao moj osećaj za diskreciju: iznenada i ničim izazvano, saopštio bi mi poneki vrlo intiman podatak, bez zazora i sumnje (recimo, da mu ćerka, po svoj prilici, postaje pisac).

Uvek bi bio spreman da razgovara o književnosti. U neku ruku ponašao se dosta standardno. Morao bih sebe da podsetim da, iako je stizao iz liberalne i sekularne porodice, spisak njegovih knjiga u mladosti bio je prilično klasičan (danas bismo ga nazvali obaveznom lektirom). Turska iz vremena njegovog obrazovanja htela je ka Evropi, ali nije imala tu kopču sa modernim trendovima niti je bila toliko stvaralački slobodna. Otud se Pamuk i dan-danas poziva na stubove svetske književnosti, kao kada sam ja (i moja generacija) poštovao sisteme učenja književnosti po fakultetskom programu: poštovala se hronologija vremena i logika prostora. Tek kada bismo to savladali, smeli smo se igrati modernosti.

Pomogao sam nekoliko puta da neki medij od njega dobije intervju, ali sam bio i brana kada sam se otrgao od profesije novinara podsećajući sebe da je književnost po svom procesu stvaranja i percepcije davno bila parna lokomotiva; donedavno je radila na dizel vuču; sada je izašla iz faze električnog pogona, ali još nije na vazdušnim jastucima. To je ritam književnosti: pisac koji to ne shvati i požuri samoga sebe, zato što prati medijski hiperbrzi voz, ne prođe dobro. Literarno delo je stamenije od svog tvorca. Završeno, ono ostaje zauvek takvo. Pisac ne. Srećom. Zato je ritam književnosti i obrnuto proporcionalan novinarskom ritmu.

Ponekad sam osetio dužnost da pratim šta se sa Pamukom zbiva. I da zajedno sa svojom koleginicom Jasnom Novakov izvestim. Činili smo to s merom. Reći, a ne otkriti. Svoje utiske povući... Bili smo plašt kojem je zadatak bio da ulepšava, a ujedno i da skrije. U blagim dozama. Znamo kako se to radi.

PROFESIJA IZDAVAČ: Uloga izdavača najlepša je, ali i najteža. Pamuk je zahtevan autor: voli da sve zna. Iz njegove znatiželje ka svemu proistekla je i ta komplikovana osobina da stalno nešto propituje, improvizuje, menja mišljenje zarad čitalaca (a ako to čini i zarad sebe, oprošteno mu je). Jer, ako išta mogu da tvrdim, to je da je iskren i pošten prema javnosti – do prostodušnosti. Zato ponekad, i po sopstvenom priznanju, pravi iskorake previše politički izgovorenog.

Izdavač je tu da, uz pre svega što je moguće bolji prevod, a u datim uslovima, proizvede knjigu iz jednog jezika u drugi i da se čitalac u prenesenom oseća kao u originalu. Ali i da prepozna autorovu stilsku različitost kod pojedinih knjiga (Tako smo kod knjige Istanbul ponekome morali da objašnjavamo kako je ta nefikcionalna priča o voljenom gradu napisana sasvim drugim rečeničkim sklopom, stilom, pa i jezičkim instrumentarijem). Izdavač je naravno tu i da "ispegla" neravnine prevoda, otkloni zablude književnih agenata, autoru prikaže čitalačku i tržišnu realnost svoje zemlje. I da primi na sebe svaku krivicu, eventualnu nervozu, svoj i tuđi propust. Tu je da se piscu nađe u svakom pogledu. Da ga "pazi". Kao neka vrsta uslužne delatnosti. Izdavački ego, ako ga ima, mora da se povuče u duboku ilegalu, kako bi se u svakom času znalo čiji je onaj plašt, a ko ga pridržava "zvezdi sa istoka". Pamukov dolazak u Srbiju podrazumevao je mnogo nevidljivih priprema uz uvek neizbežne sitne propuste na svim stranama. Ali, uz pronicljivu volju predsednika SANU, uz nešto neminovne nevidljive improvizacije, Pamuk se pokazao, sa mesta koje zaslužuje, kakav jeste: obrazovan, književno zadrt u najboljem smislu, opušten i duhovit pred publikom, šarmantan bez želje za osvajanjem, a tvrd u svom intelektualnom demokratskom opredeljenju. Sa sobom je doneo i Zapad i Istok.

PROFESIJE U ZBIRU: Posle svega, iako zapravo ispod svega, leži Prijateljstvo (sa velikim početnim slovom, no ne kao ime zanimanja). Ali takvo koje nijednog momenta ne istupa da nadopuni ili zameni nešto od prve tri profesije: ono to ne sme i bilo bi neoprostivo. Ono je tu da sve sabere, popuni, izglanca i ako može – poboljša, ali diskretno i bez mnogo priče. Ono je tu da stvari učini prijemčivim, da ne kažem – život da učini običnim. Ono ostaje tamo gde mu je mesto. Iza književnosti.

Ukratko, što bi Pamuk rekao, da bi se on pored prijatelja "osećao kao kod kuće". U ovom slučaju, ne misleći na književnost. Mada, knjiga mu ipak jeste najbolji prijatelj.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---